Edvard Džozef: SAD kreiraju kosovsku krizu

Zelenski će, ako ga zamolite da etničkim Rusima dodeli autonomiju, odmah postaviti tri pitanja: da li će građani koji govore ruski prihvatiti da žive u Ukrajini, a ne u Rusiji? Hoće li Rusija priznati suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine? I da li će nam davanje autonomije konačno omogućiti ulazak u NATO?

Nesposobnost Sjedinjenih Država i Evropske unije da odgovore na ova ista pitanja, primenjena na Kosovo i Srbiju, u korenu je samodestruktivne borbe za moć Zapada sa kosovskim premijerom Aljbinom Kurtijem.

Umesto da na autonomiju gledaju strateški — kao što bi to činio Zelenski i kao ruski predsednik Vladimir Putin — zvaničnici Bajdenove administracije su dogmatični koliko i kosovski premijer koji je privukao gnev Zapada.

Frustrirana zbog toga što kosovski premijer nije uspeo da iznese svoje uslove za uspostavljanje Zajednice srpskih opština i besni zbog njegove nedavne, nepromišljene operacije specijalne policije na severu Kosova kojim dominiraju Srbi, Bajdenova administracija je već kaznila Kosovo i spremna je da nanese još više bola.

Kurti je do sada odbijao zahteve SAD i EU da povuče specijalnu policiju sa severa, ukloni nedavno postavljene gradonačelnike iz opštinskih zgrada i krene ka novim izborima. Kurti insistira da Srbi koji su napali NATO i kosovsku policiju 29. maja prvo budu izvedeni pred lice pravde, u okviru premijerovog plana u pet tačaka za smirivanje tenzija.

Da bi sprečila još jedan srpski bojkot izbora, kosovska predsednica Vjosa Osmani — koja u velikoj meri podržava Kurtijevu liniju — predložila je da najmanje 20 odsto birača potpiše peticiju za nove izbore.

Svojim prkosom, Kurti je razbesneo Sjedinjene Države, najvažnijeg saveznika Kosova, otuđio kosovske Srbe i podstakao predsednika Srbije Aleksandra Vučića, baš kao što se autokrata suočava sa nezabeleženim domaćim protestima. Razumljiva je želja Vašingtona da uvede dodatne sankcije Kosovu.

To je takođe ozbiljna greška. Vašington i Brisel u velikoj meri dele krivicu za krizu, uključujući i predumišljajno nasilje koje su Srbi izvršili protiv mirovnih snaga NATO-a. Apsurdno je sankcionisanje demokratskog saveznika u Prištini dok se manipulativni, proruski autokrata proglašava kao „bolji i bolji partner SAD“, kako je rekao američki ambasador u Srbiji Kristofer Hil u intervjuu za srpski Glas Amerike.

Umesto da dozvoli frustraciji da vodi politiku prema Kosovu, ili dozvoli iluziji da vodi politiku prema Srbiji, državni sekretar SAD Entoni Blinken mora hitno da preispita pristup svoje administracije.

Ubeđen od svojih potčinjenih, Blinken je očigledno potpisao sporazum sa Vučićem. Podrška Srbije Ukrajini pretvara se u popustljivost SAD prema Vučiću, koji je oživeo „velikosrpski“ nacionalizam koji je doveo Beograd u sukob sa susedima i NATO-om 1990-ih.

Kako je Hil objasnio u vezi sa pomoći Ukrajini, „kada su ljudi uključeni, odnosi postaju bolji“. Ova fraza opisuje stav Bajdenove administracije prema Srbiji.

Ono što bi trebalo da uznemiri Blinkena jeste to što Moskva jedva da je uznemirena bilo kojim od dostignuća Bajdenove administracije sa Vučićevim režimom. Srpsko-ruski odnos se nastavlja uprkos simboličnim i sebičnim, vezanim za Kosovo, glasovima Beograda protiv Rusije u Generalnoj skupštini UN.

