Događaj koji je potresao Nemačku: Četiri decenije „crkvenog azila“

Na drugom ročištu, policijski službenici su 23-godišnjaku skinuli lisice, a on se u tom trenutku zaleteo i skočio kroz otvoreni prozor. Bio je to skok sa šestog sprata, sa visine od 25 metara. Skok u smrt.

Zgrada suda u berlinskoj ulici Hardenbergstrase odavno više ne postoji. Na toj parceli danas se nalazi hotel i jedna vinarija. I jedan upadljiv spomenik, visok oko četiri metra. Taj spomenik od 1996. podseća na Altunovu sudbinu. „Politički progonjene osobe moraju da dobiju azil“, piše između ostalog na spomeniku, i to na nemačkom i turskom jeziku.

Altunovo samoubistvo šokirao je Nemačku. Ali, nije on bio jedina osoba koja je u strahu od proterivanja oduzela sebi život. Takvih ljudi je više od stotinu. Ipak, nijedan slučaj nije izazvao takve diskusije kao Altunov.

Društveno-politički angažman

Jirgen Kvant je 1983. pratio Altunovu priču. On danas ima 79 godina, a od 1980. je obavljao dužnost sveštenika u evangelističkoj crkvenoj zajednici Svetog krsta u berlinskom kvartu Krojcbergu. U njegovoj župi su tada pomoć tražile i izbeglice, ljudi iz Turske, Libana, sa palestinskih područja.

„Hteli smo jače da se društveno-politički angažujemo“, kaže Kvant za DW. U proleće 1983. nekoliko Altunovih prijatelja stupilo je u štrajk glađu u župnoj dvorani, odnosno u crkvi.

Nekoliko nedelja nakon Altunovog samoubistva, do berlinskog sveštenika i nadležnih organa njegove župe došlo je više izbeglica iz palestinskih područja. Oni su, u strahu od proterivanja iz Nemačke, zamolili da im crkva ponudi azil. Kvant kaže da su ga ti ljudi tada podsetili na staru crkvenu tradiciju da se zaštita i azil pruža onima koji za tim vape. I župa im je odobrila zaštitu. Crkveni azil u župnoj kući.

Tako je slučaj Altun doveo do toga da u Nemačkoj počne da se dodeljuje crkveni azil. Ni u jednoj drugoj zemlji ne postoji slična praksa. Već 40 godina crkve u Nemačkoj pokušavaju da pomognu onim ljudima kojima preti proterivanje u zemlju u kojima ih očekuje opasnost, pa i po njihov život.

Prema navodima tzv. ekumenske savezne radne zajednice „Azil u crkvi“, tako se pomoglo hiljadama i hiljadama ljudi. Sredinom avgusta ove godine, ta organizacija evidentirala je 431 slučaj crkvenog azila, u okviru kojeg je utočište pruženo za najmanje 655 osoba, a među njima i za oko 136 dece. Istovremeno, tokom ove godine okončano je 285 slučajeva crkvenog azila.

Jedan od ljudi koji pružaju crkveni azil je i Gotfrid Martens, sveštenik Samostalne evangelističko-luteranske crkve u Berlinu. U prizemlju jedne crkve u kvartu Berlin-Šteglic trenutno živi nekoliko izbeglica hrišćanske veroispovesti iz Irana. Među njima je i Sasan Rezaj. On je po zanimanju kvar, živeo je na severu Irana i, kako kaže, pobegao je iz svoje zemlje zato što se priključio jednoj hrišćanskoj zajednici.

Rezaj za DW priča da su ga na granici Bosne i Hercegovine i Hrvatske, nakon ilegalnog ulaska na teritoriju EU, „teško pretukli i zatvorili bez hrane i vode“, i da su mu još poruči da „beži iz ove zemlje“. Kaže da je bio u smrtnom strahu.

Sveštenik Martens dodaje da u svom radu susreće „odrasle muškarce koji se tresu kao mala deca kada stignu ovamo, u strahu od toga da će ih opet proterati.“

Život u strahu

Rezaj kaže da je dva dana nakon dolaska u crkveni azil u Šteglicu strah popustio, da više nije osećao stres. Kaže da to više nikada ne želi da doživi. Taj 36-godišnjak sada živi u prizemlju crkve.

U jutarnjim satima dosta vremena provodi na traci za trčanje koju im je na raspolaganje stavila crkva. Trenutno, naime, ne sme da napušta zgradu. Kasnije će tokom dana nešto da skuva za sebe i druge izbeglice koji trenutno žive kod sveštenika Martensa.

Rezaijeva sudbina tipična je za mnoge ljude koji trenutno u Nemačkoj žive u crkvenom azilu. Te priče govore ponešto i o neuspehu pokušaja Evropske unije da reguliše azil. Nekoliko zemalja na spoljnim granicama Unije izbeglicama ne omogućava pošten postupak za podnošenje zahteva za azilom, na primer Hrvatska. Oni zato idu dalje, a cilj je često upravo Nemačka.

Prema važećim pravilima EU o za proveru prava na dobijanje statusa azilanata, ti postupci morali bi da se obave, a odluka da se donese u onoj zemlju u kojoj su ti ljudi prvi put kročili na tlo Unije. Nemačka bi, formalno gledano i na osnovu važećih Dablinskih pravila, mogla da protera ljude poput Rezaija, i to u onu članicu EU u kojoj su ti ljudi prvi put registrovani. Osim u slučaju da oni u Nemačkoj žive minimalno šest meseci.

A kako to izgleda u praksi? Od 431 aktuelnog slučaja crkvenog azila u Nemačkoj, njih 405 spada u kategoriju „Dablin“.

I sveštenik Kvant svestan je svih tih izazova. „Zaštita izbeglica je izraz naše vere“, kaže on za DW. A o crkvenom azilu se, kako kaže, diskusija vodi već 40 godina i unutar crkve. Napominje ipak da su perspektive današnjeg angažovanja drugačije nego što su bile 1983. Tada se radilo o zaštiti izbeglica od proterivanja u zemlje porekla, a danas uglavnom o zaštiti od vraćanja u druge članice EU.

„Dom na određeno vreme“

„To je dom na određeno vreme“, napisao je ovih dan jedan drugi evangelistički sveštenik. No, institucija crkvenog azila je mnogima sporna. Iz politike se često može čuti prigovor da se tako ne poštuje zakon. Crkveni ljudi za svoj angažman oko izbeglica povremeno moraju da objašnjavaju i pred nemačkim sudovima.

U julu su recimo vlasti ispraznile jedan crkveni azil u evangelističkoj župnoj kući u Firzenu, između Diseldorfa i holandske granice. U njemu je od maja ove godine živeo jedan kurdski bračni par. Opština je kasnije, možda i zbog talasa protesta širom zemlje, ipak odustala od prisilnog vraćanja tog kurdskog para u Poljsku.

Dojče vele oprezno izveštava o temi samoubistva, jer postoje indicije da neki oblici izveštavanja mogu da dovedu do imitacije reakcija. Ako imate samoubilačke misli ili ste u emocionalnoj nevolji, nemojte oklevati da potražite pomoć. Ona se u Srbiji može dobiti na nacionalnoj SOS-liniji za prevenciju samoubistava, na broju 0800/309-309, opcija 1, i to 24 sata, sedam dana u nedelji, prenosi DW.