Dometi šarma gerilske uniforme: Rezultati posete Zelenskog Vašingtonu

Obojica su u neku ruku partizanski lideri, ali njihovi stilovi su različiti. Tito se za susret u Kapriju odenuo u prvi put sašivenu belu maršalsku uniformu iako je njeno nošenje u avgustu mesecu na moru bilo veoma neudobno.

Zelenski se pojavio u svojoj svakodnevnoj odeći u kojoj se pojavljuje svake večeri na ukrajinskoj televiziji, podsećajući tako na kubanskog lidera Fidela Kastra koji se u gerilskoj uniformi pojavio na ulicama Vašingtona, dok je još bilo šansi za pomirenje sa Amerikom. Tito je, uprkos svojoj pretencioznoj uniformi, opčinio Čerčila koji od tada pa ubuduće bio na njegovoj strani u svim važnim momentima. Za ukrajinskog predsednika otvoreno je pitanje hoće li njegov gerilski stil doneti rezultate slične Titovim „maršalskim“.

Tito je u Napulj krenuo sa Visa, a ideja za putovanje Zelenskog rođena je u Zagrebu, gde je u oktobru bila Nensi Pelosi. Pelosi je bila na na prvom zagrebačkom samitu Krimske platforme u oktobru na poziv Zelenskog i Ruslana Stefančuka, predsednika ukrajinskog parlamenta.

Tamo je Zelenski govorio prisutnima o „važnosti nepokolebljive solidarnosti slobodnog sveta sa Ukrajinom“ – obraćanje koje je Pelosi naglasila u svom pozivu ukrajinskom predsedniku.

Zelenski je otputovao u Vašington avionom američkog vazduhoplovstva. Obe strane dugo su tražile priliku za posetu, ali pravi uslovi su se stvorili tek u poslednjih 10 dana, rekli su američki zvaničnici, nakon razgovora na visokom nivou o bezbednosti Zelenskog dok je bio van Ukrajine. Zelenski je proveo manje od 10 sati u Vašingtonu pre nego što je krenuo nazad u Ukrajinu.

Detalje iza scene iznenadne posete Zelenskog Vašingtonu opisao je pomoćnik Pelosi, američki zvaničnik i visoki zvaničnik administracije, od kojih su svi tražili anonimnost kako bi opisali planiranje tajnog putovanja. Kada su točkovi planiranja počeli da se kotrljaju, desetočasovna poseta Zelenskog – koja je obuhvatala sastanak u Ovalnoj kancelariji sa Bajdenom, zajedničku konferenciju za novinare u Beloj kući i obraćanje Kongresu koji je u velikoj meri podržavao – brzo se realizovala.

Nakon što su dva predsednika razgovarala o putovanju 11. decembra, Bela kuća je 14. decembra uputila zvanični poziv, rekao je visoki zvaničnik administracije. Zelenski je prihvatio poziv u petak, a poseta je potvrđena dva dana kasnije kada su zvaničnici Bele kuće obavestili kancelariju Pelosijeve o planovima za putovanje ukrajinskog lidera.

U svojim primedbama poslanicima, Zelenski se osvrnuo na pobede SAD u bici kod Bulge, prekretnici protiv nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu, i revolucionarnoj bici kod Saratoge, američkoj pobedi koja je omogućila francusku pomoć za nezavisnost SAD. Ukrajinski lider predvideo je da će sledeća godina biti „prekretnica“ u sukobu, „kada ukrajinska hrabrost i američka odlučnost moraju da garantuju budućnost naše zajedničke slobode – slobode ljudi koji se zalažu za svoje vrednosti“.

Ranije, na zajedničkoj konferenciji za novinare sa Bajdenom, Zelenski je bio pod pritiskom o tome kako će Ukrajina pokušati da okonča sukob. On je odbacio Bajdenovo uokvirivanje pronalaženja „pravednog mira“, rekavši: „Za mene kao predsednika ‘pravedan mir’ nije nikakav kompromis.“

On je rekao da će se rat završiti kada ukrajinski suverenitet, sloboda i teritorijalni integritet budu vraćeni, a Rusija uzvrati Ukrajini za svu štetu koju su joj nanele njene snage.

„Ne može biti nikakvog ‘pravednog mira’ u ratu koji nam je nametnut“, dodao je on.

Iz ove perspektive gledano, ni prošlonedeljni predlog Henrija Kisindžera u londonskom Spectatoru o okončanju sukoba ne izgleda izuzet iz okvira ove posete. Kisindžer se nedavno ponovo oglasio iznoseći svoj ambiciozan plan za rešenje rusko-ukrajinskog rata.

