Foto: EPA-EFE/SALVATORE DI NOLFIBreton Vuds institucije – Međunarodni monetarni fond i Svetska banka imaju 80 godina. Međutim, one su podjednako nedovoljno finansirane i slabo podržane od nacionalnih vlada kao i u bilo kojem trenutku svoje istorije.
Njihova situacija je možda najjasniji znak da se ekonomski i finansijski multilateralizam fragmentira zajedno sa globalnom ekonomijom.
Što je još gore, ova fragmentacija se događa u trenutku porasta međunarodnih tenzija, finansijske krhkosti, sporog rasta, porasta siromaštva i rastućih troškova obnove u Gazi, Libanu, Ukrajini i drugde.
Obe institucije predvode pojedinci koji razumeju hitnu potrebu za reformom kako bi se suočili sa današnjim izazovima.
Ipak, nedostaje im dovoljna podrška njihovih političkih nadređenih: najvećih zemalja akcionara čiji su glasovi ključni za reformu.
Da bismo prevazišli dugogodišnje probleme međunarodne koordinacije koji su oslabili napore za reformu, potrebno je revitalizovati G20 kako bi preuzeo vođstvo.
Brazil koji trenutno predsedava dobro je pozicioniran da napravi značajan napredak.
Cena nedovoljnih investicija
Finansijska moć je, naravno, samo jedna mera efikasnosti naših multinacionalnih institucija, ali je važna s obzirom na svet u kojem živimo.
Resursi dostupni MMF-u predstavljaju manje od procenta (tačnije 0,85 odsto) globalne ekonomije.
Ipak, kao kreditor u krajnjoj instanci i finansijska sigurnosna mreža za svet, očekuje se da će se baviti problemima 191 zemlje članice, kao i da će se pridružiti globalnom odgovoru na „netradicionalna“ i „nova“ pitanja kao što su klimatske promene, rodne razlike i nejednakost.
Ovakvo nedovoljno finansiranje protivureči namerama osnivača MMF-a, predvođenih Velikom Britanijom i Sjedinjenim Američkim Državama.
Kada je Fond osnovan mogao je da koristi sredstva jednaka otprilike tri odsto globalnog BDP-a kako bi pomogao u rešavanju monetarnih i platno-bilansnih problema samo 44 zemlje.
Od tada, članstvo u MMF-u se povećalo četiri puta, ali su njegovi resursi smanjeni za više od dve trećine u odnosu na BDP.
Ova erozija se ogleda u opadajućoj globalnoj snazi Fonda i gubitku kapaciteta za rešavanje nezgodnih slučajeva u zemljama.
Razmislite o sledećim primerima.
Pre četiri decenije, u ključnoj restrukturaciji duga Meksika, MMF je obećao trećinu onoga što je Meksiku bilo potrebno, uz očekivanje da će komercijalni kreditori dati ostatak.
Ta finansijska sposobnost mu je tada omogućila da izvrši pritisak na privatni sektor da prihvati rešenje koje je ustupilo neka od ugovornih potraživanja poverilaca prema Meksiku radi poboljšanja izgleda finansijske održivosti.
Nasuprot tome, nakon što je Zambija proglasila bankrot 2020. MMF je obezbedio manje od 10 odsto svojih finansijskih potreba.
Uprkos takvoj podršci, Zambija se borila kroz četiri godine pregovora s poveriocima kako bi finalizovala sporazume o restrukturiranju.
Dok deo izazova odražava promenjivi sastav privatnih i javnih poverilaca, veliki deo dolazi i od smanjene efikasnosti pristupa „štap i šargareta“ Fonda.
Opasan svet
Ovo nije mali izazov za instituciju koja takođe igra ključne uloge u nadzoru i tehničkoj pomoći, služeći kao sidro međunarodne finansijske sigurnosne mreže.
Kako smo detaljno opisali u knjizi „Permacrisis“ (koautori Michael Spence i Reid Lidow), postoje razlozi za brigu da će se tip šokova koje smo doživeli (od COVID-19 do ratova u Ukrajini i Gazi) u budućnosti javljati još češće i nasilnije, pre svega zbog klimatskog izazova.
