Džozef Naj o rivalstvu SAD i Kine: Da li je rat predodređen?

Neki ga nazivaju „trajnim rivalstvom“ analognim onome između Nemačke i Britanije koje je prethodilo svetskim ratovima u prošlom veku.

Drugi su zabrinuti da su Amerika i Kina poput Sparte (dominantne sile) i Atine (sile u usponu) u petom veku pre naše ere: „predodređene za rat“.

Problem je, naravno, u tome što verovanje u neizbežnost konflikta može da postane samoostvarujuće proročanstvo.

„Trajno rivalstvo“ je samo po sebi pogrešan termin.

Pomislimo samo na sve faze kroz koje su kinesko-američki odnosi prošli od kada je Komunističke partija Kine (KPK) došla na vlast 1949.

Tokom 1950-tih, američki i kineski vojnici su se međusobno ubijali na Korejskom poluostrvu.

Tokom 1970-tih, posle istorijske posete američkog predsednika Ričarda Niksona Kini, dve zemlje su blisko sarađivale kako bi bile kontrateža Sovjetskom Savezu.

Tokom 1960-tih, ekonomska povezanost je porasla, a SAD su podržale ulazak Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju.

Tek nakon 2016. ušlo se u trenutnu fazu nadmetanja velikih sila, a jedan američki zvaničnik opisao je Kinu kao „stalnu pretnju“ – što znači da je ona „jedina zemlja koja može da predstavlja sistemski izazov“ Americi „ekonomski, tehnološki, politički i vojno“.

Ali čak i ako trajno rivalstvo ne implicira nasilni konflikt, šta je sa „hladnim ratom“?

Ako se taj termin odnosi na intenzivno prolongirano nadmetanje, onda se već nalazimo u njemu.

Ali ako je to istorijska analogija, poređenje je neumesno i rizikuje da nas zavede u vezi sa pravim izazovima sa kojima se SAD suočavaju kada je u pitanju Kina.

SAD i Sovjetski Savez su imali visok nivo globalne vojne međuzavisnosti, ali praktično nikakve ekonomske, socijalne ili ekološke međuzavisnosti.

Današnji kinesko-američki odnos je drugačiji u svim tim dimenzijama.

Kao prvo, Amerika ne može potpuno da odseče svoju trgovinu i investicije od Kine a da ne nanese orgomnu štetu samoj sebi i globalnoj ekonomiji.

Osim toga, SAD i njihovi saveznici su u opasnosti ne od širenja komunističke ideologije, već od sistema ekonomske i političke međuzavisnosti kojom obe strane konstantno manipulišu.

Delimično odsecanje ili „uklanjanje rizika“ u vezi sa bezbednosnim pitanjima je neophodno, ali potpuno ekonomsko razdvajanje bi bilo izuzetno skupo, a samo nekoliko saveznika SAD bi sledilo njihov primer.

Više zemalja smatra Kinu, a ne SAD, svojim vodećim trgovinskim partnerom.

Tu su zatim i ekološki aspekti međuzavisnosti, koji čine odsecanje nemogućim.

Ni jedna zemlja ne može sama da se izbori sa klimatskim promenama, opasnošću od pandemije ili drugim transnacionalnim problemima.

U dobru i u zlu, zaključani smo u „kooperativnom rivalstvu“ sa Kinom, potrebna nam je strategija koja može da unapredi kontradiktorne ciljeve.

Situacija nije ni nalik obuzdavanju hladnog rata.

Suočavanje sa kineskim izazovom zahtevaće pristup koji koristi saveze i sistem zasnovan na pravilima koji su stvorile SAD.

Saveznici poput Japana i partneri poput Indije su sredstva koja nedostaju Kini.

Iako se centar globalne ekonomske gravitacije pomerio iz Evrope u Aziju tokom prošlog veka, Indija, najmnogoljudnija zemlja na svetu, jedan je od dugogodišnjih rivala Kine.

Klišei o „globalnom jugu“ ili solidarnosti među zemljama BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) su veoma obmanjujući jer ignorišu unutrašnje rivalstvo unutar tih kategorija.

Povrh toga, kombinovano bogatstvo zapadnih demokratskih saveznika će daleko premašiti bogatstvo Kine (plus Rusije) već u ovom veku.

Kako bi uspela, američka strategija za Kinu mora da postavi realistične ciljeve.

Ako SAD definišu strateški uspeh kao transformisanje Kine u zapadnu demokratiju, verovatno neće uspeti.

KPK se plaši zapadne liberalizacije, a Kina je previše velika da bi bila fundamentalno promenjena prinudom.

Ova realnost se odnosi na obe strane: SAD imaju domaće probleme, ali sigurno je da ne duguju ništa privlačnosti kineskog komunizma.

U ovom važnom pogledu, ni Kina ni SAD ne predstavljaju egzistencijalnu pretnju jedna za drugu – osim ako grubom greškom ne zapadnu u veliki rat.

Najbolja istorijska analogija nije hladnoratovska Evropa posle 1945, već predratna Evropa 1914.

Evropski lideri su pozdravili ono za šta su mislili da će biti kratki konflikt na Balkanu, ali su umesto toga dobili četiri užasne godine Prvog svetskog rata.

Kada su se Nikson i Mao Cetung sastali 1972, nisu mogli da se slože oko ovog pitanja, ali su osmislili grubu formulu za njegovo rešavanje koja je potrajala pola veka: rekli su „ne“ de jure nezavisnosti Tajvana i „ne“ kineskoj upotrebi sile protiv ostrva.

Održavanje statusa kvo zahteva odvraćanje Pekinga dok se izbegava provokacija u vidu podrške de jure nezavisnosti Tajvana.

Rat jeste rizik, ali nije neizbežan.

SAD mogu da očekuju ekonomske konflikte slabog intenziteta sa Kinom, ali njihovi strateški ciljevi bi trebalo da budu izbegavanje eskalacije – što je američki sekretar Entoni Blinken nedavno nazvao „mirnom koegzistencijom“.

To podrazumeva upotrebu odvraćanja kako bi se izbegao vrući rat, saradnju kada je to moguće, korišćenje čvrste i meke moći SAD za privlačenje saveznika i raspoređivanje domaćih sredstava za uspešno nadmetanje.

Cilj bi trebalo da bude oblikovanje spoljnog ponašanja Kine jačanjem američkih saveza i međunarodnih institucija.

Na primer, ključ za unapređenje američkih interesa u Južnom i Istočnom kineskom moru je Japan, bliski saveznik i domaćin za američke trupe.

Ali pošto SAD takođe treba da ojačaju sopstvene ekonomske i tehnološke prednosti, bilo bi mudro usvojiti aktivniju azijsku trgovinsku politiku i ponuditi pomoć zemljama sa niskim i srednjim prihodima čiju naklonost Kina želi da pridobije.

Globalna istraživanja sugerišu da će SAD, ako zadrže svoju domaću otvorenost i demokratske vrednosti, imati mnogo veću meku moć nego Kina.

Investicije u američku vojnu moć odvraćanja pozdravljaju mnoge zemlje koje žele da održe trgovinske odnose sa Kinom ali ne žele da oni dominiraju njima.

Ako SAD održe svoje saveze i izbegnu demonizaciju i pogrešne istorijske analogije, „kooperativno rivalstvo“ će biti održiv cilj.

Autor je profesor istorije na Univerzitetu Harvard i bivši američki državni sekretar za odbranu. Njegova poslednja knjiga nosi naziv „Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od FDR do Trampa (Oksford University Press, 2020).

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org