Ovoga puta, društvo mu sa sličnim predlozima prave najbogatiji čovek na svetu Ilon Mask i prvi čovek američke armije general Mark Mili. Primirje se uspostavlja na linijama od 24. februara, Krim postaje ruski, a za druge proruske oblasti mogućno je organizovanje referenduma pod međunarodnim nadzorom. Ovakav rezultat pregovora o okončanju rata biće i novi poredak u centralnoj i istočnoj Evropi, u kome će vodeće mesto imati Ukrajina, obrazložio je Kisindžer.

Bajden je sa svoje strane rekao da Rusija „pokušava da iskoristi zimu kao oružje, ali ukrajinski narod nastavlja da inspiriše svet“. Tokom konferencije za novinare, on je rekao da ruski predsednik Vladimir Putin „nema nameru da zaustavi ovaj okrutni rat“.

Činilo se da dvojica lidera dele topao odnos, smejući se komentarima jedan drugom i tapšući jedan drugog po leđima tokom cele posete, iako je Zelenski jasno stavio do znanja da će nastaviti da vrši pritisak na Bajdena i druge zapadne lidere za još veću podršku.

Kao što Zelenski najavljuje sledeću godinu kao odlučujuću u ratu, isto to čini i Rusija. Na godišnjem zasedanju Kolegijuma Ministarstva odbrane Rusije na kojem je 22. decembra učestvovao i ruski predsednik Vladimir Putin, ministar odbrane Sergej Šojgu najavio je za sledeću godinu povećanje oružanih snaga Rusije sa milion na 1,5 miliona ljudi, uključujući i 670.000 vojnika po ugovoru. Budući da je Šojgu rekao da je prirotet za sledeću godinu okončanje operacije u Ukrajini, očekuju se i druge, prateće mere koje idu uz ovakve ciljeve. Prilikom regrutovanja oružanih snaga biće povećavana starosna dob sa 18 na 21 godinu, a služenja vojnog roka na 30 godina.

Iz ovoga je prilično jasno da Rusija sledeće godine želi da pojača ofanzivne akcije prema Ukrajini. Rat u Ukrajini imao je nekoliko faza. U prvoj fazi koja je trajala do leta, ruske snage uspele su da naprave nekoliko uspešnih prodora i da zauzmu veće gradove na istoku u jugistoku Ukrajine.

Ova faza okončana je osvajanjem Mariupolja. Nakon kraće pauze usledila je ukrajinska ofanziva u kojoj su ruske snage postepeno napuštale neke od osvojenih teritorija, da bi se konačno povukle iz Hersona i ukopale na levoj obali Dnjepra. Dnjepar je tako postao prirodna barijera i granica između dve armije. Svaku od ovih faza karakterisala je dominantna upotreba određenih vrsta naoružanja: prvo su to bili pešadija i tenkovske jedinice, zatim artiljerija, potom vazdušne snage i dronovi, da bi u ovom trenutku dominirali raketni sistemi.

Budući plan rata u neposrednoj je korelaciji sa upotrebom odgovarajućeg naoružanja. Pokazalo se i u ovom slučaju da je vazdušna snaga neophodna, ali nedovoljna dimenzija rata da bi se on doveo do pobedonosnog okončanja.

Rusija je posle pada Hersona započela koncentrisane vazdušne napade na Ukrajinu s dominantnom upotrebom dronova. Cilj su bili civilna i industrijska infrastruktura, prvenstveno električni i srodni sistemi, a namera tih napada bila je da se potkopa mogućnost preživljavanja u gradovima ograničavanjem transporta hrane i energenata kako bi se Ukrajinci prinudili na predaju ili toliko oslabili njihovu odbranu da bi kopnenim napadom moglo uspešno da se prodre i zauzme teritorija. Jasno, ideja je bila da se primeni jeftinija i efikasnija strategija od upotrebe masovne pešadije.

Problem sa vazdušnom strategijom je, međutim, što je već isprobana i dosledno nije uspevala. Nemci su nastojali da iznude britansku kapitulaciju koncentrisanim bombardovanjem Londona početkom Drugog svetskog rata. Šteta i žrtve su bile značajne, ali Britanci se nisu predali. Kasnije u ratu, Amerikanci i Britanci su pokrenuli kombinovane vazdušne napade sa ciljem da slome moral civila i unište nemačku infrastrukturu. Nisu uspeli. Zaista, istraživanje američkog strateškog bombardovanja sprovedeno posle rata pokazalo je da je nemačka proizvodnja zapravo porasla tokom i nakon vazdušnih napada.

