Amerika svakako ima drugačijeg predsednika nego što je to do sada bio slučaj. Ono što razlikuje Donalda Trampa od njegovih prethodnika nije samo temperament i generalno neznanje, već njegov način vođenja politike.
Najpre, razmotrimo Bila Klintona, koji je 1992. izabran bez volje većine birača, kao i Tramp. Kada je bio na položaju, Klinton se „udvarao“ levici svojim fiskalnim stimulansima i zakonima o zdravstvenoj nezi (oba neuspešna) ali se takođe obraćao i političkom centru predlogom zakona o smanjenju deficita radi podsticanja rasta. Onima desno od političkog centra pokušao je da se dodvori zaključivanjem Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA), koji su zamislili njegovi republikanski prethodnici, te potpisivanjem važnog krivičnog zakona. I ponovo je postavio konzervativnog Alana Grinspena za predsednika Federalnih rezervi SAD.
Klinton se nadao da će postići tri stvari svojom „trostranom strategijom“: da vodi politiku koja će se efikasno baviti problemima zemlje; da ubedi birače, one koji ga nisu podržali, da on takođe gleda njihove interese, te da sačuvati svoju bazu netaknutom.
Bivši predsednik Barak Obama izabran je 2008. narodnom većinom. Ali poput Klintona, uskladio je mnoge od svojih stavova dok je bio na položaju. Privukao je politički centar tehnokratskim finansijski spasilačkim i stimulativnim planovima. Zastupao je tržišno orijentisani zakon o zdravstvenoj nezi po uzoru na zakon koji je Mit Romni doneo dok je služio kao republikanski guverner Masačusetsa.
Obama je apelovao direktno na desnicu u (neuspelom) pokušaju „velikog ugovora“ o smanjenju deficita i socijalne potrošnje. NJegov tržišno orijentisani trgovinski plan za regulisanje emisije štetnih gasova koji stvaraju efekat staklene bašte gotovo da se nije razlikovao od plana njegovog republikanskog oponenta na predsedničkim izborima 2008, senatora iz Arizone DŽona Mekejna. Ponovo je postavio Bena Bernankea, koga je prvobitno nominovao predsednik DŽordž Buš Stariji, za predsednika Federalnih rezervi.
Obama se trudio da ne predstavlja ni „crvenu“ niti „plavu“ već ljubičastu Ameriku. Vodio je obazrive tehnokratske politike za koje se nadao da će privući republikansku podršku. Ali, kada su se njegovi birači usprotivili, podsetio ih je da će nacionalno jedinstvo i uzajamno poštovanje, a ne usko partijsko, konačno zakriviti moralni luk univerzuma prema pravdi.
Tramp je, sa druge strane, osvojio mandat bez narodne većine. Kada je stupio u službu, odmah je pokušao da privuče desnicu uz pomoć belih nativista, onda kada je izdao obećanu zabranu ulaska u SAD za muslimane iz pojedinih zemalja. Pokušao je da uništi Obamin Akt o zdravstvenoj zaštiti iako nije imao plan koji bi ga zamenio. Opet je igrao na kartu nativista kada je negirao brutalnost policije prema Afroamerikancima opisujući bele suprematiste kao „vrlo fine ljude“. Završio je svoju prvu godinu mandata potpisivanjem zakona koji smanjuje poreze za bogate, ali je malo učinio za druge.
To nije normalna politika. Tramp očigledno nije zainteresovan da ujedini zemlju, niti da donese politike koje bi bile delotvorne. Većini Amerikanaca koji mu se protive nije dao nijedan razlog da promene svoje mišljenje niti je savetovao svoju bazu o potrebi za trajnijim politikama, a ne prolaznim pobedama u Kongresu. Štaviše, ništa nije učinio da pomogne sebi da bude reizabran.
Naravno, ovo isto važi za većinu republikanaca. Ovde u Kaliforniji počašćeni smo prošle godine izvanrednim spektaklom u kojem državna republikanska delegacija u Predstavničkom domu čak nije ni pokušala da se založi za poreski paket koji bi bio od koristi biračima. Bilo je to kao da su već odustali od trke za reizbor i svi se raduju što napuštaju Kongres i odlaze na plaćenije poslove lobista.
Prema Trampovoj administraciji, njegov naredni zakonodavni prioritet jeste infrastruktura. To zvuči kao problem gde bi Tramp mogao da se okrene levici kreiranjem plana sa egalitarnim distributivnim efektima i merama zasnovanim na dokazima u cilju jačanja ekonomskog rasta.
Ali ne treba da računamo na takav ishod. Čini se da Trampova administracija nema nikakav koherentan proces kreiranja politike. Nije bilo saslušanja, niti belih papira za procenu troškova i koristi od različitih infrastrukturnih predloga. Niti je bilo ikakve diskusije sa poslanicima u cilju uspostavljanja načelnog konsenzusa na kojem bi se bazirao zakon. Kao i zabrana za putovanja za muslimane i pokušaj poništenja Obaminog zakona o zdravstvenoj nezi, nije bilo nikakve javne rasprave. Sve što je bilo jesu predsednikovi tvitovi.
Ako se vratimo nazad u 1776, Adam Smit je tvrdio da u sistemu zasnovanom na „prirodnim slobodama“ tri dužnosti vlade jesu da obezbedi nacionalnu odbranu, osigura javnu bezbednost i primenu imovinskih prava i ugovora i obezbedi infrastrukturu. Prema Smitu, „vlada ima dužnost da „postavi i održava određene javne radove i određene javne institucije što nikada ne može biti u interesu nekog pojedinca ili male grupe pojedinaca“.
Nažalost, Trampovo osoblje izgleda da nije ni čulo za Smitov memorandum o dobrom vladanju. Administracija će najverovatnije predložiti infrastrukturni program zasnovan na javnim subvencijama za privatne investitore koji će tada odabrati projekte iz kojih mogu da profitiraju naplaćivanjem monopolskih cena. Plan će biti dobro prihvaćen na Foks njuzu, a moguće čak i kod nekih eksperata u NJujork tajmsu, koji možda promišljaju i žale se da demokrate odbacuju Trampovu dobru volju u vezi sa infrastrukturom.
Ali, za razliku od Klintona i Obame, Tramp će još jednom pokazati da nema nameru da bude predsednik većine, a kamoli svih Amerikanaca. Umesto da iskoristi priliku koju pruža rasprava povodom infrastrukture kako bi se unapredilo nacionalno jedinstvo, on će dalje gurati SAD u pravcu kleptokratije.
Autor je bivši pomoćnik sekretara Trezora SAD u Klintonovoj administraciji i profesor ekonomije na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju
Copyright: Project Syndicate, 2018.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
