Dugi marš „generala“ Vilijama Bara

Takođe je podstakla sve veći broj ljudi izvan SAD da se suoče sa zaostavštinama rasizma i nejednakosti u svojim zemljama. Međutim, administracija Donalda Trampa to ne radi.

Umesto toga, Trampova administracija nastavlja, i čak ubrzava, napore da ukine radna mesta u američkim institucijama u korist nihilističkog populizma. Njen krajnji cilj je i dalje isti – stvoriti do kraja razvijen neliberalan režim u SAD.

Niko tom snu nije posvećeniji od Vilijama Bara, Trampovog ministra pravde. Bar možda pojma nema ko je bio Antonio Gramši; Tramp skoro sigurno ne zna. Ali Barova požuda za vlašću i Trampova pomahnitala lukavost izgleda da su njih dvojicu navele da intuitivno opažaju teoriju kulturne hegemonije italijanskog marksističkog filozofa – ideju da vladajuća klasa dobija pristanak društva na status kvo tako što obezbeđuje da institucije zemlje otelotvoruju i promovišu legitimnu ideologiju.

Škole, sudovi, verske institucije i mediji, na primer, mogu da imaju moćnu ulogu u internalizaciji normi, vrednosti i uverenja. Tramp, Bar i u generalnijem smislu američki republikanci koriste sve te institucije. Ali, reagujući na aktuelne proteste, Trampova administracija je otišla korak dalje i angažovala snage reda i čak vojsku za unapređenje svojih ideoloških ciljeva.

Bar, za koga se priča da uživa u tome što naziv njegovog radnog mesta sadrži reč „general“ (eng. attorney general), naredio je proširenje zaštitnog opsega koji je bio oko Bele kuće. Pripadnici snaga reda su ispunili tu misiju, koja je uključivala raščišćavanje mirnih demonstranata iz parka Lafajet, lokacije mnogih važnih protesta u američkoj istoriji, koristeći suzavac, dimne bombe, biber sprej, pendreke, konje i zaštitne oklope.

Tramp se onda odgegao kroz ispražnjeni park da bi se fotografisao, smeteno držeći Bibliju ispred crkve Svetog Jovana. Bar je ponosno stajao u blizini zajedno s pravim generalom Markom Milijem, načelnikom Generalštaba, koji je nakon ogromnog talasa kritike naknadno izrazio žaljenje što je u tome učestvovao.

„Moje prisustvo u tom trenutku u tom okruženju“, priznao je Mili, „stvorilo je utisak da se vojska meša u unutrašnju politiku“. Zapravo, bilo je gore od toga – taj podvig je doveo u pitanje 240 godina staru tradiciju prema kojoj vojska SAD treba da ostane strogo apolitična.

Tramp tvrdi da je njegova politizacija vojske stvar podupiranja „reda i zakona“, fraze koja je omaž Ričardu Niksonu, još jednom predsedniku sa agresivnim načinom govora i autokratskim težnjama.

Iako su demonstracije pretežno bile mirne, Tramp tvrdi da je upotreba sile protiv demonstranata zapravo „čin saosećanja“ jer se tako navodno „spasavaju životi“. Antonio Gramši, upoznajte Džordža Orvela.

Bivši vojni lideri SAD višeg ranga prozreli su lukavstvo Trampove administracije i osudili podvig s Trga Lafajet. General Džejms Matis, Trampov bivši ministar odbrane, rekao je da se ovom „zloupotrebom izvršnog ovlašćenja“ „ismeva“ američki Ustav. Više od hiljadu bivših zvaničnika Ministarstva pravde je objavilo pismo u kojem su zatražili unutrašnje preispitivanje načina na koji se Bar bavi protestima.

I Bar i Tramp su posvećeni težnji ka neliberalnoj kulturnoj hegemoniji kao nikada do sada. Tramp je demonizovao demonstrante, između ostalog i veličanjem apsurdne teorije zavere da je jedan 75-godišnji demonstrant, koga je uhvatila kamera na kojoj se videlo kako ga je policija oborila na zemlju, „provokator iz redova Antife“. Takođe je pokušao da rasporedi 10.000 profesionalnih vojnika na ulicama Vašingtona da bi „dominirali“ demonstrantima, koje je nazvao „razbojnicima“.

Slično tome, Bar je istakao nasilje, tvrdeći bez dokaza da ga raspiruju „ultralevičarske ekstremističke grupacije“. I on zapravo jeste rasporedio sopstvenu „vojsku“ – pripadnike federalnih popravnih snaga koji su obučeni za gušenje pobuna u zatvorima, a ne za upravljanje mirnim protestima, a koji su bili obučeni u crno bez amblema ili drugih obeležja.

Međutim, postoji jedna ključna razlika između Trampa i Bara. Prvi je TV autokrata iz rijalitija koji se zadovoljava time da misli da ga pretvaranje da je jak čini jakim iako se krije u bunkeru i iza neverovatno visoke bezbednosne ograde. (Pošto sam rođena u Rusiji, uopšte mi nije stran predsednik koji se krije iza visokih zidina koji treba da simbolizuju moć, ali zapravo odaju strah vlasti od civilnog društva.)

Nasuprot tome, Bar je odlučni aparatčik. Iako Tramp tvrdi da je njegov autoritet „apsolutan“, Bar je posvećen realizaciji „dugog marša kroz institucije“, kako je to rekao Rudi Dučke, nemački radikalni lider iz 1960-ih koji je proučavao Gramšijev rad, koji je neophodan da bi se ta tvrdnja učinila istinitom.

To, na primer, podrazumeva potkopavanje istrage specijalnog savetnika Roberta Milera o mešanju Rusije u predsedničke izbore 2016. i prisiljavanje federalnih tužilaca da odbace tužbu protiv Trampovog prvog savetnika za nacionalnu bezbednost generala Majkla Flina.

Njegov najnoviji napad na demokratiju jeste smena američkog okružnog tužioca Džefrija Bermana, federalnog tužioca stacioniranog na Manhetnu koji je vodio istragu protiv nekoliko Trampovih saradnika.

Bar nije korumpirao svoju kancelariju i oslabio izvršnu nadležnost i transparentnost samo iz puke lične lojalnosti prema Trampu. Njegovi motivi su ideološki. Kao žestoki zagovornik unitarne egzekutive, celim srcem se slaže sa stavom da je predsednikova moć sveobuhvatna.

Prema toj logici, Tramp ima pravo da uništi svaku istragu u vezi s njegovim delima, a nadzor Kongresa nad predsednikom treba da bude znatno smanjen.

Barova „jeziva vizija nekontrolisane predsedničke moći“, kako je rekao novinar Demon Linker, slična je viziji Karla Šmita, omiljenog filozofa nacista.

General Bar je zato pravi Gaulajter. A pod rukovodstvom Trampa mu je data odlična prilika da sprovede svoju ideologiju, kakve god posledice bile po američki ustavni poredak.

Naslućujem da bi čak Gramši bio šokiran koliko je otvoreno Bar angažovao „aparaturu državne prinudne vlasti“ da bi nametnuo „disciplinu grupama koje ne ‘pristaju'“ na Trampovu i Barovu hegemoniju.

Autorka je profesorka međunarodnih odnosa u Novoj školi.

Copyright: Project Syndicate, 2020.

www.project-syndicate.org