„Pustila je Slobodana Miloševića da diže nerede u bivšoj Jugoslaviji“: Da li je Paks amerikana mrtva?

Trebalo bi da budu dugačke, ukazuje Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije u analizi za Centar za evropske analize.

Atlantski savez bio je jedno od najizrazitijih i naizgled najtrajnijih obeležja posleratne Evrope. Decenijama je donosio bezbednost i slobodu desetinama miliona ljudi, prvo sprečavanjem širenja komunizma, zatim pobedom u Hladnom ratu, a potom udvostručenjem članstva u NATO-u sa 16 u 1989. na 32 sada.

Istina, bezbednosni poredak predvođen Amerikancima nikada nije bio zdrav i živeo je rizično.

Evropski kraj je bio nervozan i često nepouzdan. Endemska potrošnja na odbranu naprezala je američko strpljenje tokom mnogih decenija; tako i donošenje odluka, posebno u Francuskoj.

Nezahvalni ili paranoični aktivisti za „mir“ prikazali su američko nuklearno prisustvo u Evropi kao pretnju, a ne kao zaštitu.

Mnogi Evropljani su bili ogorčeni zbog neuspešnih američkih ratova u Indokini 1960-ih i 1970-ih, zbog „Globalnog rata protiv terorizma“ posle 2001. godine, i izbegavali su nadolazeću tešku konfrontaciju sa Kinom.

Ako je Atlantski savez bilo uznemiren, bio je i mir koji je doneo. Nije uspeo da zaustavi ubilačko hladnoratovsko divljanje Kremlja u zarobljenim nacijama Evrope i u početku je pustio Slobodana Miloševića da diže nerede u bivšoj Jugoslaviji.

„Evropa cela, slobodna i u miru“ bio je moto vredan divljenja za eru nakon 1991. Ali nije se protezao dovoljno daleko ili dovoljno čvrsto: Ukrajinci sada plaćaju cenu za to.

Uspešan napad Vladimira Putina na zemlju NATO-a može zadati odlučujući poslednji udarac, ali smrtonosna trulež je počela ranije.

Decenijama su američke administracije pozivale Evropu na hrabrost. Sada je Bajdenova administracija toliko uplašena eskalacije da odbija da dozvoli opkoljenoj Ukrajini da koristi donirano oružje za duboke udare unutar ruske teritorije.

Kao rezultat toga, ukrajinski front se ruši pod svakodnevnim napadom bombi za navođenje i druge municije lansirane sa aerodroma koje branioci ne smeju da gađaju.

SAD takođe sprečavaju svoje saveznike iz NATO-a da brzo i odlučno odgovore na ruske napade „pod pragom“: upade i druge prljave trikove.

Ubrzavanje protekcionizma dodaje još jednu dozu otrova za ubijanje poverenja: pre jedne decenije, SAD i Evropa (i pacifički saveznici) su mogle da izgrade ogromnu zajedničku zonu ekonomskog upravljanja ne samo sa slobodnom trgovinom, već i sa zajedničkim postavljanjem pravila.

Umesto toga, ove zemlje su izabrale sebično, kratkovido stajalište. Svi su zbog toga siromašniji i slabiji.

Kako uticaj SAD na kontinentu opada, evropske zemlje padaju kao domine. Ruska mreža prljavih trikova, ekonomskih veza, propagande i špijunaže već je zarobila Mađarsku, Slovačku i Austriju, a sledeće su Gruzija i Bugarska – i još se više nazire.

Ipak, posmatrano iz Vašingtona, evropski saveznici su uglavnom jedva dostojni tog imena. U vojnom smislu, oni su premali ili zaostali da bi delovali zajedno sa američkim snagama visoke tehnologije.

Naprednijima, kao što je Britanija, nedostaju zalihe za dugotrajno pridruživanje bilo kojoj operaciji.

Nemaju mnogo da ponude ni na drugim frontovima: diplomatskim, ekonomskim ili kulturnim.

Ove mane nisu morale biti fatalne. Evropa bi lako mogla da bude efikasniji i sposobniji saveznik, a SAD odlučniji i dalekovidiji saveznik.

Ali obe strane su više uživale da se zezaju o savezu nego što im je stalo da ulažu novac i politički kapital u njegovo očuvanje. Kada je nestane, nedostajaće im.

Evropske vlade, pošto su odbile da plate relativno skromne troškove održavanja Ukrajine i održavanja adekvatne odbrane unutar NATO-a, sada će se suočiti sa kolosalnim računom za vođenje sopstvene bezbednosti.

Amerikanci, suočeni sa sve intenzivnijim geopolitičkom konkurencijom, mogu propustiti svoje stare saveznike — posebno ako neki od njih pređu u kineski tabor.

Bez cveća, molim. Umesto toga, donacije bilo kom evropskom vojnom budžetu biće zahvalno cenjene, zaključuje Lukas.