Drama impičmenta i ostatak sveta

Razmotrimo dva prethodna slučaja sadašnjoj proceduri za opoziv i nastojanjima američkog predsednika Donalda Trampa da ubedi ukrajinsku vladu da otvori krivičnu istragu o jednom od vodećih kandidata za demokratsku predsedničku nominaciju, bivšem potpredsedniku DŽozefu Bajdenu i njegovom sinu. Prvi slučaj je kriza koja se sporo razvijala, a počela je ponoćnim upadom u kancelarije Demokratskog nacionalnog komiteta 1972. koja je dve godine „krnjila“ američki politički sistem i kulminirala ostavkom predsednika Ričarda Niksona u avgustu 1974. Drugi je bila istraga Specijalnog saveta protiv predsednika Bila Klintona koji je opozvan u Predstavničkom domu 1998, ali ga je Senat oslobodio krivice u februaru 1999.

U oba slučaja, koreni krize su domaći. Nikson je optužen da je zloupotrebio svoju funkciju radi domaćih političkih ciljeva, a potom i opstruisao istragu. Klinton je optužen za laganje i druge zloupotrebe u vezi sa njegovim ličnim ponašanjem. Slučaj protiv Trampa je veoma drugačiji: američka spoljna politika je u središtu.

Američki odnosi sa Ukrajinom nisu neko periferno pitanje. Američka politika prema Ukrajini nastala je iz obaveza prema evropskoj i međunarodnoj bezbednosti. Barem od ruske aneksije Krima i upada u istočnu Ukrajinu 2014. pomaganje Ukrajini da osigura svoju nezavisnost i suverenitet predstavlja centralnu spoljnopolitičku brigu i za SAD i Evropsku uniju.

Štaviše, za razliku od prethodne dve krize sa impičmentom, ova bi mogla ugroziti mehanizme spoljne politike SAD. Tokom Votergejta, Henri Kisindžer, koji je istovremeno bio državni sekretar i savetnik za nacionalnu bezbednost, brod je držao na površini, s tim da su i rat u Vijetnamu i američko-sovjetski odnosi ostali u vrhu dnevnog reda. Slično tome, tokom čitave drame sa Klintonom, koja se poklopila sa početkom rata na Kosovu, američka diplomatija i oblikovanje spoljne politike nisu pretrpeli veće poremećaje.

Očigledno je da se isto ne može reći i za istragu o opozivu koja se vodi protiv Trampa. Dosadašnje procedure već su otkrile duboke rascepe između spoljnopolitičke aparature, koja pokušava da podrži američku spoljnu politiku prema Ukrajini i Bele kuće, koja teži fundamentalno različitim ciljevima. Sada je otvoreno pitanje da li je ta aparatura još sposobna da radi svoj posao na ovom kritičnom pitanju? Na strani Bele kuće primetno je odsustvo „odraslih u sobi“. Pod državnim sekretarom Majkom Pompeom, koji je i sam umešan u skandal, ionako urušeni Stejt department postao je ključno bojište u procesu za opoziv predsednika.

Štaviše, Tramp lično bi mogao da načini aktuelnu dramu daleko gorom za ostatak sveta. Tokom procedure za opoziv Klintona, Bela kuća je bila angažovana na održavanju „uobičajenih radnih aktivnosti“ i izbegavala je da učestvuje u svakodnevnim partijskim raspravama. Tramp je već prihvatio upravo suprotan pristup, ne samo zato što je napadao (na Tviteru) bivšu američku ambasadorku u Ukrajini dok je ona svedočila pred Komitetom za obaveštajne poslove Predstavničkog doma. Jasno je da Tramp namerava da opsedne svaku pojedinost u ovom procesu. Svaki minut koji provede u tvitovanju i gledajući Foks njuz je vreme koje bi drugi stanari Ovalne kancelarije proveli baveći se gorućim pitanjima u državi.

U tom pogledu Trampova drama ima paralele sa Votergejtom koja je jasno odvlačila pažnju i Niksonu. Ali imajući u vidu da je Tramp manje ograničen (ili čak svestan) ustavnih principa koje je po optužbama prekršio njegovi napori da omete proceduru verovatno će biti još bezobrazniji.

Da li će Trampovo ponašanje opravdavati njegovo uklanjanje sa funkcije na američkom Senatu je da odluči. Ali šta god da se dogodi, američka politička kriza dolazi u vreme sve veće globalne nestabilnosti. Pored revizionističke Rusije koja traži prilike za čist dobitak gde god ih nađe, sve samopouzdanija Kina napinje mišiće u Aziji i na svetskoj sceni.

U međuvremenu, Bliski istok je ušao u drugu fazu duboke nestabilnosti tako da bi jedna iskra lako mogla da podstakne drugu krizu. Nuklearno naoružani režim Severne Koreje razmišlja o novim potezima i sprovodi dalje balističko-raketne testove. Trgovinske tenzije su i dalje visoke uprkos nedavnoj najavi sporazuma „faza jedan“ između SAD i Kine. I masovni protesti šire se planetom od Santjaga i Kita do Bejruta i Hongkonga.

U današnjem međusobno povezanom svetu kriza bilo gde može završiti na stolu američkog predsednika i politički odgovor koji usledi (ili ne) može da ima globalne posledice. Francuski predsednik Emanuel Makron nedavno je bio glavna vest svetskih medija kada je upozorio da NATO doživljava „moždanu smrt“. Ako su tačne ove mračne prognoze s početka meseca o stanju transatlantskih odnosa onda je sada još relevantnija drama o opozivu koja je dostigla visoku temperaturu. U prethodnim impičment epizodama, SAD su ostale strateški akter na svetskoj sceni. Ali Trampova Amerika se već pokazala kao izvor globalnog poremećaja. Da li će poslednji skandal dovesti do strateške eksplozije ili samo strateškog isteka vremena ostaje da se vidi. Svet ne može da dozvoli sebi nijedan scenario.

Autor je bivši premijer i ministar spoljnih poslova Švedske

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org