Dobrodošli u postamerički svet

SAD su veći deo veka redovno istupale u vremenima krize da bi pokazale neku vrstu rukovodstva. Taj doprinos je nekada bio pozdravljan, a nekada, pak, nije.

A rezultati nisu uvek bili onakvi kako se planiralo. Ali je osnovni američki instinkt za rukovođenje bio tu. Ostatak sveta se i u dobru i u zlu na to navikavao.

Dolaskom Donalda Trampa u Belu kuću doba američkog liderstva je okončano. SAD su još za vreme mandata Baraka Obame smanjivale obaveze na globalnom nivou, što je bio znak priznanja da nemaju resurse za rešavanje svih problema. Ali čak i ako su SAD ponekad „rukovodile iz pozadine“ – i dalje su rukovodile.

Ono što je pod rukovodstvom Obame možda bilo priznanje neophodnosti, pod rukovodstvom Trampa se pretvorilo u nesporan, glasno proglašen princip.

Kada je reč o ulozi Amerike u svetu, Tramp praktikuje, i to u ekstremnoj meri, ono što je propovedao u izbornoj kampanji. „Prvo Amerika a svi ostali sami“ je poruka koja poslednje tri godine bruji iz Bele kuće.

Realne posledice ove promene su sada apsolutno poznate. Kada je ebola 2014. počela da se širi u Zapadnoj Africi, postojala je ozbiljna opasnost da se regionalna epidemija pretvori u globalnu nedaću.

Ali je intervenisala Obamina administracija. Blisko sarađujući sa Svetskom zdravstvenom organizacijom, SAD su organizovale globalni odgovor i na kraju zauzdale epidemiju. Nikome nikada nije palo na pamet da ebolu etiketira kao „afrički virus“ ili da optuži SZO za nemar i prestup.

Duh globalne saradnje je od tada pod stalnim napadom. SAD su pod rukovodstvom Trampa započele trgovinski rat protiv Kine i njenih saveznika i povukle se iz velikih globalnih sporazuma kao što je Pariski sporazum o klimatskim promenama iz 2015. i iranski nuklearni sporazum.

Žestoka bilateralna borba za kontrolu nad digitalnom ekonomijom godinama eskalira.

Zahvaljujući ovim tenzijama, Savet bezbednosti UN je faktički odsutan tokom krize kovida 19. Generalni sekretar UN Antonio Gutereš je pozvao na akciju, ali su SAD i Rusija oklevale, a ostatak Saveta bezbednosti je ostao nem pred ovim pitanjem.

Iako se možda gaje nade da će G-20 ponovo imati važnu ulogu kakvu je imala za vreme finansijske krize 2008, organizacijom trenutno predsedava Saudijska Arabija i samim tim faktički njen mladi lider prestolonaslednik Mohamed bin Salman.

U međuvremenu, u pomoć je priskočila Kina, čineći medveđu uslugu globalnom rukovodstvu, ali prvenstveno težeći da deluje bilateralno. Kineske isporuke maski i drugih artikala poslate su sa zahtevom da dobiju zvanični prijem dobrodošlice – nacionalne zastave i ostalo. Pomoć se sigurno ceni, ali skriveni motivi Kine su previše očigledni.

Isto je tako očigledna činjenica da se mnogo više moglo uraditi da se ograniči širenje kovida 19 tokom prvih nedelja epidemije u Vuhanu. Kineska vlada je zasluženo primila udarce zbog tih propusta i nije prošlo nezapaženo da se situacijom mnogo bolje upravljalo u demokratskom Tajvanu.

Kada za to dođe vreme, vodiće se otvorenije i verovatno žučne diskusije o tome kako su različite zemlje, lideri i međunarodne organizacije upravljale izazovom kovida 19. Kina definitivno nije jedino mesto gde je zvaničan odgovor na krizu bio neadekvatan.

Ali procene treba donositi kada se sve završi. Hitan prioritet jeste mobilizacija svih raspoloživih resursa za zauzdavanje pandemije. Budući da se epicentar već pomerio iz Istočne Azije u Zapadnu Evropu, a onda u SAD, niko ne treba da pretpostavlja da je priča završena.

Najzad, ako nema snažnog, održivog međunarodnog odgovora, šta će se desiti u Indoneziji, Pakistanu, Egiptu, Nigeriji, Brazilu ili bilo kojoj drugoj velikoj zemlji sa gusto naseljenim gradovima?

Pošto je Amerika odsutna, a kredibilitet Kine je narušen, hitno je potrebno da neko preuzme rukovodstvo i počne da priprema koordinisani odgovor ili preko SZO ili na neki drugi način. Pandemija je kao šumski požar – ako je ne ugasite svuda, onda je niste ni ugasili.

Da li bi Evropska unija mogla da istupi ili je previše zaokupirana sopstvenim problemima? Da li bi mogla da se formira neka potpuno nova koalicija koja bi pokrenula stvari ili je međunarodni poredak osuđen na to da dalje tone u nebulozni haos multipolarnosti i politike moći, gde je smrtonosni virus jedini pravi globalni fenomen? Ta se pitanja moraju postavljati u postameričkom svetu.

Autor je bivši premijer i ministar spoljnih poslova Švedske