Dok moderno zapadno oružje okreće tok rata protiv Rusije, Kremlj je odbacio izveštaje, koje je potvrdio Vučić, da je srpska municija iz sovjetskog doba našla put do Ukrajine. Proruski narativi, čiji je domaćin Beograd prkoseći EU, nalaze svoj put preko Balkana.

Ideja da će Vučić isporučiti srpska nalazišta litijuma Zapadu izgleda fantastična sada kada su građani Srbije — od kojih se mnogi žestoko protive rudarenju litijuma — mobilisani protiv svog dominantnog predsednika.

Vučićev proruski alter ego, šef obaveštajne službe Aleksandar Vulin, nedavno je prisustvovao velikoj bezbednosnoj konferenciji u Moskvi, „signalizirajući zapadnim centrima moći da Srbija ima rusku alternativu“. Srbija ostaje jedina evropska zemlja — osim Belorusije, saveznice Kremlja — koja nije sankcionisala Rusiju.

Stvar je u tome što Putin veruje da on, a ne Zapad, pobeđuje na Balkanu, po veoma niskoj ceni. Ako Vučić – bez nuklearnog oružja ili ogromnih rezervi nafte i gasa – može da zbuni Zapad, onda to može i Putin. Moskva shvata da je Kosovo – a ne energija ili pravoslavno slovensko bratstvo – pokretač srpsko-ruskih odnosa i regionalne destabilizacije koju promoviše Beograd.

Sa skoro verskim uverenjem, američki zvaničnici zastupaju srpsku autonomiju kao sveti gral za zatvaranje kosovskog pitanja. U stvarnosti, odobravanje ZSO bez priznavanja Kosova od strane Srba i punog NATO saveza je težak predlog. Nije slučajno što Rusija takođe zagovara srpsku autonomiju, na istom evangelizatorskom jeziku kao i zvaničnici SAD i EU

„Osnivanje Zajednice srpskih opština garantovalo bi prava, bezbednost i poverenje u budućnost (Srbima na Kosovu)“, izjavio je krajem prošlog meseca za agenciju TASS dugogodišnji ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko.

Kremlj shvata ono što Vašington i Brisel ne shvataju: ZSO je sredstvo za projektovanje srpskih ambicija, a ne za zaštitu kosovskih Srba. Vučić ne želi bilo kakvu verziju asocijacije koja je kompatibilna sa suverenitetom, teritorijalnim integritetom i funkcionalnošću Kosova. Uprkos pisanim uveravanjima visokih američkih zvaničnika, Vašington nije pokazao da može da ubedi Beograd da prihvati stabilizujući oblik autonomije — čak i po nejasnim linijama koje je predložio albanski premijer Edi Rama.

Naprotiv, zvaničnici vrše pritisak na Kosovo da odustane od srpskog predloga za autonomiju, iako priznaju da je to krajnje neprihvatljivo. Validacija destruktivne početne pozicije je klasična pregovaračka zamka.

U ovom slučaju zapadni posrednici zaboravljaju da je Vučić potkopao sporazum Kosova i Srbije sklopljen 18. marta, na dan kada su ga EU i SAD proglasile „pravno obavezujućim“, iako je predsednik Srbije odbio da ga potpiše.

Ni Sjedinjene Države, EU, pa čak ni NATO ne shvataju rizik od stalnog potvrđivanja fizički destruktivne srpske taktike na severu Kosova. Dok je oficir američkog KFOR-a na terenu besneo zbog napada Srba 29. maja, zvaničnici su omalovažavali Kurtija, dozvoljavajući Vučiću da pobegne bez opasnosti. Ovo je neoprostivo s obzirom na upotrebu pažljivo dizajniranih eksplozivnih naprava koje zahtevaju pripremu.

Hil rutinski krivi Kosovo – zemlju za koju nije akreditovan – dok ignoriše zapaljive poteze Beograda. Vučić je u decembru Kurtija nazvao „terorističkim ološem“. U aprilu je Vučić promovisao bojkot izbora kosovskih Srba na severu, nazivajući kosovsku vladu „okupatorima“. Predsednik Srbije nastavlja da blokira kosovske Srbe da biraju svoje lidere.

