Džonson nije prvi britanski premijer oboleo na funkciji

Među njima je i Džonsonov heroj Vinston Čerčil koji je dva puta imao tešku upalu pluća tokom Drugog svetskog rata. Četvrt veka ranije, premijer Dejvid Lojd Džordž postao je žrtva zaraze koja je ubila desetine miliona ljudi širom sveta.

Pandemija španskog gripa koja je izbila 1918. opisuje se kao jedna od najvećih zdravstvenih katastrofa 20. veka. Iako nije poticala iz Španije, ime je dobila zbog toga što se o ovom gripu naširoko izveštavalo u Španiji, državi koja je bila neutralna tokom Prvog svetskog rata, gde nije bilo cenzure koju obično nameću ratna stanja.

Nekoliko nedelja pre kraja sukoba, 11. septembra 1918. mnogobrojni građani u Mančesteru pozdravljali su dolazak liberalnog premijera Britanije Dejvida Lojda Džordža.

Nekoliko sati kasnije on je pao u postelju obuzet jakom groznicom. Narednih deset dana, Lojd Džordž proveo je nepomičan u krevetu sa respiratorom. U svojim izveštajima novine su koristile fraze poput „mala prehlada“ da opišu Džordžovo stanje; njegova prikovanost za krevet, pisali su, bila je „mera predostrožnosti“. Premijer je preživeo španski grip.

Početkom naredne godine, Džordž je prisustvovao Pariskoj mirovnoj konferenciji i do tada su i drugi svetski lideri bili pogođeni istom bolešću – među njima i francuski premijer Žorž Klemanso i američki predsednika Vudro Vilson.

Kao danas kovid 19, i tadašnji virus nije štedeo nijednu klasu.

Prema jednoj teoriji, u Velikoj Britaniji su ga širili vojnici koji su se vraćali iz severne Francuske. Od prvih simptoma umora, glavobolje i groznice, stanja pacijenata su se neretko pogoršavala za samo nekoliko sati. Ljudi bi bili zdravi ujutru, a mrtvi do večeri. Španski grip je naročito bio poguban za mlade u dvadesetim godinama.

Većina onih koji su preminuli bili su mlađi od 40 godina – suprotno današnjem virusu korona. Sprovođene su mere poput izolacije i socijalne distance, a ljudi su savetovani i da ispiru grlo slanom vodom. Pojedini gradovi naređivali su obavezno nošenje maski, dok je pljuvanje i kašljanje u javnosti bilo zabranjeno.

Zatvorene su škole i pozorišta, i ograničena masovna okupljanja. Bolnice su bile pretrpane i malo toga su predani lekari i medicinske sestre mogli da učine za ozdravljenje obolelih. Tačan broj ljudi koji su umrli od španskog gripa nije poznat, ali stručnjaci procenjuju da je reč o 50 miliona, neki izvori govore i o 100 miliona, svakako mnogo više od broja stradalih u Prvom svetskom ratu.

Španski grip je bio veoma smrtonosan jer je imunitet ljudi bio oslabljen najviše zbog neuhranjenosti izazvane ratnim okolnostima, ranjavanja, nedostatka vitamina B.

Takođe, penicilin je pronađen tek 1928, tako da deset godina ranije nije bilo leka kojim bi se zaustavile bakterijske infekcije u oslabljenom organizmu, što je vodilo zapaljenju pluća i smrtnom ishodu.

Kako navodi američki Centar za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), španska groznica je bila ubitačna i manifestovala se brzim i ozbiljnim oštećenjem pluća.

Žrtve španske groznice bi nekoliko sati nakon prvih simptoma pomodrile, imali bi toliko jak kašalj koji je, kako se navodi, kidao trbušne mišiće.

Pena i krv bi navirali iz usta i nosa. Iako tada među Srbima ime ove bolesti nije bilo poznato, od španske groznice oboleli su srpski vojnici u aprilu 1918. na Krfu i u julu na Solunskom frontu. Podataka o broju obolelih i umrlih u našoj zemlji ima malo, čemu su uzrok složene ratne okolnosti i činjenica da je srpski narod već bio desetkovan pegavim tifusom, malarijom, kolerom i drugim teškim bolestima, zbog čega se na smrtnost od španske groznice nije obraćala posebna pažnja.