Plaši li se Zapad raspada Rusije, režima nakon Putina: Edvard Lukas analizira politiku „strateškog strpljenja“

Zašto je Zapadu tako teško da efikasno odgovori na rusko nekonvencionalno ratovanje? To nije nedostatak sredstava.

Sjedinjene Države i njihovi saveznici su daleko veći u ekonomskom i vojnom smislu, ukazuje Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije u analizi za Centar za evropske analize.

Nije to ni zbog neuspeha obaveštajnih službi. Znamo šta se dešava. Problem je što naši donosioci odluka ne mogu da sinhronizuju svoje reči i dela. Oni ili ignorišu rusko ponašanje ili ga bezobrazno opisuju kao „neprihvatljivo“ – ali onda svojim postupcima pokazuju da ga prihvataju.

Jedna briga, posebno u američkoj administraciji i zemljama kao što je Nemačka, je eskalacija.

Prenagljeno ili neproporcionalno reagovanje može (insajderi kažu) da isprovocira Kremlj da uradi nešto još gadnije, možda koristeći proksije poput Huta na Arapskom poluostrvu.

Druga briga je zastrašivanje sopstvenog stanovništva.

Jednom kada priznate da Rusija prevrće baze podataka u zdravstvenom sektoru, onemogućava transport, upada u vazdušni prostor i pomorske zone, otima, premlaćuje i ubija ljude koji joj se ne sviđaju, i (mnogo) više od toga, onda to sugeriše da ne kontrolišete situaciju.

Sadašnji pristup nije samo neefikasan. Štetan je. Kremlj možda testira svoju taktiku uoči sveopšteg sukoba,  koristi ih za određene ciljeve, ili oboje.

Ali dokazi su ogromni: Rusija se ne plaši našeg odgovora.

Umesto toga, „hibridni napadi“ (ili, da upotrebimo stariji, bolji izraz, „aktivne mere“) eskaliraju.

Druge zemlje vide da su troškovi niski, a koristi zgodne, pa će se i one pridružiti. Skrivanje stvarne slike od pogleda javnosti narušava poverenje.

Ljudi će na kraju saznati. Ne vole da ih lažu. Politika obuzdavanja takođe nateže saveze. Donosioci odluka na prvoj liniji fronta ne cene kada im veće, bezbednije, udaljene zemlje govore da ćute i budu mirni kada je njihov suverenitet ugrožen.

Neki od njih zamišljeno gledaju na sposobnost Izraela da deluje nezavisno.

Nered odražava šire probleme.  Velike zapadne zemlje ustuknu pred idejom promene režima u Moskvi. Oni se plaše raspada Rusije. Oni se plaše da će ko god da dođe posle Vladimira Putina biti gori.

Cilj je, dakle, ograničiti Rusiju, podržavajući Ukrajinu dovoljno da ne izgubi, i nadajući se da će stvari biti bolje.

Neki zvaničnici kažu da je to „strateško strpljenje“. To je funkcionisalo tokom Hladnog rata. Ali obe reči u frazi nedostaju.

Dosadašnji znaci su da nemamo čak ni snage ni volje da održimo Ukrajinu tokom trogodišnjeg rata, a kamoli da obezbedimo odlučnost i resurse potrebne za decenijama dugu generacijsku borbu. Ovo je strateško strpljenje bez strategije i strpljenja.

Odgovarajuća strategija bi prihvatila da smo na udaru niza protivnika i da moramo da žrtvujemo vreme, novac i udobnost da bismo ostali bezbedni: nabaviti veći čamac umesto da brinemo o tome sa kojim krokodilom ćemo se prvi suočiti.

U praksi, to znači jačanje sopstvenih sistema kako bi napadi bili skuplji i manje efikasni. Finska je pokazala kako se to može učiniti, uz otpornost cijele vlade i cijelog društva utkana u svakodnevni život.

Drugo, radili bismo na odvraćanju, identifikaciji ranjivosti Rusije. Neke od njih bismo mogli da signaliziramo. Drugi bi bili gadna iznenađenja, proizvodi lateralnog razmišljanja.

Jedno neiskorišćeno oružje su vizne sankcije protiv onih koji ih omogućavaju. Britanija je možda previše slaba da spreči svoje bankare, advokate, računovođe i druge da pomognu našim neprijateljima.

Ali Sjedinjene Države i Evropska unija mogu ove prugaste saučesnike staviti na svoje crne liste za vize. Kada bi sve zapadne zemlje to učinile, držanje njuške u neprijateljskom koritu odjednom bi izgledalo manje privlačno.