Revolucija „jeftinog rata“: Dragan Bisenić za Medija centar o tome šta je doneo sukob Ukrajine i Rusije

Toliko jeftino da može da uništi mnogostruko skuplje sisteme. Ili toliko jeftino, da njegova obnova mora da bude jednostavna i laka. To je ponovo vratilo konvencionalna oružja na ratišta.

Međutim, prava revolucija u vojnim poslovima – nadopunjavanje ovih i drugih elemenata bojnog polja veštačkom inteligencijom – možda je već iza ugla.

Kada se osamdesetih godina pojavio pojam “revolucija u ratovanju” on je skovan sa američke strane, ali intelektualno poreklo bilo mu je sovjetsko. Tačnije, autor ove doktrine bio je maršal Nikolaj Ogarkov, što su mu priznali i američki generali.

Ona je značila unapređenje konvencionalnog naoružanja na takav način, da bi ono moglo da bude toliko efikasno i da ukloni nuklearnu pretnju iz eventualnog sukoba dve supersile. Oba vojna bloka su odahnula: nuklearni rat, čak i ako bi došlo do sukoba, više nije bio neizbežan.

Rat u Ukrajini doneo je sada nove dimenzije pojma “revolucija u ratovanju“. Nije sada u pitanju tehnologija ili superiornost vojne opreme. Najvažniji aspekt rata postaje imperativ da oružje u upotrebi bude jeftino. Toliko jeftino da može da uništi mnogostruko skuplje sisteme. Ili toliko jeftino, da njegova obnova mora da bude jednostavna i laka.

To je ponovo vratilo konvencionalna oružja na ratišta.
Svakim danom, bojno polje u Ukrajini sve više liči na rovove Prvog svetskog rata. Artiljerija pljušti na statičnim linijama fronta, trupe žive u bednim, mokrim kolibama, a krajolik posut minama preoran je kraterima od granata.

Ali iako bi bilo razumno videti Ukrajinu kao primer industrijskog ratovanja iz 20. veka, usred krvoprolića dolazi do duboke promene. U današnjem svetu, bojno polje je postalo transparentno, bojeve glave mnogo preciznije, a oružje veoma jeftino.

Ovo nema značajnog efekta duž linija fronta jer je masa ta koja se i dalje računa. Preovladavaju artiljerija, rakete i mitraljezi, kao i uvek. Ubijanje, ranjavanje ili onesposobljavanje vojnika ostaje „ljudska klanica“, a još uvek ništa ne prevazilazi sate artiljerijskih baraža i bliskih borbi kako bi se uništila volja neprijatelja za borbom. To je bojno polje koje se može videti sopstvenim očima.

Ipak, odmah preko sledećeg brda od ovih linija fronta leži bitan materijal potreban za njihovu podršku i snabdevanje. Upravo ove – najvažnije lance snabdevanja i pozadinu bojnog polja, sa svojim artiljerijskim položajima, komandnim mestima i logističkim depoima – do sada je uvek bilo teško pronaći, teško napasti i skupo uništiti.

U prethodnim ratovima, „videti preko sledećeg brda“ bilo je skoro nemoguće. Da bi se pronašle pozadinske formacije sa bilo kojim nivoom preciznosti pogađanja, trebalo bi da se koriste grubi alati kao što je pronalaženje radio lokacije ili višesatno skeniranje starih fotografija — koje bi mogle da prikazuju samo male delove bojnog polja.

U kombinaciji sa „procenom obaveštajnih podataka iz svih izvora“, znanje i ciljanje neprijateljskih lokacija bili su grubi, prolazni i često netačni.

Danas, međutim, učestalost dronova i druge tehnologije na bojnom polju pruža komandantima gotovo transparentan pogled na celo bojno polje. Informacije su postojane, sveobuhvatne, u realnom vremenu i GPS tačne.

Ova transparentnost bojnog polja neprocenjiva je za artiljeriju i vazduhoplovstvo za napad na ciljeve. Do nedavno, „nepreciznost“ bi bila najljubazniji način da se protumače često hiljade metaka potrebnih da bi se osiguralo izvesno poverenje da bi meta mogla biti uništena.

