Draža Mihailović iz Sheveningena

Život, ljubav, borba sa Dražom Mihailovićem i njegovom borbenom gerilom.“

Tako je u bioskopima u Sjedinjenim Državama ratne 1943, godinu dana pre no što će se zapadni saveznici predvođeni Velikom Britanijom između dva oslobodilačka pokreta u okupiranoj Jugoslaviji odlučiti za partizane, najavljivan film „Četnici! Borbeni gerilci“, koji je režirao Luis King – autor uglavnom avanturističkih filmova i vesterna – a za koji je jedan od scenarista bio Edvard Paramor. Muziku za film napisao je poznati kompozitor Hugo Frihofer, a ostvarenje je producirala kuća „20th Century Fox“.

Film je nastao po motivima stvarnih događaja, a šta je sve u njemu fikcija – posao je za istoričare. U svakom slučaju, ovo delo u pozitivnom svetlu predstavlja Jugoslovensku vojsku u otadžbini (JVuO), kako je glasio zvaničan naziv četnika, ali, očekivano, u prvi plan osim ratne tematike, ističe i holivudskoj publici uvek prijemčiviju ličnu dramu glavnih junaka.

Na početku filma, prikazano je kako nemački vojnici i tenkovi napadaju Kraljevinu Jugoslaviju, a avioni Luftvafea bombarduju Beograd. Kada Nemci, Italijani, Mađari i Bugari sprovedu invaziju na Jugoslaviju 6. aprila 1941, pukovnik Draža Mihailović okuplja grupu gerilaca poznatih kao četnici, oni organizuju otpor protiv okupatora Sila osovine (navodi sa Vikipedije na engleskom). „Mihailovićeve trupe napadaju nemačke i italijanske snage primoravajući ih da angažuju sedam divizija protiv njih“, dalje se navodi.

Inače, Dražu Mihailovića glumio je Filip Dorn (živeo od 1901. do 1975). Dorn je, zapravo, karijeru na filmu počeo u Holandiji gde je i rođen – i to ni manje ni više nego u kletom Sheveningenu. Rođen je kao Hajn van der Niet, a pominjan je i kao Fric van Dungen. Takođe je poznato da je bio miljenik ženske publike u Holandiji i Nemačkoj, dok pred nacistima nije pobegao u SAD, gde je uglavnom glumio heroje otpora Trećem Rajhu.

Radnja filma dalje (uz podsećanje na elemente fikcije): Četnici zaplenjuju italijanski konvoj za snabdevanje, a Mihailović nemačkom štabu u Kotoru nudi italijanske ratne zarobljenike u zamenu za benzin. Draža koristi rivalstva između Nemaca i Italijana i uspeva da sprovede svoj naum. Najočiglednije odudaranje filmskih karaktera od stvarnih ličnosti ogleda se u prikazu Mihailovićeve porodice. U filmu se pojavljuju njegova supruga „LJubica“ i njihovo dvoje dece „Nada“ i „Mirko“ koji se kriju u Kotoru, kako veruje Vilhelm Brokner, pukovnik Gestapoa. U stvarnom životu, general Mihailović je bio oženjen Jelicom (devojačko Branković) i imali su dvojicu sinova – Branka i Vojislava i ćerku Gordanu.

Brokner, koji se takođe smatra fiktivnim karakterom, upozorava stanovništvo Kotora da će svako ko pomaže porodici Mihailović biti ubijen… Ponegde se tvrdi da je za takve represalije bio zadužen Vermaht, a ne Gestapo.

Ali, dalja radnja u filmu prikazuje, Broknerova sekretarica Natalija špijunira za četnike, a jedan od njih, Dražin pomoćnik Aleksa, joj je dečko. Četnici zahvaljujući njenim informacijama napadaju voz i iz njega oslobađaju dve hiljade zatvorenika. Brokner potom kreće sa represalijama uskraćujući Kotoranima hranu, ali Draža ga u tome sprečava pošto mu otkriva da četnici drže njegovu ženu, ljubavnicu i ćerku…

Film se i danas može lako pronaći, da izbegnemo dalje prepričavanje. U završnoj sceni Draža šalje radio poruku svim Jugoslovenima u kojoj kaže da će JVuO nastaviti da se bori do potpune slobode naroda i proterivanja okupatora. U realnosti, znamo kakva je bila Mihailovićeva taktika protiv Nemaca, kao i šta se dogodilo na Teheranskoj konferenciji i kako je Zapad „s gnušanjem“ pratio posleratno suđenje u režiji „narodne vlasti“…

U vreme premijernog prikazivanja, film je dobro primljen kod kritičara. NJujork tajms je pisao o „sjajnoj glumi“ i „pravom duhu“… „Svi znamo za četnike, borbene gerilce Jugoslavije. Gutamo svaku reč koja se o njima može pronaći, a mnogi od nas ih sanjaju… A sada, eto i filma“, pisao je Čikago dejli tribjun – prvog aprila 1943. Film je prikazivan širom SAD. U vreme suđenja Draži nije prikazivan, ali jeste ponovo šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Kao da je njegovo uvrštavanje u repertoar pratilo vibracije američke politike.