Dugo čekanje na nemačku vizu

Sureja Inal, berlinska poreska konsultantkinja, s užasom se seća 6. februara kada je čula za zemljotres u Turskoj. Rođena je u gradu Antakiji u turskoj provinciji Hataj. To je jedan od gradova u kojima zemljotres nije ostavio ni kamen na kamenu.

Satima nije mogla da dobije nikog iz svoje porodice koji žive tamo. Čak i sada, više od dve nedelje nakon zemljotresa, nekim članovima porodice izgubio se svaki trag. Preživeli su stric, snaja i još jedan rođak. Inal želi da ih privremeno dovede u Berlin kako bi se malo primirili.

„Razočarana sam“

Ta 57-godišnjakinja bila je oduševljena kada je čula da nemačko Ministarstvo spoljnih poslova namerava da olakša postupak za dobijanje turističke vize nakon zemljotresa.

Tako bi nemački državljani i osobe sa stalnom dozvolom boravka u Nemačkoj mogli da pozovu svoje rođake prvog i drugog reda na 90 dana, ako potpišu pravno obavezujuću izjavu. To znači da se rođaci obavezuju da plate sve troškove kao što su izdržavanje ili lečenje.

Za razliku od drugih, Sureja Inal se ne plaši troškova. Ona dobro zarađuje. Ali, zašto je morala da pošalje original izjave svojoj porodici u Tursku? A pritom niko od njih više nema adresu? „Zašto ne mogu to da predam kod notara“, pita se poreska savetnica. A ujedno ni stric, snaja i rođak nisu rođaci prvog i drugog reda. Možda bi to mogla da uradi nekako preko svoje majke? Da im nekako pomogne? Nažalost, ništa se ne dešava brzo. „Razočarana sam“, kaže Inal za DW.

Advokat Engin Sanli želi da pomogne

Engina Sanlija trenutno je u Istanbulu. Taj advokat iz Štutgarta turskih korena specijalizovao se za zakon o imigraciji i azilu.

On sada u Turskoj, na licu mesta, želi da istraži koliko je najava za lakše dobijanje viza zapravo izvodljiva u praksi. Pre odlaska, taj 33-godišnjak bio je optimista.

Njegova supruga je i sama izgubila četiri rođaka u katastrofi. Sanli je za list „Štutgarter nahrihten“ izjavio da pojednostavljenje postupka za dobijanja turističke vize vidi kao „pozitivan znak koji nikada do sada nije viđen“. Ljudi turskih korena koji žive u Nemačkoj to bi, kaže, videli kao „ogromno priznanje“ i cenili bi taj potez.

Ali, otkako je u Turskoj, njegov optimizam je iz dana u dan sve manji. „Postoje prepreke koje se ne mogu prevazići“, kaže Sanli. Mora da se dostavi deset različitih dokumenata ako žrtve zemljotresa žele da ostanu kod svojih rođaka u Nemačkoj do najviše 90 dana.

Pasoši su pod ruševinama

Jedan problem su pasoši. Mnogi u Turskoj nemaju pasoš, jer je skup i u principu im i ne treba. A na dan katastrofe, žrtve zemljotresa su spasavale svoje živote, a ne pasoše. Većina pasoša je, dakle, pod ruševinama.

Potrebno je najmanje tri meseca da se podnese zahtev za novi pasoš i to samo ako su institucije za izdavanje pasoša u oblasti pogođenoj zemljotresa nekim čudom pošteđene. I ako imate sreće da nađete foto-studio koji pravi biometrijske fotografije. I ako imate novac za novi pasoš koji košta kao mesečna plata u Turkoj…

Engin Sanli zna jedan izlaz. Za pogođene koji više nemaju nikakva identifikaciona dokumenta, njihov identitet bi mogao da bude potvrđen putem elektronskog tzv. e-Devlet sistema.

Sanli kaže da je digitalna administracija u Turskoj mnogo naprednija nego u Nemačkoj. Podrazumeva se, dakle, da se, uz pomoć lozinke, mogu pozvati mnogi dokumenti – od policijskog uverenja, do izvoda iz porodičnog registra.

Na osnovu toga, kaže Sanliju, nemačka ambasada u Ankari ili konzulati u Izmiru i Ankari mogli bi da izdaju privremene vize.

Strah od ponovne traumatizacije

Engin Sanli u svakom slučaju još uvek ne odustaje. Sastaje se s turskim kolegama advokatima, advokatskom komorom, starateljskim sudovima. Ocenjuje recimo da je sprdnja to da žrtve zemljotresa moraju napišu razlog zašto žele da napuste područje pogođeno zemljotresom. On to podrugljivo naziva „motivacionim pismom“. A mnogi,, dodaje, „ne mogu da napišu takav razlog jer onda sve ponovo preživljavaju i trauma se vraća.“

Situacija je drugačija za mnogu decu koja su zbog zemljotresa ostala siročad. Oni ne samo da treba da dostave sva dokumenta, već turski sud za starateljstvo prvo mora da razjasni da li im je dozvoljeno da posete svoje rođake u Nemačkoj.

Za Engina Sanlija to je nepodnošljiva situacija – „deci je sada jednostavno potrebna zaštita i mir“. A gde će, pita se, ta deca da idu posle isteka 90 dana?

Samo po propisu

Nemačka vlada, međutim, za sada želi da se pridržava viznih propisa. Savezna ministarka unutrašnjih poslova Nensi Fezer (SPD) i ministarka spoljnih poslova Analena Berbok (Zeleni) boravile su ove sedmice u oblastima na jugu Turske pogođenim zemljotresom.

Posetile su i tamošnju mobilnu kancelariju za vize koja može da obrađuje aplikacije direktno, na licu mesta.

Nejasno je ipak da li će procedura za izdavanje viza biti poboljšana nakon posete dve nemačke ministarke. Trenutno je za izdavanje turističke vize potrebno oko tri meseca – očigledno predugo za žrtve zemljotresa.

Ne žele iz svoje zemlje

A izgleda da mnogi i ne žele da napuste svoju domovinu, uprkos razaranjima, mrtvima i riziku od epidemija. Prema podacima Ministarstva spoljnih poslova, po ubrzanoj proceduri izdato je ukupno 96 šengenskih viza turskim državljanima. Pored toga, do ponedeljka je podneto 15 zahteva za trajno spajanje porodice.

Smatra se da je sada pomoć na terenu mnogo važnija – posebno za ljude iz Sirije, za koje je gotovo nemoguće da dobiju vizu za Nemačku.

Mnoge žrtve zemljotresa su zabrinute da bi pažnja prema njima uskoro mogla da popusti. U svojoj video-poruci tokom proteklog vikenda, nemački kancelar Olaf Šolc je rekao: „Gerçek dost kötü günde belli olur“. To je turska poslovica, koja bi bila pandan onoj: „Na muci se poznaju junaci.“ Više od tri miliona ljudi turskog porekla u Nemačkoj bi volelo da u to veruje.