A imajući u vidu vremenske nepogode, vetar i mnoštvo drugih faktora, čak i sa vizuelnim praćenjem ciljeva u realnom vremenu i savremenim kompjuterima koji izračunavaju preciznu balistiku, i dalje su često potrebne stotine „glupih“ artiljerijskih granata na udaljenosti od 30 kilometara da bi se uništio cilj. Ali precizna municija 21. veka rešava ovaj problem.

Upravo je ova kombinacija skoro savršenih informacija od dronova i skoro savršenih napada vođenom municijom nova na bojnom polju. Više nisu potrebne hiljade metaka. Današnja maksima je „jedan hitac, jedan pogodak“.

Zatim, postoji duboka promena u ceni. Bespilotne letelice za osmatranje na kratkim udaljenostima sada se mogu kupiti na policama, a čak i vojni dronovi sa laserima za označavanje ciljeva napunjenim preciznom municijom su samo delić cene HIMARS-a – kultnog oružja ukrajinskog sukoba. I iako su HIMARS-i i dalje važni, oni zahtevaju desetine lansera vrednih milion dolara, mnoštvo vozila za podršku i stotine vojnika da ih ispaljuju, popravljaju i snabdevaju.

Navođene bespilotne letelice sa preciznom municijom su, s druge strane, jeftin rat.

Da bi se razumelo koliko revolucionarnog u sebi obećava pojava zaista jeftinog, “uradi sam oružja“, razmotrimo cenu bacanja bombe iz borbenog aviona. Stelt lovac F-35 košta oko 90 miliona dolara.

Obuka pilota da upravlja avionom može lako koštati još 10 miliona dolara. Troškovi održavanja su oko dodatnih 10 miliona dolara za svaku godinu u kojoj je avion u upotrebi.

To je otprilike 110 miliona dolara za jedan avion, jednog pilota i godinu dana rada. Oružje je naravno ekstra, kao i vazdušne baze ili nosači aviona potrebni za korišćenje ovih aviona. Nasuprot tome, novi dron samoubica iranske proizvodnje Šehid-136 dolazi po ceni od oko 20.000 dolara.

Kao oružje, nije bez ograničenja (bojna glava, na primer, ima oko 50 kilograma), ali u pogledu čiste cene ima ogromnu prednost. Samo za troškove obuke pilota F-35, vazduhoplovstvo bi moglo da priušti 500 ovih samoubilačkih dronova, koje imaju dodatnu korist jer zahtevaju mnogo manje infrastrukture baze ili obučenog osoblja za rad.

Uzmimo još jedan primer: jedna protivtenkovska raketa Džavelin košta oko 200.000 dolara. Na početku rata u Ukrajini 2022. godine, bilo je mnogo pompe oko ovog sistema oružja: bio je to vrhunac vojne modernosti i zapadne visokotehnološke superiornosti nad siromašnom i zaostalom Rusijom.

Očekivalo se da će hvaljeno „sveto koplje“ dovesti Ukrajinu do pobede. Međutim, ispostavilo se da su koplja zastarela i prilično irelevantna u poređenju sa stvarnim zvezdama emisije: jeftinim bespilotnim letelicama.

Čak i stare, jeftine protivtenkovske bojeve glave mogu se koristiti sa velikom preciznošću i gotovo bez rizika za operatera kada su vezani za mali helikopter na daljinsko upravljanje; sve što operater treba da uradi je da upravlja dronom do slabe tačke na rezervoaru ili rovu ispunjenom vojnicima.

Pre 20 godina, ideja da „avijacija Hamasa“ napadne izraelske vojnike iz vazduha bila bi smešna. Danas postoje video snimci Hamasa koji radi upravo to: koristi ove jeftine bespilotne letelice opremljene kamerom za bacanje granata na izraelske vojnike i tenkove. Obični potrošači danas mogu kupiti dron za samo 1.000 dolara; za organizovanu vojsku, cena će verovatno biti niža.

