„Dokle god je stari lav živ, sve će otprilike ostati isto“

Zapadni mediji, direktno ili indirektno, optužuju Moskvu i diktatorski sistem koji vlada zemljom od 1991. kad je Kazahstan postao nezavisan.

Ruska štampa optužuje Zapad, a naročito SAD, za podsticanje protesta i nereda kako bi, još jednom, destabilizovali bivši sovjetski prostor.

U stvari, ono što se dešava ovih dana u najvećoj srednjoazijskoj zemlji nema nikakve veze sa spoljnim faktorom, nego sa dubokom političkom krizom države.

Sukob bivšeg i aktuelnog predsednika

Kriza je kulminirala ovih dana, ali je njen uspon bio spor i konstantan, zbog čega je prošla ispod radara svetskih medija.

Predsednik Džomart Tokaj je na početku januara najavio da država neće više da drži pod kontrolom cene plina i goriva pošto je odlučio da u Kazahstanu uvede slobodno tržiste za energente.

Cena plina je odmah skočila (od 0,12 do 0,24 evra) i to je bilo dovoljno da ljudi masovno izađu na ulicu i počnu žestoki protesti, koje niko nije očekivao.

Zapadni mediji (na primer, italijanski „Il Corriere della Sera“) napisali su da skok cena nije prihvatljiv u zemlji gde je prosečna plata 500 evra mesečno (ali prosečna plata običnih radnika je oko 100 evra) i gde se automobili voze uglavnom na plin, koji se koristi i za grejanje kuća i stanova.

Cena goriva je skočila svuda u svetu, a zašto su onda samo u Kazahstanu bili protesti?

I zašto toliko žestoki?

U svojoj odličnoj analizi za Al Jazeera Balkans, politikolog Branimir Vidmarović izjavio je da je jedan od glavnih razloga koji je doveo do protesta sukob između starog predsednika Nur Sultana Nazarbajeva, koji je dobrovoljno „otišao u penziju“ 2019. godine i novog predsednika Tokaja.

Nazarbajev je i dalje politički izuzetno jak i imao je jasan projekat: da Tokaj bude predsednik države samo de facto da bi, posle Nazarbajeve smrti, ćerka Dariga preuzela najvišu funkciju u kazahstanskom političkom svetu.

Tokaj se dosta distancirao od Nazarbajeva i počeo je sukob unutar političke elite, ali je narod ostao ravnodušan prema svađama koje su se odigrale – veoma diskretno – u predsedničkoj palati u glavnom gradu Nur Sultanu.

Gde onda leži pravi razlog narodne ljutnje?

Svaka država koja se definiše kao funkcionalna osnovana je na dogovoru između naroda i svoje elite.

Kazahstan je važio, do sada, za najstabilniju i najfunkcionalniju zemlju u Srednjoj Aziji, a to znači da je neki dogovor dugo vezivao elite i narod.

Problem leži upravo u prirodi ovog dogovora: Kazahstan je zemlja koja skoro ništa ne proizvodi, samo vadi i preprodaje sirovine: naftu, plin, uranijum, zlato.

Kao što piše italijanski analitičar Kozimo Gracijani, Kazahstan je „rentijeristička“ zemlja: prodaje ono što se nalazi pod zemljom i tako dobija resurse neophodne da bi država funkcionisala.

Kraj socijalnog dogovora

Dogovor između naroda i elita je bio sledeći: elita je smela da se obogati (da krade) koliko je htela, pod uslovom da garantuje narodu kontrolisane cene i da omogući svima da dostojanstveno žive.

Plate su u Kazahstanu male, ali su do sada cene (ne samo energenata, nego i osnovnih namirnica) uvek bile pod kontrolom države.

Ovakav dogovor nije mogao dugo da se održi.

Prvi problem s kojim se sve rentijerske zemlje suočavaju je „holandska bolest“.

Zemlje koje izvoze sirovine poput gasa i nafte dobijaju dolare u zamenu za robu koju prodaju.

Reke, planine dolara ulaze u zemlje koje su bogate sirovom naftom i metanom.

Ako su rezerve u stranoj valuti velike, dolazi do jačanja lokalne valute kojem se vlada ne može suprotstaviti.

Jedan od osnovnih aksioma u oblasti ekonomije glasi: ako lokalna valuta ojača, kao što se stalno dešavalo tengeu posle nezavisnosti Kazahstana, proizvodi namenjeni izvozu postaju skuplji za strane zemlje koje ih kupuju.

Zbog toga, mnogi mali poljoprivredni preduzetnici, naročito u blizini grada Almatija gde je zemlja plodna, ostali su bez posla: čak i unutar Kazahstana, bilo je jeftinije kupiti paradajz iz Turske nego onaj domaći!

