Džozef Naj: Indija sebe naziva najvećom svetskom demokratijom, a nije stala u odbranu demokratske Ukrajine

Ali takva očekivanja su bila preuranjena.

Kako je indijski ministar spoljnih poslova Subrahmanjam Džaišankar jasno stavio do znanja, fomalni savez nije u planu, čak i ako je i dalje moguće održati dugoročna partnerstva u multipolarnom svetu „prijateljoneprijatelja“.

Indija ima dugu istoriju postkolonijalnog nepoverenja u saveze.

Ali takođe je već dugo preokupirana Kinom, najmanje od rata oko granice na Himalajima koji su dve zemlje vodile 1962.

Dok sam služio u administraciji predsednika Džimija Kartera, bio sam poslat u Indiju da ohrabrim premijera Moradžija Desaija da podrži zonu bez nuklearnog oružja u Južnoj Aziji, kako rastuća nuklearna trka između Indije i Pakistana ne bi izmakla kontroli.

Kako su mi moji domaćini u Indiji tada rekli, oni ne žele da ih porede sa Pakistanom u Južnoj Aziji već sa Kinom u Istočnoj Aziji.

Posle terorističkih napada 11. septembra 2001, Sjedinjene Države i Indija su pre 20 godina započeli sa godišnjim razgovorima „pozadinske diplomatije“ između bivših diplomata koji su još uvek bili u bliskom kontaktu sa onima u vladi. (Američka delegacija je, na primer, uključivala ličnosti kao što su Henri Kisindžer i Ričard Holbruk).

Učesnici iz Indije su sa svojim kolegama iz SAD delili zabrinutost oko al Kaide i drugih terorističkih pretnji u Avganistanu i Pakistanu, ali su takođe jasno stavili do znanja da se protive tendenciji Amerikanaca da misle o Indiji i Pakistanu kao da su „povezani crticom“.

Indijci su takođe bili zabrinuti zbog Kine, ali su želeli da zadrže privid dobrih odnosa – i pristup kineskom tržištu.

Kina je dugo bila jedan od najvećih trgovinskih partnera Indije, ali njena ekonomija je rasla mnogo brže od indijske.

Koristeći tržišne kurseve, Kina je predstavljala 3,6 odsto svetskog BDP-a do kraja ovog veka, ali Indija je taj nivo dostigla tek 2020-ih.

Tokom 2000-ih, kada je rast Kine daleko nadmašio njihov, Indijci u pregovorima „pozadinske diplomatije“ nisu bili zabrinuti samo zbog kineske podrške Pakistanu, već i zbog njene sve veće globalne moći.

Kao što je rekao jedan indijski strateg: „Odlučili smo da vas ne volimo manje nego što ne volimo Kinu“ – a to je bilo mnogo pre okršaja 2020. na spornoj granici Himalaja, gde je ubijeno 20 indijskih vojnika.

Usklađivanje Indije i SAD je od tada znatno ojačalo. Pre jedne decenije, značaj sastanaka Kvadrilateralnog bezbednosnog dijaloga („Kvad“) između američkih, indijskih, japanskih i australijskih diplomata bio je umanjivan; sada se oni glasno najavljuju i održavaju na nivou šefova vlade.

Indija danas održava više zajedničkih vojnih vežbi sa SAD nego sa bilo kojom drugom zemljom.

Ali ovaj aranžman je daleko od saveza. Indija i dalje uvozi više od polovine svog oružja iz Rusije, glavni je kupac sankcionisane ruske nafte (pored Kine) i često glasa protiv SAD u Ujedinjenim nacijama.

Zaista, Indija i dalje odbija da osudi rusku invaziju na Ukrajinu koja je počela 2022. godine, baš kao što nije osudila sovjetsku invaziju na Avganistan 1979.

I pored toga što Indija sama sebe naziva najvećom svetskom demokratijom, ona nije stala u odbranu demokratske Ukrajine.

Njeni glavni prioriteti su da zadrži pristup oružju i nafti i da izbegne da Rusija bude gurnuta dalje u ruke Kine.

Iako je Bajden pozvao Modija na oba svoja Samita za demokratiju, ne nedostaje zapadnih i indijskih kritičara koji osuđuju Modijev neliberalni zaokret ka hinduističkom nacionalizmu.

Nedavne izjave o „zajedničkim vrednostima“ dve najveće demokratije možda zvuče lepo, ali ni one ne predstavljaju savez.

Ključ indijsko-američkih odnosa je balans moći sa Kinom i mesto Indije u njoj.

U tom pogledu, značaj Indije raste.

Ranije ove godine, ona je nadmašila Kinu kao najmnogoljudnija zemlja na svetu.

Od kada je njena populacija porasla na 1,4 milijarde, Kina doživljava demografski pad, a radna snaga je dostigla vrhunac.

Povrh toga, indijska ekonomija je na putu da se ove godine proširi za šest odsto – brže od kineske – što je čini petom po veličini svetskom ekonomijom.

Ako nastavi ovim tempom, do sredine veka bi mogla da bude iste veličine kao ekonomija evrozone.

Sa ogromnom populacijom, nuklearnim oružjem, velikom vojskom, rastućom radnom snagom, jakim elitnim obrazovanjem, kulturom preduzetništva, kao i vezama sa velikom i uticajnom dijasporom, Indija će ostati značajan faktor u globalnom balansu moći.

Ali ne treba se zanostiti.

Sama Indija ne može da balansira sa Kinom, koja u startu ima veliku prednost u razvoju.

Kineska ekonomija je i dalje oko pet puta veća, a siromaštvo je i dalje rasprostranjeno u Indiji.

Od 900 miliona radno sposobnih ljudi u Indiji, samo oko polovine je u radnom odnosu, a više od trećine žena je nepismeno.

Da bi rastuća populacija Indije bila ekonomski resurs, a ne potencijalna labilnost, moraće da prođe obuku.

Iako je kineska radna snaga dostigla vrhunac, ona počiva na višem prosečnom nivou obrazovanja.

Uprkos selektivnom razdvajanju trgovine u ključnim strateškim sektorima, Indija i dalje ne želi da se odrekne pristupa kineskom tržištu.

Iako učestvuje u Kvadu, takođe učestvuje i u Šangajskoj organizaciji za saradnju i u periodičnim sastancima BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika).

Iako više ne govori o nesvrstanosti, nije zainteresovana ni za restriktivna savezništva.

Sudeći po osnovnoj logici politike balansa moći, Indiji i SAD izgleda nije suđen brak već dugoročno partnerstvo – ono koje može da traje samo dok su obe zemlje i dalje zabrinute zbog Kine.

Džozef Naj, profesor na Univerzitetu Harvard i bivši pomoćnik američkog sekretara odbrane, je autor, najskorije, knjige „Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od FDR do Trampa“ (Oxford University Press, 2019).

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org