Ruska vojska, iako je u početku bila skeptična u pogledu korisnosti ovih dronova, došla je do njihovog potencijala; sada proizvodi hiljade ovih dronova dnevno u sasvim osnovnim radionicama u garažnom stilu, koristeći unapred napravljene komponente i jednostavne ručne alate.

Jeftina elektronika, jeftina raketna tehnika, jeftini eksplozivi; oni pomeraju efikasnost u ratovanju sa velikih, skupih, složenih i kapitalno intenzivnih platformi, ka jeftinom i bogatom oružju. Jedna raketa Džavelin može biti dva puta, čak deset puta efikasnija od stare visokoeksplozivne protivtenkovske bojeve glave pričvršćene za dron, ali nije 200 puta efikasnija, niti je tako bezbedna i laka za upotrebu.

Da li to znači da više nema svrhe od borbenih aviona ili da su izraelski helikopteri Apači postali bezvredni? Ne. Ali u tragičnom smislu, poput bojnih brodova uoči Drugog svetskog rata, ovo zastarelo i fantastično skupo oružje sada oličava Zapad kome je uglavnom ponestalo mašte, sa pogledom na svet zamrznutim u vremenu.

Naravno, za trupe na liniji fronta ukrajinske brigade ili ruske bataljone Specnaza koji su se borili od vrata do vrata u Bahmutu ili Avdejevki, ove stvari mogu da imaju malo direktnog efekta.

Na prvim linijama fronta vojnici razumeju reči istoričara Teodora Ferenbaha, da „možete zauvek leteti nad zemljom; možete je bombardovati, atomizirati i obrisati iz života – ali ako želite da je branite, zaštitite i sačuvate za civilizaciju, morate to učiniti na zemlji, kao što su to radile rimske legije – morate držati svoje vojnike u blatu.”

Ipak, za sve one koji ovaj razvoj događaja vide kao revoluciju u vojnim poslovima, lakoća sa kojom su ih sve strane prihvatile i razvile donekle efikasnu odbranu govori suprotno.

Osim toga, teško je videti dronove, precizno oružje ili masovnu proizvodnju koji imaju isti efekat na ratovanje kao, recimo, barut, dugi luk ili bežični radio.

Bez obzira na to, precizna obaveštenja, precizna municija i niska cena su najznačajniji vojni trendovi koji su proizašli iz rata Rusije i Ukrajine.

Međutim, prava revolucija u vojnim poslovima – nadopunjavanje ovih i drugih elemenata bojnog polja veštačkom inteligencijom – možda je već iza ugla.

Rojevi jeftinih dronova koje pokreće veštačka inteligencija – možda stotine njih u isto vreme – mogli bi uskoro da predstavljaju egzistencijalnu pretnju za ogromnu američku ratnu mašineriju.

To je strepnja i američkog Pentagona. Napredne vojske mogu u velikoj meri da odbiju napade pojedinačnih dronova. Ali njihovi rojevi raspoređeni na jednu metu imaju potencijal da preoblikuju globalnu ravnotežu snaga.

Buduće bitke će se voditi sa povezanom mešavinom jeftinog oružja – a ne sofisticiranim sistemima oružja koje samo supersile mogu da priušte, tvrde penzionisani admiral Džejms Stavridis i veteran marinaca Eliot Akerman u eseju u “Wall Street Journalu“.

Skupi nosači aviona ili stelt bombarderi, koji zahtevaju velike vremenske obaveze za razvoj i izgradnju, postaće slabi na bespilotne letelice kojima može pristupiti skoro svaka vojska i oružana grupa.

Ali ako su raspoređeni u roju, bespilotne letelice koje koštaju hiljade dolara svaka mogle bi da se nose sa ratnim brodovima vrednim više milijardi dolara.

Zato je general armije Erik Kurila, komandant Centralne komande SAD, rekao prošle nedelje Senatskom komitetu za oružane snage da su jeftini dronovi „jedna od najvećih pretnji“.

Autor je novinar i publicista