Kofi Anan zaslužuje da bude upamćen kao generalni sekretar UN za primer.
Velikim izvršnim rukovodiocima je potrebna vizija vodilja za sprovođenje autoriteta, a još više kada je to ovlašćenje međunarodna civilna vlast. Ananov uspeh bio je zasnovan na njegovoj sposobnosti da kombinuje pragmatizam i skromnost sa trajnom vizijom ljudskog napretka i solidarnosti.
Ovaj spoj vizije i karaktera možda je najbolje oslikan u Milenijumskim ciljevima razvoja (2000-2015) kojima je usaglašen niz prioriteta za UN. Pored toga, podstičući posvećenost humanizmu i odanost duhu kao i Povelji UN, Anan je proširio izvršna ovlašćenja organizacije kroz kreativna tumačenja Povelje i iskoristio svoju harizmu kako bi osigurao usvajanje uzbudljivog i izazovnog principa „Odgovornost za zaštitu“ (R2P).
Unuk plemenskih vođa i sin provincijskog guvernera u britanskoj koloniji Zlatna obala (sada Gana), Anan je mešao aristokratski stil liderstva, smirenog, izraženog šarma, sa empatijom, intelektualnošću i elegancijom. NJegove godine na mestu generalnog sekretara UN (1997-2006) obeležile su političko rasuđivanje, takt i integritet. Jedinstven dokaz kvaliteta njegovog desetogodišnjeg mandata na čelu Svetske organizacije jeste trajna odanost, koja je nadahnjivala izuzetno talentovanu grupu savetnika koje je on okupio.
Svet je bio svedok mnogih dubokih promena tokom tih turbulentnih godina. Anan je nadgledao masovnu ekspanziju mirovnih operacija UN-a kao odgovor na sve veće zahteve i očekivanja iako su mnoge bile označene kao neefikasne, korumpirane, a pratile su ih i optužbe za seksualnu eksploataciju.
Glavni izazov sa kojim je Anan morao da se suoči sa delimičnim uspehom bio je kako kombinovati jedinstveni legitimitet UN sa Savetom bezbednosti kao svetskim geopolitičkim kokpitom. Kada su velike sile bile ujedinjene mogao je samo da se pokorava. Kada su se sukobljavali oko vitalnih interesa, mogao je malo da učini. Ali, kada je međunarodna zajednica bila grubo podeljena, pokušao je da postigne sporazum utvrđivanjem zajedničkih interesa podstičući države članice na kompromis.
Ananov pristup reformi UN bio je vrlo poučan. Identifikujte velika globalna pitanja koja zahtevaju angažovanje UN, rekao mi je jednom. Zatim, ignorisanje pitanja gde države neće pristati na zajedničku akciju kao i ona u kojima se mogu složiti samo zbog zajedničkih prioriteta. U svakom slučaju, nije video nikakav smisao u proširenju oskudnog političkog kapitala.
Umesto toga, usredsređivao se na velika pitanja koja bi se akcijama država članica mogla potisnuti izvan granične tačke investiranjem u prestiž i ovlašćenja generalnog sekretara u tom cilju. Anan je postigao uspeh na funkciji zahvaljujući veštini mekog liderstva: neuobičajena sposobnost da poveže emocionalno i intelektualno zarad većeg razloga kako bi prevazišli njihov neposredni interes.
Tretiran kao „rok zvezda“ u svom prvom mandatu, Anan je bio u redovnom kontaktu sa liderima vlada, međunarodnim organizacijama, multinacionalnim korporacijama i organizacijama civilnog društva. Tiha diplomatija unutar poverljivog okvira njegove privatne kancelarije samo je retko dopunjavana javnom diplomatijom UN-a.
S jedne strane, Anan je pokušavao proširiti „licencu“ funkcije međunarodnog prava kako bi osnažio UN da preduzmu neophodnu akciju protiv neposlušnih država koje koriste suverenitet kako bi opravdale svoje ponašanje. U drugu ruku, on je podržao funkciju „povoca“ za obuzdavanje agresije velikih sila.
Anan je 2004. ukazao da je invazija na Irak bila kršenje zakona Povelje UN o upotrebi sile. To mu je donelo neumoljivo neprijateljstvo neokonzervativaca u administraciji DŽordža Buša koji su pretili da će UN učiniti nevažnim. Ako bi Savet bezbednosti kapitulirao pod angloameričkim pritiskom da podrži rat zasnovan na izmišljenim optužbama za terorističke napade i lažnim dokazima o postojanju oružja za masovno uništenje, UN bi pretrpele ozbiljnije i trajnije posledice.
Anan se našao upleten u skandal u vezi sa iračkim programom „Hrana za naftu“, koji su njegovi neokonzervativni neprijatelji potpuno eksploatisali. Štaviše, etički lapsusi država članica, uključujući SAD i Australiju, koje su odbile da preduzmu akciju o crvenim zastavicama koje su podigli zvaničnici UN-a bili su mnogo ozbiljniji. Ali, upletenost njegovog sina Koja u sumnjive poslove bilo je krajnje bolno za Anana.
Neizbrisiva mrlja u Ananovoj reputaciji bila je njegova odgovornost za restriktivna tumačenja ovlašćenja UN za mirovne operacije u Ruandi i Srebrenici, u Bosni, 1994-1995. Zaista, neki ljudi tvrde da Anan nikada nije platio političku cenu za zanemarivanje ove dve dužnosti.
Međutim, Anan je sproveo internu istragu o ovim propustima, ohrabrujući istražitelje da idu gde god u potrazi za istinom. Kada je istraga okončana, on je ovlastio objavljivanje svojih izveštaja, uključujući i nezgodne zaključke o sistemskim nedostacima UN-a te njegov neuspeh kao tadašnjeg vrhovnog mirovnog zvaničnika.
Duboko obeležen ovim iskustvima, Anan je pretvorio problematičnu savest u trajno nasleđe tri principa i institucionalni napredak. Zaštita civila postala je najveći prioritet mirovnih operacija UN. On se izborio za princip R2P kojim se zaobilazi zloupotreba državnog suvereniteta od brutalnih vladara koji su počinili zločine protiv sopstvenog naroda. Anan je pozdravio stvaranje Međunarodnog krivičnog suda kao pravnog instrumenta kojim će se stati na kraj nekažnjivosti i koji će krivično goniti i kažnjavati vojne komandante i političke lidere za najteže zločine.
Ananova posvećenost služenju čovečanstvu nije završena njegovim odlaskom iz UN-a. Ostao je angažovan na smanjenju siromaštva, rešavanju sukoba i pružanju humanitarne pomoći kroz zahteve UN, Fondacije Kofi Anan i Grupe starešina kao čuvara svetske savesti.
Anan je bio izuzetno pažljiv i posvećen dobrobiti svog osoblja, često sa nežnim osećajem za humor. Jednom prilikom, dogodilo se da su se pripadnici UN našli zarobljeni u eksplozivnoj zoni konflikta. Par starijih pomoćnika pokušali su da objasne Ananu opasnosti, a jedan ga je upitao: „Zašto ne paničite, generalni sekretaru?“ „Zašto bih paničio, kada imam vas da paničite za mene“, odgovorio je Anan.
Autor je profesor na Nacionalnom univerzitetu Australije. Bivši je pomoćnik generalnog sekretara UN i glavni autor drugog reformskog izveštaja UN Kofija Anana 2002.
Copyright: Project Syndicate, 2018.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.