Druga globalna promena moći

Očigledno je nadmetanje velikih sila i dalje presudan aspekt spoljne politike, ali ne smemo ostaviti zamagljenim rastuće transnacionalne bezbednosne pretnje.

Tranzicija moći među državama bliska je svetskoj politici, ali njena preraspodela zbog tehnologije od država do transnacionalnih aktera i globalnih snaga donosi novu i nepoznatu složenost.

Tehnološke promene stavljaju na globalnu agendu razna pitanja – finansijsku stabilnost, klimatske promene, terorizam, sajber kriminal, pandemije – i slabe sposobnost vlada da reaguju.

Područje transancionalnih odnosa izvan kontrole vlade podrazumeva, između ostalih, bankare i kriminalce koji elektronski prenose sredstva, teroriste koji transferišu naoružanje, hakere koji preko društvenih mreža remete demokratske procese i ekološke pretnje poput pandemija i klimatskih promena.

Kovid 19, na primer, već je usmrtilo više Amerikanaca nego što je stradalo u ratovima u Koreji, Vijetnamu i Iraku, ali smo potrošili malo na pripremu za to. Neće kovid 19 biti poslednja ili najgora pandemija.

Pojedinci i privatne organizacije – od Vikiliksa, Fejsbuka i fondacija do terorista i spontanih socijalnih pokreta – osposobljeni su da igraju neposrednu ulogu u svetskoj politici.

Širenje informacija znači da se moć širi i distribuira, a neformalne mreže mogu potkopati monopol tradicionalne birokratije.

Izolacija nije rešenje.

Dva okeana na koja izlazi Amerika su danas manje efikasna garancija bezbednosti. Kada su SAD bombardovale Srbiju i Irak, devedesetih godina prošlog veka, Slobodan Milošević i Sadam Husein nisu uzvratili Americi.

To se brzo promenilo.

Tadašnji predsednik Bil Klinton naredio je 1998. lansiranje krstarećih raketa na Al Kaidu u Sudanu i Avganistanu; tri godine kasnije Al Kaida je ubila 3.000 ljudi u SAD (više nego što je stradalo u napadu na Perl Harbur) pretvaranjem američkih civilnih aviona u ogromne krstareće rakete.

Ali pretnja ne mora biti fizička.

Američke električne mreže, sistemi za kontrolu vazdušnog saobraćaja i banke su ranjivi na elektroniku koja može nastati bilo gde unutar ili izvan granica SAD. Sajber napad može doći sa udaljenosti od desetina ili hiljada milja.

I demokratske slobode su podložne sajber napadima.

Kada je 2014. Severna Koreja prigovorila zbog holivudske komedije koja se rugala njenom vođi, uspešno je izvela takav napad.

Mnogi analitičari smatraju da tehnološke kompanije kao što su Fejsbuk, Gugl i Tviter potiču iz SAD, da su instrumenti američke moći. Ali je 2016. tokom izbora u SAD Rusija uspela da iskoristi te kompanije kao oružje da utiče na njihov ishod.

Informaciona revolucija i globalizacija menjaju svetsku politiku na način koji znači da čak ako SAD preovlađuju u konkurenciji velikih sila, ne mogu same postići mnoge svoje ciljeve.

Na primer, bez obzira na potencijalne prepreke ekonomskoj globalizaciji efekti klimatskih promena – esktremni vremenski uslovi, pad useva i porast nivoa mora – odraziće se na kvalitet života svih i SAD ne mogu same da reše problem.

U svetu gde granice sve više postaju porozne prema svemu – od zabranjenih droga i zaraznih bolesti do terorizma – države moraju da iskoriste svoju meku moć privlačenja za razvoj mreža i izgradnju režima i institucija za reševanje ovih novih bezbednosnih pretnji.

Mogućnost vodeće svetske sile da obezbedi liderstvo u organizovanju proizvodnje globalnih javnih proizvoda i dalje je jača nego ikada u ovom „neofeudalnom“ svetu.

Ali, Strategija nacionalne bezbednosti SAD iz 2017. govori malo o ovim pretnjama, a potezi poput povlačenja iz Pariskog klimatskog sporazuma i Svetske zdravstvene organizacije su koraci u pogrešnom smeru.

Kako Ričard Danzig, stručnjak za tehnologiju, sumira ovaj problem – „tehnologije 21 veka su globalne ne samo kada je reč o njihovoj distribuciji, već i posledicama.

Patogeni, sistemi veštačke inteligencije, kompjuterski virusi i radijacija koju drugi slučajno mogu da oslobode mogli bi postati naš problem koliko i njihov.

Dogovoreni sistemi izveštavanja, deljenje kontrole, zajednički planovi u vanrednim situacijama, norme i ugovori moraju se sprovoditi tako da se ublaže naši brojni međusobni rizici“.

Tarife i zidovi ne mogu rešiti ove probleme.

U nekim oblastima vojnih i ekonomskih javnih dobara jednostrano američko liderstvo može dati veliki deo odgovora.

Na primer, američka mornarica je presudna u odbrani slobode plovidbe u Južnom kineskom moru, a u aktulenoj globalnoj recesiji američke Federalne rezerve obezbeđuju važnu stabilizujuću ulogu poslednjeg zajmodavca.

Ali u drugim pitanjima uspeh će iziskivati saradnju sa drugima. Kako kažem u svojoj knjizi „Da li je moral važan“, neki aspekti moći u ovom novom svetu su igra pozitivne sume.

Nije dovoljno razmišljati u smislu američke moći nad drugima. Moramo, takođe, razmišljati u smislu moći da ostvarimo zajedničke ciljeve koji podrazumevaju vežbanje vlasti sa drugima.

Ovakvo razmišljanje nedostaje u aktuelnoj strateškoj debati.

U mnogim transnacionalnim pitanjima osnaživanje drugih može pomoći SAD da ispune sopstvene ciljeve. Na primer, SAD imaju korist ako Kina poboljša svoju energetsku efikasnost i emituje manje ugljen dioksida.

U ovom novom svetu, mreže i povezanost postaju važan izvor moći i bezbednosti. U sve složenijem svetu najpovezanije države su najjače. U prošlosti je otvorenost Amerike unapredila njen kapacitet da gradi mreže, očuva institucije i održava saveze. Sada je pitanje hoće li se ta otvorenost i spremnost za saradnju sa svetom dokazati održivom u američkoj unutrašnjoj politici.

Autor je profesor na Harvardu

Copyright: Project Syndicate, 2020.

www.project-syndicate.org