DW: Silovanja u Ukrajini na meti nemačkog pravosuđa

Sve se dogodilo samo nekoliko sedmica nakon početka invazije, kada su ruske trupe zauzele jedno selo u blizini Kijeva. Nakon višestrukog zastrašivanja, dva ruska vojnika su upala u kuću jedne ukrajinske porodice.

Najpre su ustrelili supruga, a onda višestruko silovali njegovu ženu. Ona je uspela da pobegne, sa sinom – u Nemačku.

Njih dvoje danas ne znaju da li je ruska vojska srušila njihov ukrajinski dom ili kuća možda ipak još stoji.

Nasilje kao oružje

Od početka rata učestali su izveštaji o seksualnom nasilju protiv ukrajinskih civila od strane pripadnika ruskih vojnih snaga – usmerenom prema ženama, deci, pa i muškarcima. Do januara ove godine, ukrajinsko tužilaštvo je pokrenuo istragu u 155 slučajeva.

Pramila Paten, poverenica Ujedinjenih nacija za seksualno nasilje u konfliktima, taj podatak je u Kijevu nazvala „vrhom ledenog brega“ po pitanju zločina koji se često uopšte ni ne prijavljuje.

Ali, gore opisani slučaj mogao bi da bude primer za ostale – jer se njime sada bavi nemačko tužilaštvo.

Zajednička tužba

Advokati organizacije za zaštitu ljudskih prava ECCHR (European Center for Constitutional and Human Rights) su naime, sa svojom ukrajinskom partnerskom organizacijom ULAG (Ukrainian Legal Advisory Group) podneli krivičnu prijavu nemačkom Državnom tužilaštvu.

Tako pred lice pravde žele da izvedu četvoricu ruskih vojnika, među njima su i dvojica oficira. Protiv jednog od vojnika su ukrajinske vlasti već pokrenule sudski postupak u odsustvu.

Zašto se Nemačka uopšte meša u taj slučaj, pogotovo s obzirom na činjenicu da se u Ukrajini već vodi istraga?

„To je opravdano pitanje“, kaže Andreas Šiler iz ECCHR-a, jedan od podnosilaca prijave. On objašnjava da u ukrajinskom pravu postoje određene rupe. Kao prvo, kaže, takvi zločini protiv čovečnosti u Ukrajini ne mogu biti do kraja kažnjeni jer tamošnje pravo ne poznaje komandnu odgovornost.

„To znači da nadređeni ne mogu odgovarati zbog krivičnih dela koja su njihovi podređeni počinili prema pripadnicima drugih naroda, pa čak ni onda kada su znali za ta nedela ili čak podsticali izvršavanje“, dodaje Šiler za DW.

„Siva zona“

Ukrajinsko pravosuđe bi dakle moglo voditi istragu protiv dvojice vojnika koji se sumnjiči za ubistvo i silovanje. Ali bi moglo biti teško pred sud izvesti njihove zapovednike.

Međunarodni krivični sud, koji se bavi istragom zločina u Ukrajini verovatno će se koncentrisati na neke konkretne slučajeve na kojima će postaviti primer.

Tako je nedavno izdan i nalog za hapšenje ruskog predsednika Vladimira Putina, odnosno članova njegovog kabineta, koje se tereti za deportaciju ukrajinske dece iz područja koje su okupirali Rusi.

Između običnih vojnika i glavnih odgovornih postoji svojevrsna „siva zona“, za počinioce sa srednjeg nivoa odlučivanja. A upravo tamo bi mogli pomoći pravosudni organi trećih zemalja.

„Oni bi trebalo da isposluju međunarodne naloge za hapšenje“, kaže Šiler, „tako da se tim osobama jednoga dana, ako budu uhapšene, potencijalno može suditi u Nemačkoj ili nekoj drugoj državi.“

Ratni zločini pred nemačkim sudovima

Nemačka je pionir po pitanju međunarodnog krivičnog prava, smatra Aleksander Švarc, stručnjak za međunarodno krivično pravi pri Amnesti internešnalu.

Još tokom procesuiranja režima Bašara al Asada u Siriji ili prilikom presuda povezanih s genocidom nad Jezidima, Nemačka se bavila teškim zločinima, zapravo procesima koji zbog svog karaktera treba da završe na nekom međunarodnom sudu.

U slučaju Ukrajine je nemačko pravosuđe s istražnim radnjama počelo dok su se na terenu odvijale borbe, odnosno paralelno s konfliktom.

„To je veliki napredak. Često kažemo da je budućnost međunarodnog krivičnog prava na nacionalnim sudovima“, dodaje Švarc. „U međuvremenu postoje države kao što je Nemačka, koje raspolažu efikasnim mehanizmima krivičnog gonjenja, tako da su skoro efikasnije i od međunarodnih krivičnih sudova.“

Temelj za buduće procese

A što se tiče pogođenih osoba, potrebna je i velika hrabrost da se na sudu suoči sa traumatičnim iskustvima. Pogotovo u jednoj stranoj zemlji, u ovom slučaju u Nemačkoj.

Žena koja tvrdi da je silovana nadomak Kijeva skupila je tu hrabrost. Ona i advokati se nadaju da bi to moglo da stvori presedan.

„Važno nam je da od početka kao temu postavimo seksualno nasilje kako bismo na to usmerili pažnju istražnih organa“, kaže Andreas Šiler. Prečesto se, dodaje on, u prošlosti događalo da se na tu temu više-manje zaboravi.

Hoće li ukrajinska žrtva jednoga dana pred sudom videti i svoje mučitelje? To se ne može očekivati sve dok se oni nalaze u Rusiji.

Važan deo međunarodnog krivičnog prava je i strpljenje. Zločini ne zastarevaju, a nalog Interpola za hapšenje važi trideset godina.

„Nikad se ne zna kako će se svet promeniti i hoće li počinioci nekuda putovati“, dodaje Šiler. „Po tom pitanju mislimo na duži rok i zato već sad udaramo potrebne temelje.“