Međunarodni samiti se obično završavaju „porodičnom fotografijom“ ali slika iz 2016. koja označava kraj primorskog druženja G7 u Japanu izgleda kao početna scena filma katastrofe, ukazuje u analizi za CEPA Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije.
Okupljeni svetski lideri razmišljali su o onome što se po današnjim standardima čini manjim i savitljivim problemima, a ne o cunamijima koji su jurili ka njima.
Kameron, Oland, Junker, Merkelova, Renci – svi danas nisu na vlasti. Istina, Donald Tusk, tada predsednik Saveta EU, sada je premijer Poljske.
Šinzo Abe iz Japana je ubijen. Političke karijere drugih završile su se u većem ili manjem stepenu neuspešno.
Poslednji, Kanađanin Džastin Trudo, bio je novoizabrana zvezda 2016. ali i on nakon što je podneo ostavku prošle nedelje postao je parija.
Ton razgovora sada je krhk i paničan. Kako se nazire era Trampa 2.0, ostale velike zemlje deluju kao bez lidera.
Francuska i Nemačka su u političkoj krizi. Britanija tetura po strani. Samo Đorđa Meloni u Italiji pokazuje sigurnost dodira.
Sastav za novu eru je prilično drugačiji i u manjim državama. Robert Fico u Slovačkoj, Viktor Orban u Mađarskoj i novi austrijski lider Herbert Kikl bili su politički aktivni u 2016.
Ali to su bile anomalije. Sada njihovi jeretički stavovi izgledaju skoro mejnstrim. Alis Vajdel, liderka tvrdo desničarske Alternative za Nemačku (AfD), upravo je provela tri sata ćaskajući sa Elonom Maskom, najbogatijim čovekom na svetu.
Teško je to zamisliti 2016. godine, kada je ubercentrični Majkrosoftov tajkun Bil Gejts bio na vrhu liste bogataša.
Neka nostalgija je oprostiva. Bez obzira na sve svoje greške, političari konsenzusa koji se trude da postojeći sistem funkcioniše su utešni i poznati.
Radikalni početnici sa bombastičnom retorikom mogu na kraju naučiti lekciju kada se sudare sa stvarnošću. Ali u međuvremenu, moramo snositi dodatne troškove i rizik.
Ipak, i život pod starim establišmentom je uključivao i mnogo troškova i rizika. Oni koji brinu o postojanosti budućeg Trampovog predsedništva u Ukrajini, na primer, trebalo bi da pročitaju knjigu Boba Vudvorda „Rat“, u kojoj on opisuje da je Bajdenova administracija popustila nuklearnoj uceni Kremlja 2022.
Kao rezultat toga, Ukrajina je morala da dozvoli da 30.000 poraženih ruskih trupa napuste Herson, sa svojom opremom.
Slično tome, tendencije AfD naklonjenog Kremlju mogu biti alarmantne. Ali besprekorna mejnstrim Merkel je bila ta koja je probila rusko-nemački gasovod Severni tok 2 i još uvek misli da je donela ispravnu odluku.
Kako tvrdi britanski novinar Vil Lojd, lideri samita 2016. nisu samo pogrešno protumačili pitanja kao što su masovna imigracija, brze tehnološke promene, krah medija i ruski i kineski iredentizam.
Njihova oholost i samozadovoljstvo posejali su seme uništenja čitavog liberalnog konsenzusa posle 1991. godine.
Delovali su kao bez veze i arogantni. Ekonomski i politički sistem kojim su upravljali funkcionisao je briljantno za neke ljude, ali užasno loše za druge.
Žalosno, možda. Ali i oni imaju glasove. Društveni, politički i ekonomski modeli će se zbog toga promeniti, možda radikalno.
Ali to ne isključuje jak međunarodni bezbednosni sistem. Visoko progresivni lični porezi, jaka imigraciona kontrola, dirigistička ekonomija i snažno branjene društvene norme bile su sve odlike života u zapadnim zemljama tokom Hladnog rata.
Postali su duboko nemoderni. Ali to se može promeniti. Evropski saveznici su se više puta ustručavali od mišićave spoljne politike SAD, od ratova u Indokini do invazije Ronalda Regana na Panamu. Ali oni su to trpeli: biti dobrovoljni deo američke imperije bilo je bolje nego nevoljno potčinjavanje sovjetskoj.
U retrospektivi, utešna era 2016. je možda bila aberacija. Ako to budemo želeli preživećemo ono što sledi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.