Dva muškarca u Elizabetinim cipelama

Jasno je, piše portal politico.eu, da je „Velika Britanija zemlja elizabetanaca“, ali je manje jasno „da li je to zemlja monarhista“.

Iako je kraljica i dalje popularna, „niz katastrofa“ u odnosima s javnošću „ocrnio“ je ostatak kraljevske porodice, navodi se. Nedavna anketa pokazala je da je više od 70 odsto ljudi u Škotskoj, Velsu i centralnoj Engleskoj podržava kraljicu.

Samo 50 odsto ispitanika u Velsu i centralnoj Engleskoj podržava njenog naslednika, princa Čarlsa. U Škotskoj je podrška princu Čarlsu samo 41 odsto.

Monarhija i dalje uživa široku podršku, pokazuje anketa iz oktobra prošle godine.

Pitanje je da li će, imajući u vidu neviđeni pritisak škotskih separatista i posledice Bregzita, budući monarh moći da pruži isti stabilan uticaj kao Elizabeta II, čija je ruka na kormilu više od pola veka, ukazuju mediji.

Jedna epizoda koja je naglasila potencijalno „grbav“ put bila je, navodi se, postupanje kraljice po zahtevu premijera Borisa Džonsona iz 2019. da suspenduje parlament tokom vrhunca rasprave o Bregzitu – bio je to potez koji je tadašnji predsednik Donjeg doma parlamenta Džon Berkov opisao kao „uvredu ustava“.

Odluka kraljice da odobri Džonsonov zahtev izazvala je bes kod onih koji su se protivili Bregzitu, uvlačeći je u političku svađu i dovodeći do toga da se zahtevala reforma nepisanog ustava Britanije – ali je, kraljica, iz takozvane krize prorogacije na kraju izašla neoštećena.

Nije jasno da li bi njen sin Čarls to mogao učiniti.

„Pitam se, ako na krizu prorogacije gledate kroz objektiv princa Čarlsa, da li bi isti nivo poverenja bio prisutan i za medije i za javnost“, kaže Ketrin Hedon, istoričarka i stručnjakinja za ustav sa londonskog Instituta za vladu.

„Razmišljanja su da će kraljica želeti da uradi pravu stvar. Šta god da se desi, ona neće želeti da se bavi politikom“, rekla je Hedon.

Održanje Ujedinjenog Kraljevstvo celovitim i predstavljanje sebe kao apolitičnog garanta britanskog političkog sistema biće teško, smatra istoričarka.

„Čarls će se suočiti sa ogromnim izazovima. Toga moramo biti svesni“.

Planiranje smrti, posebno one koja može destabilizovati naciju, delikatna je stvar, ukazuje se.

Onog trenutka kada kraljica umre, pre nego što neko to objavi ili zastave budu spuštene na pola koplja, Čarls će postati kralj.

Odmah će naslediti titule i postati glava kraljevske porodice.

„Firma“ – kako se ponekad naziva rasprostranjena kraljevska institucija koja deluje iza zidova palate – nije nepoznanica za tabloidne kontroverze.

Nedavni intervju američke novinarke Opre Vinfri sa Čarlsovim sinom princom Harijem i njegovom suprugom Megan pokrenuo je navode o rasizmu na dvoru.

Megan je rekla da je pre rođenja njenog sina Arčija bilo „zabrinutosti i razgovora“ sa jednim članom porodice o njegovoj boji kože.

Hari je kasnije pojasnio da komentari nisu stigli od kraljice ili njenog supruga, što je pokrenulo još jednu lavinu spekulacija o identitetu „rasiste u kraljevstvu“.

Čarlsov mlađi brat, princ Endru, pokazao je, navodi se, da biti kraljevski ne mora to nužno i značiti.

On je povučen sa javnih dužnosti pošto je doveden u vezu sa Džefrijem Epstajnom, osramoćenim finansijerom i osuđenim seksualnim prestupnikom.

Samo sedam odsto Britanaca ima pozitivno mišljenje o Endruu, dok je poverenje u Škotskoj još niže, oko četiri odsto.

A tu je i Netfliksov serijal „Kruna“ o članovima dinastije koji je otvorio novi nivo ispitivanja Čarlsovog raskida sa bivšom suprugom Dajanom Spenser – majkom Harija i Villijama, i pitanje ko je sledeći u redu za presto.

Kontroverze nisu dirnule kraljicu, ali će sigurno otežati stvari Čarlsu, koji će biti podvrgnut snažnom nadzoru od trenutka kada preuzme vlast.

Princu od Velsa nedostaje majčina sposobnost da ostane iznad političke svađe.

Elizabeta je agresivno gajila reputaciju nepristrasne.

Čak i kada je Ujedinjeno Kraljevstvo bilo u opasnosti tokom referenduma o nezavisnosti Škotske 2014, ograničila se na izjave kao „ljudi će vrlo pažljivo razmišljati o budućnosti“.

Nasuprot tome, Čarlsovi pogledi na stvari poput unutrašnje politike i klimatskih promena su široko poznati.

Gardijan je vodio decenijsku pravnu bitku da se domogne Čarlsovih dokumenata „Crni pauk“ u kojima se otkriva da je lobirao u vladi u pitanjima od spasavanja ugrožene ribe do naručivanja vojne opreme za trupe u Iraku.

„Kraljica razume suptilnosti kraljevstva bolje od bilo koga drugog“, smatra Hedon.

„Veoma je svesna činjenice da je ona četiri kraljice u jednoj (Engleske, Škotske, Velsa i Severne Irske) i deluje na taj način“.

Usred napetog škotskog referenduma 2014. nacionalisti su podržali ostanak Elizabete kao „škotske kraljice“, čak i ako bi se otcepili od ostatka Velike Britanije.

Diplomatske veštine kraljice možda bi najviše nedostajale unutar palate.

„Firmu“ čine tri kraljevska domaćinstva: kraljičina Bakingemnska palata, Čarlsova kuća Klarens i Vilijam i supruga Kejt u Kensingtonskoj palati.

Svaki od njih ima svoj odnos sa medijima, svoje osoblje, izuzetno odane bivše diplomate i zvaničnike.

Među njima postoji neslaganje oko tranzicije, ukazuje se.

Klarens i Bakingemska palata podržavaju tradicionalniji prenos vlasti, a Kensingtonska palata želi moderniju monarhiju.

Bojazni oko tranzicije su ozbiljne, navodi se, i bilo je razgovora o takozvanom mekom regentstvu, što bi podrazumevalo da budući kralj Čarls prenese neke svoje javne dužnosti na Vilijama.

Anketa u oktobru pokazala je da su Britanci približno podjednako podeljeni oko toga da li bi Čarls ili Vilijam trebalo da naslede Elizabetu.

Na pitanje ko bi od njih dvojice imao najveći uticaj na budućnost kraljevske porodice, 65 posto ispitanika izabralo je sina, u poređenju sa samo 10 odsto koji su se opredelili za oca.

U takvom scenariju, Čarlsova uloga, kao šefa države, mogla bi biti relativno ograničena, smatra Rober Hazel, profesor upravljanja i ustava na Univerzitetskom koledžu London.

Vilijam bi u međuvremenu mogao da bude de facto šef države, što je uloga u kojoj monarh „treba da bude voljen“, ukazuje Hazel. Drugim rečima, trebalo bi dva čoveka da popune „Elizabetine cipele“.