Prikrivene pretnje SAD da će srušiti Kurtijevu vladu zbog ZSO, čvrsta taktika koju je 2020. takođe primenila Trampova administracija, prikrivaju neuspeh Bajdenove administracije da stvori ili čak shvati uslove za postizanje autonomije. Kao što bi administracija na kraju mogla otkriti u Ukrajini, autonomija je pitanje konačnog statusa, predstavlja poslednju polugu zemlje sa kojom se suočava neprijateljski, iredentistički sused kao što su Rusija ili Srbija.

Nažalost, sporazum Brisel-Ohrid koji su SAD i EU u velikoj meri nametnule Srbiji i Kosovu je samo privremene prirode. To znači da zapadni pristup počiva na kontradikciji: Kosovo mora da napravi konačan ustupak statusa u vezi sa autonomijom, ali Zapad može samo da obeća — u najboljem slučaju — inkrementalni napredak u odnosima sa Srbijom, i sa nastojanjem Kosova da postane punopravno međunarodno lice.

Čak i ako Priština ispuni sve svoje obaveze, uključujući uspostavljanje ZSO, Kosovo nema garanciju za svoje ključne strateške zahteve. Kosovski Srbi mogu da zadrže svoju vernost Beogradu i prkose Prištini. Srbija i dalje može da odbije de jure priznanje Kosova. I, pre svega, Kosovo može da ostane van NATO-a – jedinstvene garancije suvereniteta i teritorijalnog integriteta Prištine.

Put Kosova u Alijansu i dalje blokiraju četiri članice NATO-a: Grčka, Rumunija, Slovačka i Španija. Zvaničnici američkog Stejt departmenta, uključujući Blinkena, tvrde da će primena Ohridskog sporazuma omogućiti Vašingtonu da apeluje na četiri države da promene stav.

Malo je dokaza da je Vašington mnogo uložio u to da ovi akteri — koji imaju ključ za napredak širom regiona — promene svoje mišljenje, čak i privremeno. Španija i Slovačka bi, na primer, mogle lako da vrate svoje trupe u misiju Kfora, koja je statusno neutralna. Madrid bi mogao da se ugleda na Bratislavu i otvori kancelariju za vezu u Prištini — korak koji bi otišao daleko u uveravanje Kosovu da bi autonomija Srbije mogla da dovede do članstva u NATO.

Umesto toga, Španija je, zajedno sa Rumunijom, u aprilu glasala protiv članstva Kosova u Savetu Evrope. Tako je i Srbija, eklatantno kršeći svoje obaveze iz sporazuma uz posredovanje EU. Pretvaranje da Sjedinjene Države imaju partnera u Beogradu i neprijatelja u Prištini neće ublažiti sadašnji zastoj na severu niti dovesti do stabilnosti.

Za početak, Bajdenova administracija mora da disciplinuje svoje ambasadore u regionu, ograničavajući Hilove izlete u politiku zemlje, Kosova, koja više ne pripada Srbiji.

Umesto na brzinu sastavljenih ukora, Blinken bi trebalo da održi temeljno promišljen govor o politici SAD prema Srbiji, Kosovu i celom regionu. Blinken mora ponovo da centrira demokratske vrednosti kao srž američke politike i partnerstva sa EU.

Blinken bi trebalo da prati ovaj govor posetom – ne regionu, već Atini, Bratislavi, Bukureštu i Madridu – četiri prestonice koje imaju ključ za napredak Kosova, a samim tim i zapadnu strategiju, u regionu.

Blinken bi trebalo da završi turneju u Briselu, sa Borelom i specijalnim predstavnikom EU u regionu Miroslavom Lajčakom. Blinken treba da podseti ove diplomate da sporazum Srbije i Kosova nosi ime EU.

Brisel više ne može da se krije iza linije da je samo posrednik. Umesto više „konstruktivne dvosmislenosti“, Sjedinjene Države i EU treba da se usredsrede na jasnoću.

Na ovaj način, Blinken će odvratiti SAD i EU od konfuzije i krize, šaljući Moskvi signal o principijelnoj odlučnosti da, pored Ukrajine, konsoliduje Balkan na Zapadu.