DW: Podrška ubici iz Splita – nagomilane frustracije u društvu

Slučaj dvadesetpetogodišnjeg mladića iz Splita koji je iz automatskog oružja ubio trojicu ljudi verovatne kriminogene prošlosti. Ili slučaj iz 2018 . godine kada je u Srbiji žena ubila građevinskog investitora. Ili najsvežiji, kada je jedna žena u Beogradu pesnicom udarila komunalnu policajku. A uz sve to i veoma široka podrška za njih troje na društvenim mrežama…

Sve su to očigledni primeri „uzimanja pravde u svoje ruke“. To jeste verovatno posledica nefunkcionisanja institucija, ali bi za potvrdu takvih tvrdnji trebalo sprovesti relevantno naučno zasnovano istraživanje. Ono što je, međutim, sigurno jeste da je reč o opasnoj društvenoj klimi, koja proizvodi opštu nesigurnost, smatraju sagovornici Dojče velea.

Mlade generacije nasilje doživljavaju kao nešto normalno

Politički analitičar, zagrebački profesor Žarko Puhovski, kaže da takvi primeri, kojih je u postjugoslovenskom regionu mnogo, svedoče o tome da sistem ne funkcioniše, ili funkcioniše suviše sporo pa ljude tera da preduzimaju očajničke akcije.

„Dodamo li tome kriminogene grupe koje su povezane s policijom i organima vlasti, kao i naviku zaostalu od rata da se problemi rešavaju oružjem, te neprestano ’pumpanje’ javnosti o domoljublju ili o patriotizmu, dolazimo do zaključka da se ovde nasilje proglašava vrednošću. Takva atmosfera je stvorena na prvom mestu kroz slavljenje rata, što je za posledicu imalo da mlade generacije nasilje doživljavaju kao nešto što je normalno“, navodi Puhovski za DW.

U znak podrške ubici iz Splita, pokrenuta je i internet-peticija i grupa na Fejsbuku, gde je osumnjičeni Filip Zavadlav dobio podršku hiljada i hiljada ljudi. Oni traže da bude pušten iz zatvora, jer – kako navode – „Filip nije počinio krivično delo, već pravdu“. Oni koji ga podržavaju prikupili su i novac za advokata.

„Očigledno je da ga svi podržavaoci zapravo doživljavaju kao neku vrstu Robina Huda, pod parolom da je on učinio u pola sata više nego splitska policija za 30 godina. Sada verovatno možemo očekivati i zalaganje za autoritarni poredak i za uvođenje čvrste ruke, što su zapravo sve opasne društvene poruke“, kaže Puhovski. Prema njegovim rečima, takvo stanje stvari je pre svega fizički opasno, jer se puca po gradu, što uvodi ljude u nesigurnost.

„Opasno je po funkcionisanje društva, jer će onda ljudi – kao što je to često slučaj – poželeti skraćeni put do rešavanja problema pa će reći da, ako je njemu uspelo, može i meni. A sve počinje od informacije da je policija znala da je neko diler. Oni su znali o kome se radi, to su naširoko poznati dileri, što potpuno kompromituje institucije sistema“, navodi Puhovski.

Primera za nepravdu veoma je mnogo, a cela stvar na neki način kao model počinje od naizgled malih nepravdi: na primer, kako neko može da parkira automobil gde god hoće, a policija mu to dozvoljava, dok „običnim“ građanima takve stvari nisu dozvoljene – pa do toga da čak i minorni sudski procesi u zemljama regiona traju godinama.

Kako uopšte verovati sistemu?

Psiholog iz Banjaluke Srđan Puhalo podseća da sva istraživanja govore o tome da građani u regionu najmanje poverenja imaju u političare, a zatim u institucije sistema, dok po pravilu najviše veruju policiji, vojsci i verskim institucijama.

„I ako imamo jednu takvu situaciju gde ljudi ne veruju naročito sudovima i tužilaštvima, a oni su ti koji bi trebalo da budu prvi u funkcionisanju sistema, onda je sasvim očekivano da ljudi uzimaju pravdu u svoje ruke. I to ne traje od juče već godinama”, kaže Puhalo za DW.

Prema njegovim rečima, takva vrsta ponašanja je opasna, „jer to onda više nije društvo, već neki Divlji zapad gde će svako u zavisnosti od sopstvene procene kažnjavati one koji mu se ne sviđaju, ili koje ne voli, ili koji su mu se zamerili. To je regresija u društvu, to nije civilizovano društvo, već haos. Civilizovano društvo nastoji da kontroliše svakog pojedinca i civilizacija podrazumeva represiju prema onome što bismo mi na prvu loptu uradili, dakle podrazumeva kanalisanje našeg ponašanja“, ocenjuje Puhalo.

