Dve strane izuzetnosti SAD

Institucije koje čine ovaj poredak doprinele su „nivoima napretka bez presedana i najdužem periodu u modernoj istoriji bez rata između velikih sila. Američko rukovodstvo pomoglo je da se stvori ovaj sistem i američko rukovodstvo je već dugo od kritične važnosti za njegov uspeh“.

Ipak, neki ozbiljni umovi odbili su da potpišu ovo ne samo zbog političke beskorisnosti takvih javnih saopštenja već zato što se ne slažu sa „dvostranim američkim angažovanjem prema liberalnoj demokratiji i fetišizaciji američkog rukovodstva na kome počiva“. Kritičari su ispravno istakli da američki poredak nakon 1945. nije bio ni globalan niti uvek veoma liberalan, dok oni koji ga brane ponavljaju da iako je poredak bio nesavršen, doneo je ekonomski rast bez presedana i omogućio širenje demokratije.

Takve debate nemaju naročitog efekta na predsednika Donalda Trampa, koji je u svom inauguracionom govoru objavio: „Od današnjeg dana, to će biti samo Amerika prvo, Amerika prvo…. tražićemo prijateljstvo i dobru volju sa državama sveta, učinićemo sve da razumemo da je pravo svih nacija da svoje interese stave na prvo mesto.“ Tramp je dalje rekao: „mi ne pokušavamo nikome da namećemo naš način života, već da ga pustimo da sjaji kao primer“.

Ovakav pristup može biti nazvati tradicijom „grad na brdu“ i ima dug pedigre. To nije čist izolacionizam, ali izbegava aktivizam u potrazi za vrednostima. Umesto toga, američka moć se posmatra kao da počiva na „stubu nadahnuća, umesto na stubu akcije“. Na primer, državni sekretar DŽon Kvinsi Adams slavno je proglasio na Dan nezavisnosti 1821. da SAD „ne idu u inostranstvo u potrazi za čudovištima da ih uništi. Amerika je dobronamernik slobode i nezavisnosti svih. Ona je šampion i branilac“.

Ali meka moć inspiracije nije jedino etnička tradicija u američkoj spoljnoj politici. To je takođe i intervencionistička i krstaška tradicija. Adamsov govor imao je za cilj da odbije politički pritisak od onih koji žele da SAD intervenišu u korist grčkih patriota koji su se borili protiv otomanske imperije.

Takva tradicija preovladavala je u 19. veku, kada je Vudro Vilson tragao za spoljnom politikom koja bi svet načinila bezbednim za demokratiju. Sredinom prošlog veka DŽon F. Kenedi pozvao je Amerikance da učine svet bezbednim za različitosti, ali je takođe uputio 17.000 američkih vojnih savetnika u Vijetnam. Od kraja Hladnog rata, SAD su učestvovale u sedam ratova i vojnih intervencija i 2006. nakon invazije na Irak, DŽordž Buš je izdao strategiju za nacionalnu bezbednost koja je gotovo suprotna Trampovoj, i koja promoviše slobodu i globalnu zajednicu demokratija.

Amerikanci često vide svoju zemlju kao izuzetak, a nedavno je bivši predsednik Barak Obama nazvao sebe jakim protivnikom američke izuzetnosti. Postoje zvučni analitički razlozi da se veruje da ako najveća ekonomija ne preuzme vođstvo u obezbeđivanju globalnih javnih dobara – takvih proizvoda od kojih svi mogu imati koristi – bićemo u oskudici. Ovo je jedan izvor američke izuzetnosti.

Ekonomska veličina čini SAD različitim, ali analitičari poput Danijela Dudneja sa Univerziteta DŽon Hopkins i DŽefri Mejzer sa Univerziteta Portland tvrde da je ključni razlog iz kojeg se SAD široko posmatraju kao izuzetne, njen liberalni karakter i ideološka vizija načina života koji je usredsređen na političku, ekonomsku i socijalnu slobodu.

Naravno, od samog početka američka liberalna ideologija imala je unutrašnje kontraindikacije sa ropstvom ispisanim u njenom ustavu. I Amerikanci su se uvek razlikovali po tome kako promovišu liberalne vrednosti u spoljnoj politici. Prema Dudneju i Mejzeru: „Za neke Amerikance, naročito potonje neokonzervativce, opijene snagom i pravednošću, američka izuzetnost je zeleno svetlo, legitimno obrazloženje i sveobuhvatni izgovor za ignorisanje međunarodnog prava i svetskog javnog mnjenja, za invaziju na druge zemlje i nametanje vlada… Za druge, američka izuzetnost je kod za liberalne internacionalističke težnje za svet koji je napravljen slobodnim i mirnim putem, ne kroz tvrdnje o nekontrolisanoj američkoj moći i uticaju, nego preko postavljanja sistema međunarodnog prava i organizacija koje štite domaću slobodu umerenom međunarodnom anarhijom.“

Okružene sa dva okeana, na granici sa slabijim susedima, SAD su u XIX veku uglavnom bile usredsređene na ekspanziju na Zapad i pokušavala su da izbegnu uplitanja u borbu za moć koja su se tada odvijala u Evropi.

Početkom 20. veka, međutim, SAD su zamenile Britaniju kao vodeću ekonomiju sveta i njena intervencija u Prvom svetskom ratu preovladala je ravnotežu moći. Ipak do tridesetih godina prošlog veka, mnogi Amerikanci su verovali da je intervencija u Evropi bila greška i prihvatili su izolacionizam. Nakon Drugog svetskog rata, predsednici Frenklin Ruzvelt i Hari Truman – i ostali širom sveta – izvukli su lekciju da SAD ne mogu sebi ponovo priuštiti da se ponovo povuku u sebe.

Zajedno, oni su stvorili sistem bezbednosnih saveza, multilateralnih institucija i relativno otvorenih politika koje čine Pax Amerikana ili „liberalni međunarodni poredak“. Bez obzira na to kako se ovi aranžmani zovu, već 70 godina ih brani američka spoljna politika. Danas ih dovode u pitanje sile u usponu poput Kine i novi talas populizma unutar svetskih demokratija, koje je Tramp iskoristio 2016, kada je postao prvi kandidat glavne američke političke partije koji je doveo u pitanje postratni (period nakon 1945) međunarodni poredak.

Pitanje za predsednika posle Trampa jeste da li SAD mogu uspešno da se posvete obema aspektima svoje izuzetne uloge. Može li naredni predsednik da promoviše demokratske vrednosti bez vojne intervencije i u isto vreme preduzme nehegemonističko vođstvo u uspostavljanju i očuvanju institucija neophodnih za svet međuzavisnosti?

Autor je profesor na Harvardu

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org