Uznemirujuća neadekvatnost današnjih sigurnosnih mreža, posebno za najranjivije zemlje i segmente društva, postaje dodatni izvor nestabilnosti.
Uprkos ovim rastućim izazovima, resursi MMF-a ostaju ispod istorijskih nivoa, a najnovija revizija kvota nije donela neto povećanje njegove kreditne sposobnosti.
U stvari, između marta 2020. i marta 2023, MMF je obavezao 191 milijardu dolara (a isplatio manje od 75 milijardi dolara) iz svog biliona dolara resursa.
Uloga Fonda u nadzoru takođe se suočava s velikim izazovima. Okvirena kao alat za prevenciju krize za pojedinačne zemlje i celokupni sistem, nadzor MMF-a je tokom decenija propustio da predvidi i ispravno okviri ekonomske šokove.
Nacionalni donosioci politika su, takođe, zakazali. Neki neuspesi su razumljivi, kao u slučaju pandemije.
Ali drugi, uključujući prekide u lancima snabdevanja i kasniji porast inflacije, mogli su biti predviđeni i podložni boljoj analizi.
Ova propuštena prilika podržava potrebu za novim investicijama u efikasniji sistem nadzora.
Svetska banka je još slabije finansirana za dodatne odgovornosti vezane za klimu koje su joj dodeljene.
U izveštaju koji je prošle godine naručila indijsko predsedništvo G20, ko-predsednici Lorenc H. Samers i N.K. Sing su naveli da je potrebno da multilateralne razvojne banke (MDB) učetvorostruče svoje pozajmice do 2030. godine, kada bi trebalo da budu oko 400 milijardi dolara godišnje.
Ipak, alokacije za zemlje sa nižim i srednjim prihodima u 2023. bile su jednake samo 0,07 odsto globalnog BDP-a.
Ukupno 73 milijardi dolara namenjenih Svetskoj banci u fiskalnoj 2023. predstavljale su najmanju obavezu za razvoj u istoriji institucije.
Veliko razdvajanje
Današnje MDB-ovi, koji uključuju regionalne razvojne banke, pružaju pozajmice koje su jednake samo 0,5 odsto bruto nacionalnog dohotka zemalja u razvoju, što je opadalo sa vrhunca od 0,7 odsto devedesetih godina.
Isto tako, Svetska trgovinska organizacija se bori sa previše legalističkim pravilnikom koji joj je nametnut na vrhuncu neoliberalizma 1990-ih.
Njena delotvornost je uvek zavisila od pregovora, pomirenja i arbitraže, ali su ovi pristupi poslednjih decenija zaostali u odnosu na geopolitička rivalstva i unilateralizam.
Tu je i Svetska zdravstvena organizacija (SZO). Iako je trenutni cilj obnove SZO 11 milijardi dolara, samo je 4 milijarde garantovano, a njen godišnji budžet nije veći od budžeta srednje velikih američkih bolnica.
Odbijanjem SZO resursa koji su joj potrebni, dok istovremeno od nje tražimo da pokrije nove zdravstvene probleme, uključujući dobrobit u celini, uskraćujemo sebi koristi globalne institucije koja se teško finansira čak i za svoje osnovne zadatke.
Konačno, stvaranje G20 je bio dobrodošao odgovor na spoznaju da G7 više ne predstavlja lice globalnog ekonomskog uticaja i moći.
Okupivši zemlje koje čine oko 80 odsto svetskog BDP-a, G20 je imala najbolju šansu da nam pomogne da sprečimo ili upravljamo sistemskim krizama poput one iz 2008-10.
Ipak, uprkos očiglednom potencijalu, G20 je delovala bez strukture koja bi obezbedila kontinuitet i efikasnost.
A pošto su njene članice Rusija i Kina, SAD i dalje radije rade kroz G7, koju Džejk Salivan, aktuelni savetnik za nacionalnu bezbednost SAD, vidi kao „upravni odbor slobodnog sveta“, iako zemlje G7 sada predstavljaju samo 43 odsto svetskog BDP-a.