U Vijetnamu su Sjedinjene Države vodile vazdušne kampanje osmišljene da nanesu štetu industrijskoj snazi Severnog Vijetnama. Pred kraj, Hanoj je bio razorno napadnut, ali Severni Vijetnam nije kapitulirao.

Američki vazduhoplovni pukovnik Džo Vorden, koga su u Pentagonu još i zvali „ludi Džo“, bio je arhitekta upotrebe američke vazdušne sile na Balkanu tokom devedesetih godina, ali pokazalo se 1999. prilikom američkog bombardovanja Srbije, da samo vazduhoplovi nisu dovoljni da se ostvare vojni ciljevi. Bez obzira što su oni u izmenjenoj verziji na kraju prihvaćeni, NATO bi radije želeo da zaboravi takav vojni „trijumf“ najmoćnije vojne alijanse u svetu nad jednom zemljom čiji kapaciteti ni u čemu nisu samerljvi sa kapacitetima NATO.

Ruski vazdušni napadi na ukrajinsku infrastrukturu i urbane koncentracije imaju jednu prednost u odnosu na prethodne napade: dronovi imaju određeni stepen preciznosti. Problem je, međutim, što se njihova identifikacija meta oslanja na obaveštajne podatke koji mogu zastareti tokom vremena. Štaviše, obaveštajni podaci se prikupljaju u urbanoj sredini sa velikom dozom nepreciznosti. A u sadašnjem tehnološkom okruženju, verovatnije je da će dronovi biti oboreni nego avioni u prethodnim ratovima.

Najvažnija stvar je da vazdušna sila, čini se da je jasno, ni pod najboljim okolnostima, ne može da zauzme i zadrži zemlju. Za to se moraju angažovati kopnene snage. Bespilotne letelice mogu da podrže kopnene operacije, kao što su vazdušne snage činile u Drugom svetskom ratu i Vijetnamu, ali jaz između obaveštajnih podataka i akcije otežava podršku za kopnene napade.

Ruske snage, stoga, zavise od naknadnog kopnenog napada, kombinacije artiljerije i pešadije i suočavanja sa istim takvim otporom. Problem je u tome što pešadija može biti široko raširena i ukopana, kao što je to danas. Borba u gradu protiv neprijatelja upoznatog sa uslovima na terenu je izazovna. Šanse da vazdušna snaga može olakšati ovaj problem su male kao što su bile u Drugom svetskom ratu ili Vijetnamu.

Kopnene snage će morati da uđu, a dobar deo odbrambenih snaga neće biti nokautiran vazdušnim napadom. Biće u klasičnoj situaciji pešadije u napadu: suočeni sa protivvatrom dobro ukopanog neprijatelja. To može da se uradi, ali postavlja se pitanje koliko će novouvežbana ruska pešadija biti pandan u borbama već očvrslim ukrajinskim snagama.

Zato je, Bahmut, gde se trenutno vode najintenzivnije borbe, izuzetno važan. Grad je sada praktično napušten od lokalnog stanovništva, u njemu su ostali samo ukrajinski vojnici. Istovremeno, grad nije samo kapija za više strateških ciljeva – Slavjansk i Kramatorsk; on bi takođe mogao da bude koristan kao pozadinska baza za ruske trupe u zimskom periodu.

Granatama francuskog samohodnog topa Cezar od 155 mm ranjen je doskorašnji potpredsednik ruske vlade i direktor Roskosmosa, Dmitrij Rogozin. Hotelski restoran „Šeš-Beš“, u kome je proslavljen rođendan, praktično je uništen. Povređeno je još nekoliko ljudi, iz Rogozinove pratnje, kao i predsednik vlade DNR Vitalij Hocenko i njegova pratnja.

Džon Herbst, viši direktor Evroazijskog centra pri Atlantskom savetu, pragmatično kaže da je odbijanje zahteva Zelenskog o značajnom uvećanju pomoći u naoružanju, pokazatelj ne samo pragmatizma Bele kuće, već i prisustva ozbiljnog raskola u američkom establišmentu.

Levica i većina desnice koji podržavaju Donalda Trampa odbijaju opredeljenje aktuelne administracije da podrži Ukrajinu. Oni su spremni (ponekad implicitno, ponekad eksplicitno) da sklope sporazum o sferi uticaja sa Rusijom koji bi primorao Ukrajinu da se odrekne teritorija, kaže ovaj veteran diplomata. Čini se, stoga, da je Zelenski u prtljagu nazad poneo ne samo američku podršku, nego i očekivanje da se rat polako okončava.