Dug put od Komija do Votergejta

Oktobra 1973. Nikson je sačekao vikend da naredi smenu novopostavljenog specijalnog tužioca Arčibalda Koksa, koji je poslao sudski poziv zahtevajući da Nikson preda tajne – i postaće jasno, veoma okrivljujuće – snimke iza kojih je stajala Bela kuća.

Niksonov prkos bio je neposredan, a rezultat katastrofalan. Državni tužilac Eliot Ričardson i njegov zamenik Vilijam Rukelshaus podneli su ostavke u znak protesta i da ne bi sproveli predsednikovu naredbu. Savezni sudija je odlučio da je smena Koksa nezakonita. Istraživanja javnog mnjenja pokazala su, po prvi put, da je većina Amerikanaca bila za impičment Niksona.

To je bio početak kraja. Članovi Kongresa pokrenuli su procedure za impičment. Nikson je bio prinuđen da imenuje novog specijalnog tužioca. Drama se zapetljavala još deset meseci, dok Vrhovni sud nije jednoglasno naredio Niksonu da preda snimke. Nekoliko dana kasnije, Nikson je podneo ostavku i izbegao izvesni impičment i smenu.

Nasuprot tome, Trampovo otpuštanje Komija može biti početak ničega, ili makar ničega lošeg po predsednika, osim ako se dogodi čudo. Tramp, kao i Nikson, može biti kriv zbog ozbiljnih prekršaja koji povlače impičment – čak i ozbiljnijih nego u slučaju Niksona. Tramp se, kao i Nikson, možda bojao da će, ako ne smeni osobu koja je zadužena da ga istraži, isplivati neka užasna otkrića. Međutim, čak i ako bi sve to bilo tako, Tramp, za razliku od Niksona, može s tim vrlo dobro da izađe na kraj.

Dva događaja se razlikuju na mnogo načina, uključujući njihove tajminge. U vreme kada je Nikson otpustio Koksa, afera Votergejt je trajala daleko duže nego sada optužbe oko Trampa i Rusije, tako da je strpljenje bilo na izmaku.

Ipak, glavne razlike su političke. U vreme Niksona, u oba doma Kongresa postojala je solidno ratoborna demokratska manjina, a bilo je i nešto republikanaca, posebno u Senatu, koji su brigu za Ustav pretpostavili brizi za njihovu partiju. Senat je imenovao poseban odbor kojim su predsedavali demokrata Sem Ervin i republikanac Hauard Bejker, i koji je obavio saslušanja i prikupio zvanične dokaze, na osnovu kojih su podignute optužnice protiv 40 zvaničnika administracije, što je dovelo do osude nekoliko vodeših službenika Bele kuće, kao i do Niksonove ostavke.

Međutim, današnje republikanske većine u Kongresu izgledaju jedinstveno posvećene usporavanju i sužavanju bilo kakve ozbiljne istrage temeljno potkrepljenih izveštaja o naporima Rusije da izbore 2016. prepuste Trampu. Iako je bilo razgovora, u kojima su čak učestvovali i neki republikanci, da se imenuje poseban odbor ili specijalni tužilac koji bi razmotrio optužbe oko Rusa i Trampove kampanje, otpor je u poređenju sa 1973. bio izuzetan.

Na osnovu događaja od prošle nedelje, izgleda da bi se republikanci radije ostrvili na insajderska curenja i, naravno, imejl server Hilari Klinton nego na nemar Bele kuće u vezi s uznemirujućim vezama bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost Majkla Flina sa Rusijom i Turskom. U odsustvu značajnije promene, kongresne istrage ostaće ograničene na postojeće odbore u Predstavničkom domu i Senatu, a oni će biti slabo motivisani i sa nedovoljno kadrova.

Potom, tu je i štampa. Istrajno pisanje Karla Bernstina i Boba Vudvorda za Vašington post 1973. držalo je priču o Votergejtu u životu, pošto je većina medija od nje bila odustala. Pošto su njihovi izveštaji dobili na snazi, ostatak štampe je ugrabio skandal i držao pritisak na Niksonovu Belu kuću. Danas Tramp može da računa na grozničavu podršku propagandnih operacija za koje bi se Nikson u svoje vreme mogao samo moliti, uključujući besramno polemički Foks njuz i Brajtbart njuz, kao i bezbrojne blogere (tu su i sajberbotovi koje kontrolišu Rusi) koji pumpaju protrampovsku propagandu.

Dok ovo pišem, komentatori Foksa jedan za drugim kao papagaji ponavljaju apsurdnu tvrdnju Bele kuće da je Tramp otpustio Komija zbog toga što je kao direktor FBI učinio užasne stvari Klintonovoj tokom kampanje. Gotovo da bi se moglo očekivati da najveća zvezda ove mreže, Šon Heniti, počne da predvodi povike „zatvori ga“ usmerene protiv Komija (aluzija na povike Trampovih pristalica „zatvori je“ protiv Hilari Klinton, tokom kampanje, prim. prev.)

Efekat na svakoga ko se seća Trampa kao Komijevog čirlidera prošlog oktobra – a pratile su ga mase pod crvenim kapama koje su ritualno gonile na hapšenje pokvarene Hilari – psihodeličan je. Ali fanovi Foks njuza obično veruju u izveštaje tog kanala.

Moguće je, naravno, da će Trampovo otpuštanje Komija navesti neke republikance da kažu da je prevršena mera i da slede Bejkerov primer. Rani nagoveštaji su bili različiti: dok su republikanski senatori Džef Flejk, Džon Mekejn i Ben Sesi izrazili različite stepene razočaranja, obično slobodno misleći senatori Suzan Kolins i Lindzi Grejem su podržali Trampovu odluku.

Uvek postoji šansa, u tako promenljivoj klimi, da će dogovori biti prekršeni, svedoci se preokrenuti, i činjenice pojaviti, jednako optužujuće kao dokazi koji su oborili Niksona. Međunarodni događaji takođe mogu probuditi nešto republikanaca, do magnitude ruske ofanzive na zapadne demokratije, ofanzive koja, tragom francuskih izbora, izgleda kao neobjavljeni rat.

Trenutno, međutim, nema razloga da se Trampovo otpuštanje Komija posmatra kao repriza Niksonovog „masakra u subotu uveče“ niti bilo kog doga|aja iz američke političke istorije. Predsednik se možda ponaša kao da ima nešto užasno da sakrije, kao što je i Nikson, ali to pod sadašnjim okolnostima nće biti dovoljno da dovede do kakvih god otkrića.

Ironija je da je Tramp, samoproglašeni autsajder koji je izgubio na narodnom glasanju i pretekao u Belu kuću pobeđujući u Elektorskom koledžu, na neke načine sada zaštićeniji nego svojevremeno Nikson, partijski čovek koji je izbore 1972. dobio ubedljivo narodnim i elektorskim glasovima. Možda je to uznemirujuće priznati, ali istorija se ne ponavlja, bez obzira koliko se tragične ili farsične stvari mogu pojaviti. Tramp još može da padne, ali puno toga bi moralo da se promeni.

Autor je profesor istorije na Prinstonu

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org