Multilateralni put
Sveobuhvatan pristup reformi svetskih multilateralnih institucija – često predstavljen pod nazivom „Bretton Woods 2.0“ – verovatno neće biti uspešan.
Međutim, postepeni napredak je moguć. Inicijativa po inicijativa mogla bi se razviti u kritičnu masu koja bi donela korist mnogima, ako ne i većini, zemalja i ljudi.
Na primer, Svetska trgovinska organizacija (STO) treba da se fokusira na korišćenje nepobitnih veština trenutne generalne direktorke, Ngozi Okonjo-Iveale, kako bi rešila trgovinske sporove kroz pomirenje, arbitražu i pregovore.
To bi označilo pomak od previše legalističkog i sada neefikasnog sistema žalbi zasnovanog na sudijama.
Slično tome, Međunarodni monetarni fond (IMF), vođen podjednako harizmatičnom direktorkom, može poboljšati svoj doprinos prevenciji i rešavanju kriza tako što će se osloniti na svoju ulogu globalnog sistema ranog upozoravanja.
To takođe znači da treba reagovati na svaku buduću krizu s većim finansijskim sredstvima i mobilisanjem kreditnih kapaciteta kako bi se povećala otpornost na ekonomske šokove, pregovaralo o znatno poboljšanom mehanizmu restrukturiranja državnog duga, i tako stvorilo sveobuhvatniju globalnu finansijsku mrežu sa ograničenim uslovima u situacijama velikih eksternih šokova.
Dok zemlje s visokim prihodima imaju kapacitet zaduživanja i rezerve da izdrže većinu šokova, neke tržišne ekonomije nemaju, a zemlje s niskim prihodima su još više izložene, s obzirom na svoje ograničene rezerve i visoku ranjivost na gubitak pristupa finansijskim tržištima. Suočeni sa pretnjom od državnog bankrotstva i izgubljene decenije razvoja, previše zaduženih zemalja je potražilo alternativne načine da izbegne ono što smatraju previše strogim uslovima koje nameću multilateralni kreditori.
Međutim, da bi izbegle bankrot, mnoge vlade su preusmerile svoja sredstva za zdravstvo i obrazovanje.
Tragično, 3,3 milijarde ljudi sada živi u zemljama koje troše više na kamate nego na ove dve osnovne usluge.
Institucije iz Breton Vudsa takođe treba da podrže hitne potrebe zemalja u razvoju u vezi sa ublažavanjem i prilagođavanjem klimatskim promenama.
Neuspeh u tome ne bi samo ugrozio dobrobit desetina miliona ljudi, već bi takođe imao negativne prekogranične posledice, uključujući pritiske migracije.
Obe organizacije su preduzele određene korake kako bi zadovoljile potrebu zemalja u razvoju (izuzevši Kinu) za 1 trilion dolara godišnje spoljnog finansiranja do 2030. godine.
Na primer, Svetska banka je organizovala „katastrofalne obveznice“ da pomogne zemljama pogođenim sve većim brojem prirodnih katastrofa, a IMF je uveo Fond za otpornost i održivost kao prozor za kreditiranje koji se finansira dobrovoljnim preusmeravanjem Specijalnih prava vučenja (SDR, IMF-ova rezervna sredstva).
Međutim, ove intervencije nisu dovoljne.
Svetska banka sada usmerava 41 odsto svog kreditiranja na projekte vezane za klimu, a njena nova misija se odnosi na „nastanjivu planetu“.
Međutim, bez značajnog povećanja svojih ukupnih resursa, ovaj novi fokus na klimatske promene mogao bi doći na račun ulaganja u ljudski kapital i tradicionalni razvojni rad, osim ako bogate zemlje ne uplate više novca. Ne postoje prečice.
Ključ za revitalizaciju svetskih multilateralnih institucija je reforma njihove uprave kako bi odražavala ogromne promene u konfiguraciji globalne ekonomije u proteklih nekoliko decenija.
