Dva skeleta i kraj Hladnog rata

Reč je o skandalima povezanim s Vatikanskom bankom, Bankom Ambrozijamo, ložom Propaganda Due (P2), delovanjem i finansiranjem poljskog sindikata „Solidarnost“, što je, u krajnjem ishodu, dovelo do okončanja Hladnog rata.

Sve je ponovo počelo prošle nedelje kada su prilikom rekonstrukcije čuvene rimske vile Đorđija, ili vile Po, u njenom aneksu otkrivena dva ženska skeleta za koje je odmah utvrđeno da se tu nalaze oko 30 godina. Time je započet lanac novih misterija jer su baš u to vreme nestale dve mlade devojke, Emanuela Orlandi i Mirela Gregori. NJihov nestanak do sada povezivan je s nizom ličnosti iz već pomenutih skandala, ali do sada nije bilo nikakvog dokaza koji bi to mogao da potvrdi. Otkrivanje skeleta, kao i forenzičke analize koje su u toku, trebalo bi narednih dana najzad da skinu veo sa višedecenijske tajne. Italijanska javnost, u međuvremenu, grozničavo se podseća tih turbulentnih vremena.

Bivša ljubavnica mafijaškog bosa, šefa klana Maljana, Enrika de Pedisa, Sabrina Maljardi, već ranije je izjavljivala da je de Pedis kidnapovao mladu Emanuelu Orlandi i da je praktično ostvarivao pedofilske želje, ključne osobe iz skandala Vatikanske banke, biskupa Pola Marčinkusa. Klan Maljana nazvan je po predgrađu Rima, a njegov bos, de Pedis, uživao je ogromno poverenje vatikanske kurije u to vreme. Toliko veliko da je sahranjen u vatikanskoj bazilici San Apolinario. Vatikanski zvaničnici objasnili su da mu je ta čast pripala zbog ogromnih donacija koje je dao Vatikanu i zbog „ljubavi za siromašne“, dok su neki od članova bande tvrdili da je to počast zbog odustajanja od velikih suma novca koje je banda preko Vatikanske banke uplatila u Banku Ambroziano, Roberta Kalvija. De Pedis je već duže vreme povezivan i s nestankom mlade Emanuele. Vatikan je 2012. konačno odlučio da iskopa ostatke mafijaša koji je ubijen 1990, da ih kremira i prospe u more.

U svemu tome, centralno mesto zauzima američki biskup litvanskog porekla, Pol Marčinkus, koji je bio uživao ogromno poverenje trojice rimskih poglavara, Jovana XXIII, pape Pavla VI i Karola Vojtile, odnosno Jovana Pavla II. Osim što im je bio prevodilac, povremeni lični čuvar koga su zbog korpulencije zvali „Gorila“, Marčinkus je skoro dve decenije bio na čelu Instituta za verske poslove, kako je pravo ime Vatikanske banke, od 1971. do 1989. On je već 1973. bio ispitivan od američkog saveznog tužioca zbog sumnji u prebacivanja milijarde dolara u gotovini iz SAD u Vatikansku banku. Postojale su sumnje da je taj novac korišćen za finansiranje delatnosti poljskog sindikata „Solidarnost“ čije su akcije dovele do krize socijalizma u toj zemlji, a zatim opšteg potkopavanja socijalističke ideje u svetu, pa i za sam izbor Karola Vojtile za papu, u čemu je, navodno, tadašnji američki savetnik za nacionalnu bezbednost Zbignjev Bžežinski imao vodeću ulogu. Marčinkus je bio blisko povezan s mafijaškim bosom Mihaelom Sidonom koji je ubijen 1986. u zatvoru u Palermu.

Pravi skandal izbio je 1982. kada je nestao novac ulagača u Banku Ambrozijano kojoj je na čelu bio Roberto Kalvi. Dve nedelje pre propasti banke, Kalvi je poslao pismu papi Jovanu Pavlu II u kome ga je upozorio da će događaji koji slede, „dovesti do katastrofe nezamislivih razmera u kojoj će Crkva pretrpeti najveću štetu“. To je potvrdilo da su nezakonite transakcije bile ugovorene između banke i Vatikana. Banka Ambrozijano je bankrotirala u junu 1982. sa dugovima od 1,5 milijardi dolara. Većina ovog novca stigla je preko Vatikanske banke, za koju je kasnije otkriveno da je bila i najveći deoničar Banke Ambroziano. Nije nikada pravno dokazano da je Vatikanska banka bila direktno uključena u skandal, ali postoje nebrojeni dokazi njihovih veza, uključujući ogroman materijal komisija italijanskog Parlamenta, koja je godinama ispitivala ove slučajeve.

Kalvi je pronađen obešen ispod londonskog mosta. Dve autopsije dale su oprečne rezultate. Jedna je tvrdila da je reč o samoubistvu, a druga da uzrok smrt ne može da se utvrdi. NJegovu smrt pratilo je još nekoliko slučajeva sumnjivih samoubistava.

Kalvi je bio član masonske lože P2 kojoj se na čelu nalazi Lučo Đeli i koja je imala preko 900 članova među kojima tri ministra, šefovi tajnih službi, 208 drugih funkcionera, 18 tužilaca, 49 bankara, 120 biznismena, među kojima i tadašnji vlasnik izdavačke kuće Ricoli, Anđelo Ricoli, koja je bila izdavač lista Korijere dela Sera, 44 poslanika i 27 novinara. Silvio Berluskoni je tvrdio da mu je članstvo u loži podmetnuto i da nikada nije bio njen član.

Đeli je dovođen u vezu sa prebacivanjem 55 tona jugoslovenskog kraljevskog zlata u Italiju, što do kraja svog dugog života nikada nije potvrdio, a umro je 2015. u 96 godini. Biskup Marčinkus vratio se iznenadno 1990. u Čikago i umro 2006. Nikada nije odgovarao ni za kakvu zloupotrebu. NJegovu biografiju možemo da prepoznamo u filmu Frensisa Kopole Kum III.

O ovim skandalima napisani su milioni stranica bez jasnih dokaza i bez jesne odgovornosti. Sada otkriveni skeleti mogli bi najzad da sve tvrdnje o njima odvedu dalje od sumnje i misterije.