Britanija, najslabija karika: Edvard Lukas o vladi u Londonu

„Prva divizija Velike Britanije će komandovati svim kopnenim snagama NATO-a u vežbi, nastavljajući britansku ponosnu tradiciju liderstva u NATO-u“.

Zvuči odlično. Ali kopajte malo dublje. Naslov pominje „Hiljade britanskih vojnika“. U saopštenju se pominje 2.600 (što je teško „hiljade“), a „osoblje“, odnosno nisu svi u uniformama. I oni se ne raspoređuju u jednom potezu, već tokom osam nedelja trajanja vežbe.

Što je još gore, u originalnoj verziji saopštenja za štampu je navedeno da će ovo biti „prvo prekomorsko raspoređivanje britanske divizije od 2003“.

To bi zaista bila velika vest. Divizija ima oko 15.000 vojnika sa svom podrškom i logističkim osobljem potrebnim za samostalnu borbu.

tanija-
Šokantno je, ali istinito da je poslednji put Britanija poslala takve snage u inostranstvo tokom Zalivskog rata 2003-2004, podseća Lukas.

Danas je ratna podela upravo ono što Britanija treba da doprinese NATO-u. Ali preopterećene, loše opremljene, loše finansirane, nedovoljno opremljene oružane snage moje zemlje nisu u stanju da to urade (baš kao što nisu u stanju da igraju svoju punu ulogu u vazdušnim i pomorskim naporima NATO-a).

Kritičari su stoga požurili da zamole Ministarstvo odbrane u Londonu da opravda tvrdnju da Britanija sada, nekim potezom magije, raspoređuje ovu mitsku podelu na Bugarsku i Rumuniju.

Odgovor Ministarstva je bio da ponovna objava saopštenja za javnost, minus rečenica u kojoj se pominje „raspoređivanje“ divizije. Istina, komandovaće 1. divizija. Ali uglavnom vojnika drugih zemalja.

Piar jedva da rešava problem i ništa ne čini da reši pravi. Britanski saveznici se dive britanskom vojnom mozgu.

Ali oni gube poverenje u njenu vojnu snagu i sve su više ukršteni sa nestašnošću političara. Vlada Kira Starmera krije se iza još jedne vežbe sisanja palca, Strateškog pregleda odbrane. To bi trebalo (navodno) da objavi svoje zaključke sledećeg meseca. Ali novca je malo i nedostaje politička volja da se nađe još. Ali bubanj zabrinutosti je sve glasniji i hitniji.

Trenutni spor u Britaniji se odnosi na vazdušnu i protivraketnu odbranu, nešto u šta druge zemlje mnogo ulažu.

Britanski sistem Sea Viper je odličan (uvek pod pretpostavkom da Kraljevska mornarica ima sposoban za plovidbu razarač Tipe-45 na pravom mestu u pravo vreme).

Ali samo za prvi dan rata, nakon čega bi zalihe bile iscrpljene, a odbrana preplavljena. Sa bombama i raketama koje padaju na britanske gradove, vlada bi se suočila sa izborom između upotrebe poslednjeg nuklearnog sredstva odvraćanja ili kapitulacije.

To je alarmantna vest za britanske građane, kod kojih se tek budi ideja da bi direktni napadi mogli da uspeju. To je, takođe, zabrinjavajuće za svakog ko se oslanja na Britaniju kao vojnog saveznika.

Britanija se oslanja na ono što Fransis Tusa, stručnjak za odbranu, naziva „prekrivačem od 1.700 km“: rastojanje između njenih obala i Rusije.

NATO saveznici će se, navodno, obračunati sa agresorima mnogo pre nego što stignu do Velike Britanije.

To bi mogla biti razumna strategija da je Britanija potpuno angažovana članica alijanse od poverenja.

Ali u slučaju rata, zemlje saveznice će biti potpuno opterećene štiteći sopstvenu teritoriju od vazdušnih i raketnih napada.

Koliko će svojih oskudnih resursa protivvazdušne odbrane posvetiti da se nose sa projektilima koji idu ka Britaniji?

Ukratko: britanska vlada se kocka da je saveznicima više stalo do njene odbrane nego njoj. Čudna definicija liderstva.