Struktura deoničara MMF-a i Svetske banke, kao i zastarela procedura dodele najvažnijih radnih mesta prema nacionalnosti, više nisu u skladu sa trenutnom realnošću.
Čak i danas, 59,1 odsto glasova u MMF-u drže zemlje koje predstavljaju samo 13,7 odsto svetske populacije.
Indija i Kina su dve najvažnije i najuticajnije emergentne ekonomije, a njihova kombinovana udeo je samo 9 odsto.
Bez promene u ovome, institucija koja bi trebala da se bavi najvećim ekonomskim i finansijskim problemima sveta suočiće se s rastućim sumnjama u svoju legitimnost, pravednost i efikasnost od strane većine zemalja Globalnog Juga.
Slon u sobi
Neadekvatna uprava nije jedini nasleđeni problem koji ometa napredak.
Potrebno je hitno delovati kako bi se rešili prekomerni dugovi i troškovi služenja duga u 79 zemalja sa niskim i srednjim prihodima koje se smatraju u finansijskim teškoćama ili su na visokom riziku od toga.
Situacija zahteva plan za sveobuhvatno, održivo i stimulativno olakšanje duga, uključujući preprofilisanje postojećih zajmova, zamene dugova i garancije kredita.
Prvo, države članice IMF-a treba da ojačaju kapacitet Fonda da pruža redovne godišnje alokacije svog „internog“ finansijskog instrumenta zemljama u teškoćama sa dugom koje su inače dobro upravljane.
Iako je 2021. godine dodeljeno 650 milijardi dolara u SDR-ovima, samo je 21 milijarda otišla najnerazvijenijim zemljama koje su bile najpotrebnije pomoći. Pravila za dodelu SDR-a treba fundamentalno prepraviti, a redistribucija učiniti automatskijom, kako bi se ovaj kanal efikasnije koristio za ublažavanje budućih sistemskih šokova.
Drugo, poboljšanje Zajedničkog okvira za tretman duga zahteva bližu saradnju sa vladom Kine i privatnim kreditorima.
I „štaopi“ i „šargarepe“ treba preispitati. Alternativa dugotrajnoj pregovorima, sporednim dogovorima i nepotpunim restrukturiranjima često donosi samo ograničene koristi i otvorena je za zloupotrebu.
Pored odlaganja sveobuhvatnih rešenja, takva privremena rešenja mogu dodatno otežati sledeći krug restrukturiranja.
Treće, MMF treba da reši percepciju nedostatka pravednosti u uslovima koje zahteva od siromašnijih zemalja kada traže olakšanje. Na sreću, izvršna direktorka je svesna potrebe da se smanje kaznene kamatne stope koje se naplaćuju zemljama srednjeg prihoda.
U 2020. deset zemalja se suočilo sa doplatama prema MMF-u, a do 2023. ta cifra se više nego udvostručila, dostigavši 22, zbog uticaja pandemije, sukoba u Ukrajini i rastućih kamatnih stopa.
Pored toga, osnovna kamatna stopa MMF-a je skočila sa ispod jedan odsto na skoro peta odsto, što je ukupnu stopu za zemlje koje su imale doplate dovelo do 7.8 odsto.
Nedavno pokrenuta revizija politike doplata MMF-a sada pruža platformu za promene koje ne bi oslabile njegov status preferiranog kreditor.
Na kraju, kao preventivna mera, vlade treba da se udruže kako bi uspostavile pravednu globalnu finansijsku mrežu. Kako je Masud Ahmed, bivši predsednik Centra za globalni razvoj, istakao, trebalo bi da postoji „poseban MMF-ov fond koji bi se aktivirao definisanim sistemskim šokom i obezbedio resurse svim tržištima u razvoju i zemljama s niskim prihodima koje su u dobrom stanju“ bez kazni od prekomernih doplata.
Što se tiče Svetske banke, njen dinamični predsednik, Ajaj Banga, započeo je svoj mandat s odlučnošću za reformu i na pravom je putu u pokretanju Fonda za nastanjivu planetu, fokusiranog na ljudski kapital i zaštitu životne sredine.
