DW: Ko to tamo lobira?

DW je pod lupu stavio aktere van EU i koji lobiraju u Briselu: u kojim sektorima su najaktivniji, i kakve sve aktivnosti preduzimaju kako bi uticali na odluke koje na kraju utiču na živote miliona ljudi, kako unutar tako i izvan Evropske unije?

Manje para za lobiranje nego u Vašingtonu

Registar transparentnosti zahteva od lobista da objave koju sumu novca nameravaju da potroše za svoje aktivnosti. Analiza pokazuje da je za lobiranje u EU od početka januara 2017. do septembra 2018. godine utrošeno preko dve milijarde evra, većinom od strane lobista koji se nalaze u okviru Evropske unije.

Prema CRP, američkoj NVO koja se fokusira na transparentnost, za lobiranje zakonodavaca u Vašingtonu u istom periodu je potrošeno 4,7 milijardi evra.

Na prvi pogled, procenat lobista izvan Evropske unije ne izgleda tako veliki – oni čine samo devet odsto lobista u Registru transparentnosti i predstavljaju 11 odsto ukupne potrošnje za lobiranje.

Najveći deo tog novca potiče iz Sjedinjenih Država, dok je Švajcarska na drugom mestu, a Norveška na trećem. Japan i Kina su doduše na četvrtom i petom mestu, ali tek posle velikog odstojanja u odnosu na prve tri zemlje, dok je Ruska Federacija, još jedan veoma važan trgovinski partner EU, tek na osmom mestu.

S obzirom da su podvrgnuti zakonodavstvu EU, lobisti u državama članicama EU prirodno imaju veći interes za lobiranje: Samo pet zemalja koje nisu članice EU se nalaze u prvih 30 na rang listi novca potrošenog za lobiranje u Briselu.

Belgija se nalazi na mestu broj 1, ali stotine miliona evra koje su prijavili lobisti – ne dolaze iz Belgije. To je novac iz Brisela – odnosno lobista, konsultantskih firmi, udruženja i pravnih organizacija, od kojih su neke među najvećim u svetu, a imaju kancelarije u belgijskoj prestonici kako bi iskoristili fizičku blizinu institucijama EU.

Ali ko su klijenti?

DW je bacio oko na 100 najvećih lobista u Briselu: ko su njihovi klijenti gde se nalaze njihovi štabovi i koliko su plaćali kompanijama za lobiranje.

Preduzeća koja nisu iz EU imaju udeo od 43 odsto u ukupnoj sumi koja se troši za lobiranje iz Brisela. Ovde SAD predstavljaju najveću lobističku snagu. Belgija je druga, ali to je zbog stotina panevropskih udruženja koje Brisel navode kao lokaciju svog glavnog štaba. Japan i Švajcarska takođe su u prvih 10, naravno kao i Nemačka, Velika Britanija i Francuska. Kina je negde pri kraju.

„Uopšteno govoreći, u Istočnoj Aziji, Kini, Koreji ili Japanu između države i preduzeća, postoje bliski odnosi, i ne oni se vide kao zasebni akteri“, kaže Dankan Friman, naučni saradnik u Istraživačkom centru EU-Kina Koledža Evrope.

„U slučaju Kine, tradicija lobiranja ne postoji, a kineske kompanije ne lobiraju kod vlade na isti način kao što je to uobičajeno u SAD i Evropi. Kineske kompanije nisu upoznate sa praksom lobiranja kada se internacionalizuju, i generalno ne vide razloga da se angažuju u lobiranju a posebno ne da za to angažuju spoljnog savetnika“, dodaje on.

Sa druge strane, Rafael Kergueno iz Transparensi internešnala kaže da „kao članice Evropskog ekonomskog prostora zemlje poput Švajcarske, Norveške i Islanda za razliku od država članica EU, nemaju mesto za stolom za kojim se donose odluke i nemaju mogućnost glasanja o novim zakonima koji se pak delom odnose i na njih. Lobiranje iz ovih zemalja je jedan od načina da se utiče na donošenje odluka u EU.“

Silicijumska dolina sve aktivnija

Kergueno je napomenuo da politika Evropske unije koja se odnosi na internet, zakon o autorskim pravima i Uredba o opštoj zaštiti podataka mogu čak i prisiliti kompanije da promene način poslovanja u svojim matičnim zemljama. „Vodeća uloga EU u regulaciji onlajn aktivnosti mogla bi da postavi standarde u globalnoj ekonomiji i ima dugotrajne efekte na poslovne strategije američkih kompanija.“

Što se tiče SAD, nedavna studija Transparensija otkrila je da su aktivnosti lobiranja kompanija iz Silicijumske doline od 2014. do 2017. godine, nakon implementacije velikog broja propisa EU i velikog broja sporova između EU i tehnoloških giganata – porasle za 278 odsto.

Jedno od najvećih pitanja vezanih za Bregzit je njegov uticaj na trenutni finansijsku prestonicu EU – London. Mogućnost da bankarstvo postane manje profitabilno u Londonu navelo je političare kao što je francuski premijer Eduar Filip da prošle godine aktivno pokušaju da privole finansijske kompanije na prebacivanje poslova u Pariz. Naravno, nemački finansijski centar, Frankfurt, pridružio se trci.

I svet lobista je takođe reagovao: U godini posle referenduma o Bregzitu britanske banke i finansijski lobisti mnogo su aktivniji od njihovih nemačkih ili francuskih kolega. Mnogo je zainteresovanih strana koje će nastaviti sa pokušajima da utiču na odluke koje se donose u EU.