Dojče vele: Šta se može zaključiti iz Orbanovog govora?

Kad mađarski premijer Viktor Orban drži važan govor, on u njega često namerno ubacuje provokativne misli ili krilatice. Recimo, nakon ponovnog izbora 2014, on proglasio da je u mađarskoj okončana „era političkih debata“ i najavio „vreme delovanja“. Iste godine je proglasio da počinje transformacija Mađarske u „liberalnu državu baziranu na radu“. Prošlog leta, Evropsku komisiju je u svom programskom govoru nazvao „inkvizicijom“, a Mađarsku je (još jednom) nazvao „bedem hrišćanske Evrope“, piše Dojče vele.

Kada se Orban u četvrtak protekle sedmice obraćao parlamentu u Budimpešti nakon svoje još jedne premijerske zakletve, govor mu nije bio ofanzivan, što je retkost u poslednjih nekoliko godina. Govorio je u stilu iskusnog državnika, kome je ispod časti da zadirkuje i provocira. Ali koliko god da mu je ton bio pomirljiv, Orban je ipak čvrsto ostao pri svojim stavovima.
Orbanov vrli novi svet

Na unutrašnjem političkom planu on je manje šifriranim rečima najavio da želi da ostane na vlasti najmanje do 2030. godine – do tada bi Mađarska, što je Orbanov cilj, trebalo da bude jedna od pet najboljih i za življenje najpogodnijih zemalja u Evropskoj uniji. Liberalnoj demokratiji – čije je vreme okončano, smatra premijer Mađarske – on ne suprotstavlja „liberalnu državu“, već „hrišćansku demokratiju“. To je formula koja je verovatno i signal taktičkog skretanja ka Evropskoj narodnoj stranci (EPP) u Evropskom parlamentu – gde se interno vode žestoke rasprave za i protiv isključivanja Orbanove stranke Fides.

Diplomate su morale pažljivo da slušaju i Orbanove izjave o spoljnoj politici. One su u sebi sadržavale malo toga novog, ali su još jednom bile formulisale sasvim jasno i kruto: prema Orbanu, Mađarska će ostati u zapadnom savezu, ali će se u sukobu između „Berlina, Moskve i Istanbula“ pozicionirati striktno imajući u vidu sopstvene geopolitičke interese i neće „izvoziti demokratiju“ ili zastupati druge ideološke interese.

Dva zaključna pasaža Orbanovog govora odnosila su se na odbacivanje projekta „sjedinjenih država Evrope“, što je Orban nazvao „grozničavom noćnom morom“. Umesto toga, rekao je, EU mora da deluje „savez slobodnih nacija“. Za to će se Mađarska zalagati svim svojim snagama. Istovremeno, Orban je državama „Karpatskog basena“ ponudio intenzivnu saradnju sa ciljem da taj region bude „najsigurniji i da se najbrže razvija kao jedinstvena ekonomska, komercijalna i transportna oblast“.

Orban kao istočnoevropski Makron

Orban se tako pozicionirao kao evropski politički kontrapunkt francuskom predsedniku Emanuelu Makronu. On je svestan da ga ne bi ozbiljno shvatili ukoliko bi se osamio i imao iza sebe samo veličinu Mađarske i njenu ekonomsku moć. Zato Orban već duže vreme radi na čvršćem savezu istočnih članica Evropske unije sa zemljama-kandidatima za članstvo u EU na Zapadnom Balkanu, koje su na užetu za šlepanje, a koje bi u Briselu zajedno zastupale dugoročni reformski plan „Evrope nacija“ – EU koja bi u suštini funkcionisala kao ekonomski savez, a vladavinu prava i pitanja demokratije prepustila svojim državama-članicama.

U tom svetlu mora se vrednovati i Orbanova prva velika spoljnopolitička poseta nakon ponovnog izbora, koja ga je u ponedeljak odvela u Poljsku do Jaroslava Kačinjskog. Orban je već tokom vikenda bio u Sloveniji, gde je učestvovao u predizbornoj kampanji nacionalističko-konzervativnog bivšeg premijera Janeza Janše, čija stranka je, poput Orbanovog Fidesa, članica EPP. Orban takođe ima dobar odnos i sa drugim liderima u regionu: s bivšim slovačkim premijerom Robertom Ficom, koji je i dalje ostaje jak čovek svoje zemlje, s Liviuom Dragneom, šefom rumunskih socijaldemokrata, koji su zapravo nacionalistička komunistička partija, s bugarskim premijerom Bojkom Borisovim, bivšim makedonskim premijerom Nikolom Gruevskim, te sa Aleksandrom Vučićem, nacionalno-konzervativnim predsednikom Srbije, za čiju se brzu integraciju u EU Orban posebno zalaže.

Za te, ali i za mnoge druge političare iz regiona, Orbanov autoritarni, netransparentni i korupcijski model upravljanja je privlačan. Ali istočnoevropske članice EU do sada su retko nastupale jedinstveno – osim po pitanju kvota za izbeglice, ali su i u tom slučaju uvek postojale nijanse.

Istočna Evropa nije jedinstvena

Sve u svemu, različiti interesi i odnos političkih snaga u pojedinim zemljama danas čine vrlo malo verovatnom formiranje anti-Brisel alijanse na istoku EU. Poljskoj i Rumuniji ne dopada se proruski kurs Viktora Orbana i Roberta Fica, a Češka i Bugarska su po tom pitanju podeljene. Stavovi su podeljeni i oko osude i procene zbivanja u Ukrajini. Odnos Mađarske i Hrvatske, uprkos sličnoj ideološkoj orijentaciji vlada, prilično je otežan.

Pri svemu tome nijedan drugi političar iz zemalja na istoku EU nema toliku političku moć u sopstvenoj zemlji kao Orban. Tako bi moglo da se dogodi da njemu na kraju, kao nekakva preteća kulisa, ostane samo pravo na ulaganje veta. Pre nekoliko dana najavio je da će to pravo i da iskoristi. Na pitanje o početku rasprave o budžetu EU i mogućeg povezivanja podsticajnih sredstava s vladavinom prava, Orban je u svom nedeljnom radijskom intervjuu izjavio: „Nemojte da se uzbuđujete, sve dok se Mađarska ne saglasi, budžeta neće biti“.