Međutim, ova inicijativa zahteva više resursa, a Banga je opravdano pozvao na najveće do sada dopunjavanje Međunarodne razvojne asocijacije, koja pruža povoljne zajmove i grantove najsiromašnijim zemljama.
S obzirom na sve veći broj globalno siromašnih – sada na 700 miliona – ne možemo se zadovoljiti manje.
Izveštaj Summers/Singh G20 ne samo da poziva MDB-e da obezbede dodatnih 260 milijardi dolara godišnje, već i podstiče proširenu upotrebu inovativnih finansijskih alata kao što su garancije, instrumenti za ublažavanje rizika i hibridni kapital.
Reforma ili Propast
S obzirom na to da G7 zapravo ne može biti stalni upravni odbor za svetsku ekonomiju u kojoj njegovi članovi imaju manjinski udeo, G20 bi trebalo da postane ono što je prvobitno zamišljeno: vrhunski forum za globalnu ekonomsku saradnju, uključujući i reformu multilateralnih institucija.
Međutim, to će zahtevati reprezentativniji sistem koji bi omogućio manjim zemljama ulogu u okviru zasnovanom na izborima, kao i profesionalni sekretarijat koji bi obezbedio kontinuitet iz godine u godinu.
Brazilsko predsedavanje G20 već je postavilo tri ključne prioritete za sastanak u novembru: borba protiv gladi, siromaštva i nejednakosti; promovisanje održivog razvoja; i nastojanje ka reformi globalnog upravljanja. Sva tri cilja mogla bi otvoriti put ka novoj deceniji poboljšane saradnje, pri čemu treći posebno nudi dobrodošlu priliku za prevazilaženje problema međuzemaljske koordinacije koji su ometali neophodne promene u IMF-u i Svetskoj banci.
Znamo šta treba da se desi i zašto. Ako se dobro upravlja, ovaj G20 bi mogao pružiti traženi „kako.“
Masivne revizije međunarodnog sistema i njegovih institucija obično se događaju tek nakon potpunog sloma trenutnog poretka.
Tako je, na primer, post-napoleonska ravnoteža moći nastala nakon Napoleonovog poraza; posleratni Versaillski sistem se pojavio nakon raspada pet dinastičkih imperija i stvaranja stotina novih nacija; posleratna arhitektura nakon 1945. godine došla je nakon poraza Nemačke, Italije i Japana; a ono što je američki predsednik Džordž Buš Stariji nazvao liberalnim „novim svetskim poretkom“ moralo je da sačeka raspad Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta.
Hitni izazov danas je postići prelazak na peti svetski poredak bez prolaska kroz štetan kolaps.
Da bi bio legitiman, takav poredak mora uzeti u obzir trenutnu globalnu preraspodelu ekonomske i političke moći, posebno ambicije Globalnog Juga.
A da bi bio efikasan, mora biti ne samo stabilan i pravedan, već i održiv i otvoren za efikasnu kolektivnu akciju.
Otvorena su nam dva puta. Jedan vodi ka sve većoj globalnoj fragmentaciji i dubokim krizama, dok drugi nudi priliku za postizanje pojedinačnog i zajedničkog blagostanja kroz zajednička rešenja za zajedničke probleme.
Izbor je kristalno jasan.
Gordon Braun je bivši premijer Ujedinjenog Kraljevstva, specijalni je izaslanik UN-a za globalno obrazovanje i predsedavajući organizacije „Obrazovanje ne može čekati“.
Mohamed A. El-Erian je predsednik Kvins koledža na Univerzitetu u Kembridžu i autor knjige „Jedina igra u gradu: centralne banke, nestabilnost i izbegavanje sledećeg kolapsa (Random House, 2016) i koautor (sa Gordonom Braunom, Majklom Spensom i Ridom Lidouom) knjige „Permakriza: Plan za popravljanje polomljenog sveta“ (Sajmon i Šuster, 2023).
Copyright: Project Syndicate, 2024.
www.project-syndicate.org
Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
