Donald Tramp kao mirotvorac?

U dekadama koje su usledile, Palestinci su pokušavali praktično sve što su mogli kako izbegli izraelsku represivnu okupaciju – od civilnog otpora do oružanog sukoba i suprotstavljanja međunarodnoj diplomatiji – ali bez uspeha. A sada će pokušati nešto novo: da pregovaraju sa predsednikom SAD Donaldom Trampom.

Svaki američki predsednik je još od 1967. nastojao da razreši izraelsko-palestinski konflikt, a Bil Klinton je ponudio najtemeljnije i najrazumnije uslove mirovnog sporazuma, kakve do tada nijedan strani državnik nije osmislio. A, ipak, Tramp samouvereno tvrdi da će on „završiti“ sporazum za koji veruje da nije „tako težak kao što ljudi misle“. Nepotrebno je reći, nisu svi tako optimistični kao Tramp. Izraelci i Palestinci su uveliko izgubili nadu da obostrano prihvatljivo rešenje uopšte postoji. Ali sablast dvonacionalne države koja je zatočena u permanentnom građanskom ratu do sada je sprečila relevantne aktere od potpunog odustajanja. Zapravo, čini se da su i palestinska i izraelska levica iznenada postale opsednute Trampom, mada je to možda pre znak njihovog očaja nego realne šanse za rešenje.

Za Trampa, najverovatnije da privlačnost posredovanja u mirovnom sporazumu leži uglavnom u načinu na koji će se to odraziti na njegovo zaveštanje. Iako ima mnogo stvari kojima treba da se pozabavi – od nuklearnog naoružanja Severne Koreje do zadiranja Rusije u zapadne sfere uticaja – a i šanse da uspe su mu očajnički slabe, mogućnost da postigne „veliku stvar“ tamo gde ni jedan njegov prethodnik nije uspeo je jednostavno previše primamljiva da bi se propustila.

Kakva god mu motivacija bila, Tramp ipak poseduje neke značajne prednosti. Za razliku od tipičnih političara istočne obale, Tramp ne zavisi od glasova i donacija američkih Jevreja, i zato nema razloga da Izrael ne kritikuje javno, ili mu čak zapreti. Početkom prošle godine, Tramp se ogradio od svih prethodnih američkih sagovornika, opisavši sebe kao „neutralnog momka“ kada je u pitanju izraelsko-palestinski konflikt. Iako se od tada udaljio od neobičnog i kontroverznog izjašnjavanja o neutralnosti, ostaje činjenica da jezgro njegovog izbornog tela – razjarena bela radnička klasa – malo mari za Izrael. Povrh toga, Tramp će imati koristi od krajnje povoljnih regionalnih uslova. Ključni arapski akteri na Bliskom istoku su u poslednje vreme bili voljniji nego ikad pre da ponude motivaciju Izraelu da krene ka postizanju mira sa Palestincima.

Podsticaj za ovakve predloge je bio najviše izražen tokom Trampovog nedavnog puta u Saudijsku Arabiju. Na razmetljivom okupljanju 50 arapskih sunitskih lidera u Rijadu, Trampu je rečeno da bi izraelsko-palestinski mirovni sporazum zagarantovao veliki proamerički arapsko-izraelski savez protiv islamskog terorizma i Irana koji ponovo oživljava. Bez izraelsko-palestinskog mirovnog sporazuma, takva strateška saradnja ne bi bila prihvatljiva za arapsku javnost.

Od velike pomoći je to što je, za razliku od većine svojih prethodnika, Tramp uputio ponudu za mirovni sporazum već na samom početku svog mandata, umesto na kraju, i time učvrstio svoju poziciju kao snažnu, ubedljivu i posvećenu. Štaviše, on ne mora da krene od nule sa razvojem potencijalnih rešenja: skoro svaki pristup mirovnom procesu je već isproban. Stoga sporazum ne zavisi od kreativnosti pregovarača. Ono od čega zavisi jeste politička volja. Lideri bi trebalo da pokažu hrabrost i da ponude veoma nepopularne kompromise u rešavanju nekih od ključnih problema. Nažalost, to je možda jedino područje u kojem Tramp nema prednost u odnosu na svoje prethodnike. Izraelom danas upravlja najfanatičnija desničarska administracija u istoriji zemlje, a premijer Benjamin Netanjahu je dosledno odbijao da se odvoji od svoje nacionalističke izborne baze za dobrobit mira. Ideja da bi takva vlada prihvatila uslove koji su još velikodušniji prema Palestincima nego što je to bio Klintonov mirovni predlog zvuči kao naučna fantastika.

Ni Palestinci nisu spremni za kompromis. Oni su odbijali ponude mnogo naprednijih vlada nego što je Netanjahuova tokom poslednjih 20 godina. U svakom slučaju, predsedniku Mahmudu Abasu nedostaje legitimitet da bi okrenuo leđa nasleđu svog prethodnika Jasera Arafata i suočio se sa Hamasom da bi se postigao kompromis u rešavanju glavnih elemenata palestinskog pitanja.

Kao diplomata početnik, Tramp možda ne razume u potpunosti koliko je teško bilo održati pregovore između Izraelaca i Palestinaca na pravom putu. Ali njegovo životno iskustvo bi trebalo da mu pomogne da bolje nego većina ljudi razume do koje mere ego može da ometa čak i najmanji kompromis. A, u slučaju Izraela i Palestine, čak i relativno mali nesporazumi bili su dovoljni da izbace mirovni proces iz koloseka više puta. Kod Trampa se možda javlja nedostatak prednosti u prevazilaženju takvih nesporazuma zbog manjka strpljenja. U izraelsko-palestinskom sukobu više preovlađuje značaj istorije nego geografije, tako da detalji ne mogu da dođu do izražaja. A ipak, čini se da Trampa malo zanima istorija, geografija, ili detalji.

Izraelci i Palestinci su ujedinjeni u jednom neosveštenom savezu inertnosti i političkog kukavičluka, da ne bi doveli u pitanje „status quo“ što bi dovelo do eksplozije nasilnog sukoba. Najbolja stvar koju bi Tramp mogao da postigne je da dovede do neophodne reorganizacije izraelske politike i do novog preračunavanja za podeljene Palestince. Da bi se izraelski i palestinski lideri ubedili da preuzmu politički rizik koji kompromis zahteva, biće potrebno da veliki pritisak izvrše i SAD i arapski susedi Izraela. Do tada, politički lideri na obe strane će nastaviti da svojim ljudima daju ne ono što im je potrebno, već ono što njima odgovara.

Autor je bivši ministar spoljnih poslova Izraela, sada potpredsednik Toledo Međunarodnog centra za mir.

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org