DW: Oživele rasprave o rizicima i koristima genetski zasnovane vakcine

Prema široko važećoj teoriji, virusi prodiru u organizam i u ćelijama su sposobni da se razmnožavaju. Oni u određenim ćelijama ponekad, ali ne uvek, izazovu simptome bolesti. Imunosistem može da prepozna virus i napadnute ćelije i da ih odbrambenom reakcijom odstrani. To imunosistemu uspeva kod najvećeg broja virusa, ali ne kod svih – izuzetak je, recimo, HIV.

Uobičajena vakcina podrazumeva unošenje oslabljenih ili umrtvljenih izazivača bolesti, ili njihovih delova, u organizam. Prema važećoj medicinskoj školi, imunosistem reaguje na strana tela antitelima i memoriše taj odgovor u „memorijske ćelije“.

Tako organizam u sledećem susretu sa virusom reaguje bolje i efektivnije, pa se virusna infekcija sprečava ili u najmanju ruku bivaju sprečeni teži oblici bolesti. Što bi značilo da telo postaje imuno. U kojoj meri i koliko to traje – to zavisi od mnogo faktora.

Sa druge strane, navodi DW, vakcine zasnovane na DNK i RNK sadržegenetske informacije izazivača bolesti. Ćelije organizma u koje se unese vakcina prevode te informacije u proteine. Bezazleni delovi virusa takođe izazivaju odbrambeni odgovor imunosistema. Tako organizam i posle ove vakcine može brže da reaguje na pravi virus.

Vakcina na bazi RNK – ribonukleinske kiseline – se unosi u organizam u obliku takozvane „informacione RNK“, koja sadrži neku vrstu uputstva za izgradnju antigena, proteina koji provociraju odgovor imunosistema.Vakcine na bazi DNK – dezoksiribonukleinske kiseline – funkcionišu slično, ali molekuli DNK moraju najpre da prodru u jezgro ćelije da bi ih „informaciona RNK“ prepoznala i potom tu poruku iznela iz ćelijskog jezgra.

Prednosti ovih vakcina su mogućnost proizvodnje veće količine u kratkom vremenu i uz manje mere bezbednosti – za proizvodnju nije potreban uzročnik ili njegovi delovi. I vakcinisanje je jednostavnije takozvanim „vakcinacionim pištoljima“.

Vakcine zasnovane na DNK i RNK sa sobom nose teoretski mogućnost da unošenjem stranog genetskog materijala u ćeliju on prodre u genetski materijal, genom, same ćelije. Moguće posledice su pojačano formiranje tumora ili autoimune bolesti. Obimna ispitivanja na životinjama nisu potvrdila ovu mogućnost.

Nasuprot tome, vakcina zasnovana na RNK ne prodire u ćelijsko jezgro, pa ne postoji ni teorijska opasnost da bude integrisana u genom ćelije domaćina. Teoretski je ipak moguće da virusi koji su prisutni u ćeliji „prepišu“ RNK u DNK i tako ipak dospeju u genetsku strukturu domaćina. Do sada takav proces nije zabeležen.

Svi ovi teoretski rizici, koji navodno nisu zabeleženi u praksi, odnose se na manji broj ćelija u organizmu, a ne na genom čoveka koji je vakcinisan. Tvrdnja da ovakve vakcine utiču na čovekov genom je netačna.

Ovakve vakcine su relativno nestabilne i moraju se stabilizovati, osim toga, potrebni su im transportne materije, na primer nanočestice. Neželjena dejstva nisu dovoljno ispitana, ali pre izdavanja dozvole za proizvodnju i ovi aspekti moraju da se pokriju u velikim kliničkim studijama.

Do sada nijedna vakcina, bazirana na DNK i RNK, nije dobila dozvolu za primenu na ljudima. Više njih se nalazi na kliničkom ispitivanju – vakcina se daje dobrovoljcima. Za vakcinisanje životinja nekoliko ovakvih vakcina je već dobilo dozvolu.

U Evropskoj uniji je moguće da se dozvola dobije za celi prostor Unije, ako se traži dozvola za primenu vakcine od Evropske agencije za lekove (EMA). Dve države članice preuzimaju u ime svih ocenu vakcine. U Nemačkoj je nadležan Institut Paul Erlih (PEI) pri Saveznom institutu za vakcine i biomedicinske lekove.

Trenutno se radi i na drugim vrstama vakcine – belančevine uzročnika se takođe upotrebljavaju kao antigen. Postoje i takozvane vektor-vakcine upotrebljavaju bezazlene viruse da bi izazvale odgovor imunosistema.