EPA-EFE/HANNIBAL HANSCHKETri dana nakon što su ruske snage prešle ukrajinsku granicu na putu ka Kijevu, Viktorija Andruša, 26-godišnja nastavnica matematike i informatike, pomagala je u zbrinjavanju njenih roditelja u selu na oko 90 minuta istočno od glavnog grada Ukrajine, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
Ruske trupe su u selu Stari Bikiv pretresale svaku kuću. U domu njenih roditelja pronašli su Andrušu, kao i njen mobilni telefon na kome su bile fotografije i video snimci ruske vojne opreme.
„Samo su rekli imaš status ‘tobdžije’ – tobdžije osmatrača „, rekla je za ona za Karent tajm (Current Time), medijski projekat na ruskom jeziku koji RSE vodi u saradnji s Glasom Amerike (VOA), misleći na nekoga ko pomaže u usmeravanju artiljerijske ili minobacačke vatre na neprijateljske ciljeve.
„Najviše su mrzeli ljude s tim statusom“.
Uhapsili su je i sledećih šest meseci trpela je batine, udare strujom, vezivanje očiju, iscrpljivanje, glad, beskrajnu dosadu i zastrašujuću neizvesnost: nije znala da li će ikada izaći živa.
Ukrajinske vlasti procenjuju da se više od 25.000 Ukrajinaca trenutno nalazi u ruskom zarobljeništvu – od kojih su neki, u Donbasu i na Krimu, zatvoreni mnoge pre početka opšte invazije u februaru 2022. Na dan 30. juna, među tim zarobljenim Ukrajincima je 126 žena, od čega 80 civila.
Andruša je bila jedna od njih. Ljudmila Husejnova je druga.
„To mi je bilo najstrašnije“
Husejnova, 61-godišnja bivša inžinjerka za bezbednost na radnom mestu, rekla je da su je uhapsili nepoznati muškarci 9. oktobra 2019, više od dve godine pre početka invazije, u Novoazovsku, primorskom gradu u regionu Donjeck, zapadno od ruske granice.
„Samo su me zaustavili na ulici, pored auta. Iskočili su i ugurali me u taj auto. Odveli su me do kuće, koju su pretresli; našli su ukrajinske knjige, ukrajinsku zastavu, stavili su mi torbu na glavu i odvezli dalje“, rekla je ona u intervjuu 4. jula u Kijevu.
Husejnova je rekla je da je odvezena u grad Donjeck, na oko dva i po sata vožnje na sever, s torbom na glavi, i bez objašnjenja šta će se dogoditi. Na kraju je dovedena u zatvor poznat kao Izolacija u nekadašnjoj fabrici u kojoj je neko vreme bio smešten centar za savremenu umetnost.
„Kada su me doveli tamo, naterali su me da se skinem. Kada je počelo maltretiranje i kada su me bacili me u ćeliju, dopustili su mi da skinem torbu, a jedna devojka mi je ispričala kakvo je to mesto“, rekla je Husejnova.
„Nisam smela da sednem ili da idem u krevet od šest ujutru do 10 uveče“, rekla je ona. „Veoma vruće lampe su postavljene blizu mog kreveta. Samo bi vam izgorele oči.“
„U prva četiri dana sam čula užasne krike. Samo sam se molila Bogu da to nisu krici mojih rođaka“, rekla je Husejnova. „To mi je bilo najstrašnije“.
S druge strane, Andruša je rekla da je odvedena u pritvorski centar preko granice, u ruskom regionu Kursk, gde su joj vezali oči i ruke. „Samo su nas naterali da kleknemo i rekli: ‘Sada ćemo vas streljati'“, rekla je ona u intervjuu snimljenom 29. juna.
Kada zatvorenici stignu u pritvorski centar, svi prolaze kroz proces „prijema“, rekla je ona. Objasnila je da su zatvorenici odvedeni u unutrašnji hodnik gde nije bilo nadzornih kamera i tamo bi ih tukli njihovi tamničari.
„To je to što se tebe tiče“
Rekla je da je bila toliko pretučena, uključujući i šokove omamljivačem, da je u jednom trenutku izgubila svest.
Njeni tamničari bi, kako kaže, rekli: „Poživela si malo. Pa, dosta ti je, videla si kako je. To je to što se tebe tiče.“
„U jednom trenutku sam rekla da ću se onesvestiti, da gubim svest“, rekla je ona. „Nisu mi verovali i zapretili su: ‘Sada ćemo te živu spaliti'“.
Od prvog dana zatočeništva, kaže Andruša, od nje i drugih zatvorenika se očekivalo da nauče rusku himnu i bili bi ukoreni ili kažnjeni za svaku grešku ili navodna kršenja pravila. „Ne daj Bože da negde kažeš pogrešnu reč, tiho zapevaš ili tako nešto“, rekla je ona.
„Posebno me je nervirala njihova pesma ‘Čika Vova’. To je pohvala (ruskog predsednika Vladimira) Putina“, rekla je ona. „Bilo je trenutaka kada su me terali da učim poeziju. A jedna od tih pesama se zvala ‘Oprostite nam, dragi Rusi'“.
Andruša je rekla da je često plakala.
„Čak i kada sam plakala, radila sam to tako da (čuvari) ne vide“, rekla je ona. „Onda je bio trenutak kada su nas jednostavno izveli u hodnik i pustili snimak o Mariupolju, kada su prikazali izbombardovani grad i decu koja žive u podrumu. Onda su sve ove emocije samo izlile.“
‘I dalje ne mogu da osetim ukus hrane’
Glad i žeđ su bili uobičajeni u pritvornim centrima. „Bilo je dana kada su nam davali samo dva mala parčeta hleba, vrlo mala, za ceo dan. I moraš nekako da razvučeš taj hleb“, rekla je Husejnova. „I voda, i to je sve.“
Zatvorenicima su ponekad davali ječmenu kašu koja je, kako je rekla, bila „kao kamenje“. „Umešali su nekakvu zemlju i mišji izmet, to nije moglo da se jede. I dalje ne mogu da osetim ukus hrane. Nema ništa što želim da jedem“, rekla je ona.
Andruša, koja je puštena iz ruskog zatočeništva 22. septembra 2022. godine, nastavila je da radi kao nastavnica u školi.
Husejnova, koja sada živi u Kijevu i volontira u nevladinoj organizaciji koja se bavi pitanjima zatočenih žena, puštena je 17. oktobra 2022. godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