Međutim, dodaje, građani danas imaju osećaj da žive u društvima u kojima zakoni ne važe za sve ljude jednako, što deluje veoma frustrirajuće. „Ljudi prosto ne znaju kako da se ponašaju, jer znaju šta je na papiru, ali je to u koliziji sa realnošću. Mislim da je jedna od posledica toga i odlazak ljudi odavde, jer ljudi ne mogu da prihvate takva pravila igre. A ovi koji ostaju pokušavaju da se snađu kako znaju i umeju ili puknu pa ne mogu da kontrolišu sebe“, navodi Puhalo.

On kao drastične primere nefunkcionisanja sistema navodi slučajeve smrti mladića Davida Dragičevića iz Banjaluke i Dženana Memića iz Sarajeva, koji već godinama nisu razrešeni. „I kako onda da veruješ sistemu? Kakvu poruku sistem šalje malom čoveku: da su neki jednakiji od drugih?“, kaže Puhalo.

„Osvetnička“ varijanta postoji svuda u svetu

Marko Škorić, univerzitetski profesor sociologije iz Novog Sada, upozorava međutim da zaključke o uzrocima fenomena uzimanja pravde u svoje ruke ne bi trebalo donositi naprečac, već je potrebno naučno istražiti taj društveni problem. A on, prema njegovim rečima, nije karakterističan samo za naša društva nedovoljno razvijene demokratije, već i za razvijena društva.

„Kao što je slučaj sa svim društvenim resursima, ljudi nemaju ni jednak pristup pravu, što znači da pojedinci s niskim društvenim statusom teško mogu da se uzdaju u pravni sistem kako bi rešili neke nesuglasice, naročito sa onima koji su od njih superiorniji. Zato je od svih osnovnih oblika upravljanja konfliktom u društvu najčešća samopomoć, kao samostalno rešavanje percipirane nepravde putem agresivnosti. Ona obuhvata sve – od jednostavnih gestova neodobravanja, preko osvete, do masovnih izliva agresivnosti koji mogu da rezultiraju u velikom broju mrtvih – i može se reći da predstavlja jedan vid društvene kontrole“, objašnjava Škorić za DW.

On dodaje da se obično veruje da je „samopomoć“ opstala pre svega u tradicionalnim društvima, ali navodi da detaljnije analize ipak pokazuju da je prisutna i u modernim društvima.

„Dakle, sukob između prava i samopomoći nije okončan sa srednjim vekom, pošto mnogi ljudi i dalje uzimaju zakon u svoje ruke, odnosno država je samo teorijski dostigla stanje monopola nad legitimnom upotrebom sile. Ta ’osvetnička’ varijanta postoji svuda u svetu i nije povezana samo s društvima poput srpskog ili hrvatskog. Veliki deo kriminalnih radnji uključuje potragu za pravdom, što znači da je u mnogim društvima ubistvo reakcija na kriminal, a ne kriminalno delo samo po sebi. Takođe, u mnogim društvima ubistvo je retko kada predatorski čin – gotovo uvek je povezano s nekom svađom, nezadovoljstvom, uvredom i slično. U afektu čovek ne stiže da misli o sistemu u kojem živi“, kaže Škorić.

Splitska Torcida – neka vrsta mafije

U svakom slučaju, za smanjivanje stepena nasilja u društvu, prema Žarku Puhovskom, potrebno je minimalizovati upotrebu ratnohuškačke propagande u regionu i raditi na funkcionisanju sistema u skladu sa zakonima.

„To je, međutim, nemoguće u okolnostima u kojima su na primer navijačke grupe u Hrvatskoj i u Srbiji proglašene domoljubnim, patriotskim odredima. Naročito splitska Torcida, koja deluje kao neka vrsta mafije. Oni imaju svoj kodeks, oni sprovode teror u školama, nad sudovima i policijom. Celi je Split iscrtan Torcidinim grafitima“, navodi Puhovski.

Sa Puhovskim je saglasan i Srđan Puhalo, koji kaže da rešenja nema na kratak rok, već je potrebno negovati institucije sistema, razvijati ih i jačati, kako bi ljudi videli da postoje neka pravila po kojima svi moraju igrati i koja važe za sve.

„Ali, plašim se da se to ne dešava, već se šalju jasne poruke da postoje ljudi koji mogu da prekrše zakon a da se ne plaše posledica. Reč je o sistemu koji je pod kontrolom nekih interesnih grupa i tako funkcioniše sve: i obrazovanje, i zdravstvo, i sudstvo, i administracija, i policija… S druge strane je gomila takozvanih luzera, odnosno običnih ljudi koji ne mogu da se snađu u tome pa se frustracija nagomilava“, navodi Puhalo.

Svi naši sagovornici saglasni su da urušavanje društvenih vrednosti i institucija nije od juče, već je reč o procesu koji traje od ratova iz devedesetih godina 20. veka do dana današnjeg, bez izgleda da će se u skorije vreme okončati.