Trik pitanje: Ko će braniti Evropu?

Ali u Britaniji je nered, a jedan od znakova toga je da je on van javne službe i da je u stanju da opiše svoju nevolju, ukazuje Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije u analizi za Centar za evropske analize.

Vlada Velike Britanije je 2010. raspustila Centar za istraživanje konflikta, organizaciju za analizu odbrane sa višedecenijskim iskustvom u analizi ponašanja i razmišljanja Kremlja.

Džils, zajedno sa drugim stručnjacima, proglašen je viškom u odnosu na zahteve.

Uvidi o Rusiji bili su, da upotrebimo frazu Džordža Orvela iz „1984“, „staro razmišljanje“: više nije potrebno.

Što je još gore, bili su „pogrešni“. Rusija je bila veliko tržište u razvoju, a ne neprijatelj. Prioritet je bio promovisanje trgovine i investicija, a ne oživljavanje besmislenih, skupih bezbednosnih briga od davnina.

Džajls (moj dugogodišnji prijatelj i saveznik) je oglasio uzbunu sa primernom predubeđenjem i jasnoćom u člancima i delovima trusta mozgova.

Njegove knjige uključuju „Moskovska pravila: Šta pokreće Rusiju da se suoči sa Zapadom“ (2019.) i „Rat Rusije protiv svih“ (2022). Njegov najnoviji roman (objavljen ove nedelje) zove se „Ko će braniti Evropu? Probuđena Rusija i usnuli kontinent“.

On počinje objašnjavanjem da ruski ratni planovi idu daleko izvan Ukrajine.

Kremlj ima nameru i sve više mogućnosti da ospori evropski bezbednosni poredak.

Zatim pokazuje kako su strahovi od eskalacije u Vašingtonu uništili transatlantsku bezbednosnu garanciju.

On posebno ističe odluku Bele kuće u osvit ruske invazije na Ukrajinu punog obima u februaru 2022. godine, kada je sprečila EUCOM, američki vojni štab u Evropi, da pređe u odbrambenu poziciju koju su njeni uniformisani komandanti smatrali mudrim.

Ta intervencija je Kremlju signalizirala opasnu slabost. „Jedan aspekt američke politike koji je bio potpuno dosledan jeste odupiranje odlučnoj akciji protiv Rusije što je duže moguće“, piše on.

Zapanjujuće uznemirenje je rezultat ovih pogrešnih koraka, tvrdi on. Evropske države „moraju da se oslone na sopstvenu odbranu kako bi odvratile Rusiju, i ako bude potrebno, da je odbiju“.

Ali kako? Džils ističe slabost starih evropskih sila. Britanija je sistematski previše obećavala i nedovoljno ispunjavala svoju posvećenost NATO-u.

Nemački vojni problemi su toliko duboki da će proći mnogo godina pre nego što zemlja ponovo bude u stanju da se brani, a kamoli druge (čak je i pronalaženje snaga za simbolično nemačko raspoređivanje u Litvaniji u velikoj meri rastegnulo iznemogli Bundesver).

Makronov stav o Rusiji donosi Francusku kratko, ali povoljno pominjanje: „jedan od najkorisnijih evropskih faktora koji doprinose bezbednosti kontinenta“. Ali koliko dugo?

Većina dobrih vesti stiže sa daljeg istoka. Džajls hvali trošenje vojnih sredstava Poljske, sveobuhvatnu odbranu Finske, češke inicijative u pronalaženju granata za Ukrajinu i velikodušnost Danske – koja je tamo poslala celu svoju artiljeriju.

Uglavnom manje zemlje preuzimaju vođstvo, piše on, ne na osnovu svoje ekonomske težine, već „njihove spremnosti da prepoznaju hitnost trenutka i preduzmu korake da ga ispune“.

On citira jednog poljskog zvaničnika koji je mračno rekao: „Možemo li to sebi priuštiti? Nemamo drugog izbora“.

Odvraćanje će biti skupo. Ali vođenje rata će biti mnogo skuplje. Evropske države na frontu to razumeju. Većina zemalja zapadno od Varšave ne.

Svoju knjigu završava intrigantnom pretpostavkom: da dobro naoružane, otporne zemlje na ruskim granicama neće biti te koje će pretrpeti napad.

Kremlj će umesto toga ciljati meka, samozadovoljna mesta dalje na zapadu, sa slabom odbranom i bez kredibilnog odvraćanja.

Džils ostavlja neistraženim kako bi se to moglo desiti u praksi: kroz napade ispod praga, konvencionalno ratovanje ili nuklearne ucene. Dobra tema za buduću knjigu, možda, zaključuje Lukas.