„Dugo smo se grlili“: Priča Ukrajinca koji je spasao svoju decu iz Moskve

Ovaj 40-godišnji samohrani otac jedan je od hiljada ukrajinskih roditelja čija deca su oteta i prebačena u Rusiju od kada je Putin prošle godine pokrenuo invaziju – u pitanju su prisilne deportacije koje su navele Međunarodni krivični sud (MKS) da u petak izda nalog za hapšenje za ruskog predsednika.

„Šta mogu da kažem o Putinovoj poseti Mariupolju? Voleo bih da mu se probušila guma. On je za mene niko i pola sveta zna šta je on“, rekao je Meževi za Gardijan, govoreći iz Rige, glavnog grada Letonije, gde sada živi.

Njegova deca su odvedena dok su ga separatisti koji imaju podršku Rusije držali u zatvoru 45 dana.

Za razliku od mnogih roditelja koji ne znaju gde su im deca, njegova porodica je ponovo zajedno nakon što je on poduzeo riskantno putovanje preko granice da ih spasi.

Meževi je radio kao rukovalac kranom u predgrađu Mariupolja kada je Rusija počela invaziju u februaru 2022.

„Na prvi dan invazije, čim smo čuli granate, prvo sam pomislio na mog sina Matvija (13) i moje ćerke Svjatoslavu (9) i Oleksandru (7)“, priča Mežev.

„Bio sam na poslu i odmah sam uzeo taksi direktno do kuće i do moje dece. Narednih nekoliko dana proveli smo premeštajući se iz jednog skloništa u drugo, spavajući na dušecima na naduvavanje, bez vode i struje“, priseća se on.

Mariupolj je brzo opkoljen i podrvrgnut opsadi koju je Crveni krst opisao kao „apokaliptičnu“.

„Svakog dana sam išao u bolnicu broj četiri u Mariupolju, gde sam mogao da napunim naše telefone i prenosne baterije za punjenje. Većina doktora je već otišla. Neki volonteri su me nagovorili da se sa decom premestim u sklonište u bolnici“, kaže Meževi.

Odsečen od ostatka sveta i sa veoma malo hrane, Meževi je uspeo da ostane u skloništu u bolnici do 17. marta, kada su se ruske snage koje su imale podršku čečenskih boraca probile kroz odbranu grada.

Tada ga je sin probudio i rekao mu: „tata, ruski vojnici su na stepeništu“.

„Vojnici su nam rekli da imamo dve opcije. Ili da odmah idemo sa njima ili da razgovaramo sa Čečenima koji će doći posle njih. Izabrali smo da idemo sa njima. Odveli su nas u Vinoradne, selo jugoistočno od Mariupolja, gde su nas mladi ljudi, u belim majicama sa bedževima koji su govorili ‘ja volim Rusiju’, dočekali i pružili nam pomoć“, priča Meževi.

Tamo su ostali neko vreme, ali je jednog dana, kada su odvedeni na kontrolni punkt i pretreseni, jedan ruski zvaničnik video nešto u njegovim dokumentima.

Od 2016. do 2019, Meževi je služio u ukrajinskoj vojsci u jednoj vojnoj bazi na zapadu zemlje.

Znao je da će, kada gradovi budu okupirani, ruska vojska početi da traži bivše vojnike i da ih zatvara.

Već je bacio svoje uniforme, pokušavajući da ne ostavlja trag o vremenu provedenom u vojsci.

Kada su videli dokumenta, ruski vojnici su mu rekli „sada te imamo!“ i sugerisali mu da bi trebalo da pronađe bejbisiterku za svoju decu.

Kada je pitao na koliko dugo, odgovoril su mu: „moglo bi da bude dva sata, a moglo bi da bude i sedam godina“.

Meževi je zamolio ženu koja je živela u istom skloništu da mu pričuva decu dok ga je vojska odvela u bazu na neke provere.

„Mislio sam da će me držati tamo nekoliko sati, ali ispostavilo se da je trajalo mnogo duže“, kaže on.

Meževi je prebačen u zatvor u blizini grada Olenivka u pokrajini Donjeck, u kojem su se nalazili ratni zarobljenici.

Tamo je ostao 45 dana.

„Kada sam izašao iz zatvora, još jednom sam prvo pomislio na moju decu. Kada sam 26. maja stigao u grad Donjeck da pokupim moja dokumenta, saznao sam da oni nisu tamo“, priča on.

Primetio je da su krštenice njegove dece nestale, a kada je pitao jednog zvaničnika iz okupatroskih vlasti šta se dogodilo, rečeno mu je da su njegova deca poslata u Moskvu „u kamp“.

Meževi više nije imao novca.

Pokušavao je da nađe posao i da ostvari kontakt sa kampom u koji su prebačena njegova deca.

Zatim je, jednog dana početkom juna, primio poziv od svog najstarijeg deteta, Matvija.

„Tata, rečeno mi je da se kamp zatvara za pet dana i da moramo da idemo ili u usvojiteljsku porodicu ili u sirotište“, rekao mu je sin.

„Shvatio sam da nema vremena za traženje posla. Morao sam da prihvatim rizik, otputujem u Rusiju i odvedem ih odatle što je pre moguće“, kaže Meževi.

„Hvala bogu, tamo su bili volonteri koji su mi pomogli da stignem do Moskve. Bilo je veoma teško da se iz okupiranih teritorija pređe granica ka Rusiji“, priča on.

Kada je stigao u Moskvu, kontaktirao ga je Aleksej Gazarjan, ruski zvaničnik koji radi u kancelariji ombudsmana za decu, kojom rukovodi Marija Lvova-Belova, za koju je MKS takođe izdao nalog za hapšenje.

Gazarjan mu je rekao da nema ništa protiv da uzme nazad svoju decu, ali da za to mora da dobije dozvolu od socijalnih službi samopoglašene i nepriznate Donjecke Narodne Republike (DNR).

Nakon što je šefica socijalnih službi DNR Elena Maiboroda pozvala Gazarijana da ga obavesti da će oni dozvoliti ocu da uzme svoju decu, Meževi je 20. juna, oko 11 sati pre podne, stigao u kamp u pregrađu Moskve.

„Bio sam šokiran kada sam video da kamp ima ogromnu kapiju i naoružane čuvare“, kaže.

Zatim ga je ispitivalo najmanje petoro ljudi, uključujući Gazarijana, psihologa, medicinsku sestru i upravnika kampa, koji su mu rekli da mora da popuni desetine papira.

„Tada, dok sam ispunjavao poslednji papir, čuo sam glasove mojih devojčica i zastao sam. One su utrčale i dugo smo se grlili. Zatim je ušao i moj sin Matvij“, priča on.

Meževi je, uz pomoć volontera, uspeo da sa svojom decom pređe u Letoniju.

„Više ne želim da razmišljam o svemu tome. Čak i danas, ne mogu da verujem šta su sve moja deca prošla. Ali, srećom, ponovo su sa mnom. Srećom, sada smo zajedno. A to je najvažnije“, zaključuje Meževi.