Posle gubitka posla, ovi ljudi su se uglavnom preselili u gradove i preživljavali s drugim sitnim poslovima.

Zarađivali su veoma malo i zbog toga je još više bilo potrebno da vlada nastavi da drži cene pod kontrolom.

Predsednik Tokaj je shvatio da ovaj privredni model ne može dugo da izdrži, naročito posle krize iz 2020. godine, kad je zatvaranje svetske privrede izazvala velika fluktuacija cene energenata.

Postoji još jedan razlog za poskupljenje: Kazahstan troši neverovatno puno struje zbog činjenice da se u toj zemlji nalazi 88.000 firmi koje „rudare“ kriptovalutu Bitcoin, što zahteva ogromnu količinu struje, a električna energija – u zemlji koja nema velikih reka – proizvodi se sagorevanjem plina i nafte.

Tokaj je odlučio da se otvori prema tržišnoj logici da bi država mogla da više naplaćuje energente i povećava prihode.

U tom istom trenutku, narod je izašao na ulicu.

Nije slučajno da je protest počeo u oblasti Megistanu, gde ima najviše radnika koji jedva sastavljaju kraj s krajem.

Pošto ne postoji opozicija kojoj bi se taj isti narod mogao obratiti i koja bi mogla izmisliti novi socijalni dogovor, narodu je preostalo samo da protestuje protiv te iste elite kojoj je bio veran do pre nekoliko dana.

Da u Kazahstanu haraju korupcija i nepotizam, to su svi znali i (skoro) svi su od toga profitirali.

Pogrešno bi bilo da se optužuje korupcija kao uzrok sadašnjih protesta: da je tako, narod je trebalo da izađe na ulicu već pre 30 godina, a ne sada.

Naravno da je korupcija mnogima smetala, ali pritisak onih koji su hteli pravedniji politički sistem do sada je bio minimalan i nije mogao ništa da promeni.

Šta sad?

Najveće pitanje koje muči svetske medije je: šta će se sad dogoditi?

Verovatno će protesti biti ugašeni veoma brzo zahvaljujući ruskim snagama.

Rusiji se sada ne isplati da se bilo šta u Kazahstanu menja.

Kremlj ima već u rukama vrući krompir – Ukrajinu – i ne može sebi dozvoliti još jednu krizu u postsovjetskom prostoru.

Kazahstanska elita koja sada vlada je već vratila kontrolisane cene, ali stiče se utisak da je socijalni dogovor sa narodom potpuno istrošen.

Pošto ne postoji opozicija koja bi mogla da preuzme vlast, stara elita će nastaviti da vlada, uz podršku Rusije, ali i Kine i Turske, i to bez novog socijalnog dogovora: jednostavno, gvozdenom pesnicom.

Ako se protesti budu nastavili, moguće je da će Nazarbajev naći „likove“ koji nisu kompromitovani ali koji zavise od njega.

U međuvremenu, velike svetske sile će pratiti situaciju i čekati pravi trenutak da okrenu situaciju u Kazahstanu u svoju korist: kao što je već pre nekoliko godina primetio američki ekonomista Hartmut Fišer, inače i bivši privredni savetnik predsednika Nazarbajeva, u regionu je počela savremena verzija „Big Game-a“ iz XVIII veka, kad su se velike sile otimale za prevlast nad Srednjom Azijom.

Ko pobedi u ovoj igri preuzeće kontrolu nad svim ogromnim prirodnim resursima ove oblasti.

Profesor politikologije iz zapadnog Kazahstana, koji želi da ostane anoniman, u strogom privatnom razgovoru tvrdi: „Dokle god je stari lav (Nazarbajev) živ, sve će otprilike ostati isto. On zna šta treba da se radi, kome da se obrati da bi smirio situaciju i kako konsolidovati elitu. Posle toga, različite struje elite će početi da se svađaju među sobom o prevlasti i tada će nastati haos. Sve zavisi i od svetske političke situacije: ako neka sila bude uspela da pomogne jednoj frakciji, ta frakcija će prevladati. A narod? Narod će raditi ono što je uvek radio: podržaće one koji mu daju mrvice. Oduvek je bilo tako kod nas. Ako mislite da je narod sad ustao zato što je umoran od nepravde, varate se. Pustite romantične slike revolucije: ljudi su samo uplašeni da će izgubiti i te mrvice koje su do sada dobijali.“

Najstabilnija zemlja Srednje Azije nije više toliko stabilna kao što nam se činilo. Postala je samo jedna od nestabilnih država Srednje Azije.

Autor je univerzitetski profesor iz Novog Sada