Ekonomist analizira izborni rezultat: „Ako neko misli da se Britanija vratila u normalu, trebalo bi ponovo da razmisli“

Laburisti su 2019. dospeli do svog najgoreg rezultata u skoro jednom veku; Boris Džonson je odneo pobedu koja je trebalo da ga zadrži na vlasti deceniju.

Pod vođstvom ser Kira Starmera, laburisti su došli na vlast, sa predviđenom većinom od najmanje 170, što je malo manje od one koju je Ser Toni Bler postigao 1997.

Konzervativci su zasluženo potučeni: njihov očekivani broj od 122 mesta je gori nego bilo koji u njihovoj modernoj istoriji.

A change of management is a good result for Britain. Labour’s momentous win offers Sir Keir Starmer a huge opportunity. He must take it https://t.co/GzUkfQ4X0V pic.twitter.com/du9PIrrJJU

— The Economist (@TheEconomist) July 5, 2024

Ova promena rukovodstva je dobar rezultat za Britaniju. Izašla je torijevska vlada koja je haos pretvorila u umetničku formu.

Dolazi stranka koja se nemilosrdno fokusirala na poboljšanje svoje izborne privlačnosti. Zemlja koja je jedna od prvih na Zapadu podlegla populističkom radikalizmu, glasanjem za Bregzit 2016. odlučno se opredelila za ozbiljnog centristu koji se zalaže za stabilnost.

Severno od granice, takođe, kolaps u glasanju za Škotsku nacionalnu partiju označava dobrodošlo okretanje od ideološke potrage za nezavisnošću ka pragmatičnijem obliku vlasti.

Međutim, ako neko zaključi da se Britanija vratila u normalu, trebalo bi ponovo da razmisli. Biračko telo je postalo izuzetno nestabilno.

Ovo je bila jedna od najvećih promena u jednom parlamentu; sama ideja o sigurnim sedištima je sve upitnija. Birači su razočarani političarima establišmenta.

Prema najnovijem britanskom istraživanju društvenih stavova, rekordnih 45 odsto „skoro nikada“ ne veruje vladama da će interese nacije staviti na prvo mesto, u odnosu na 34 odsto u 2019.

Ovaj nedostatak vere je najočitiji u nastupu Reform UK, antiimigracione stranke koju predvodi Najdžel Faraž, koja je uzela velike delove podrške Torijevaca.

To je, takođe, vidljivo u snažnom nastupu nezavisnih kandidata koji protestuju protiv onoga što su videli kao dvosmislenost laburista u osudi rata u Gazi, i u uporednom nedostatku entuzijazma za samog Sir Kira, koji će stupiti na funkciju sa negativnim rejtingom.

Glasači su dali ogromnu pobedu stranci koja izgleda da izaziva malo uzbuđenja. To je zvučni pečat odobravanja koji uspeva da se oseti kao sleganje ramenima.

Opasnost je u tome što Sir Kir zaključuje da treba da bude oprezan upravo kada treba da bude hrabar.

Tokom kampanje, strah od gubitka izbora doveo je stranku do usvajanja strategije „Ming vaze“ izbegavanja kontroverzi i zatvaranja mogućih linija napada.

Sada će se ponovo razmatrati slučaj opreznosti. Reform UK je bio na drugom mestu iza laburista u mnogim izbornim jedinicama i obećao je da će pridobiti svoje glasače iz radničke klase.

Da, laburisti imaju ogromnu većinu, ali bi to moglo da se istopi.

Istina je da pobeda laburista više duguje nepopularnosti Torijevaca nego talasu aklamacije za Ser Kira.

Ali vlada koja svoju udarnu većinu duguje nesposobnosti svojih protivnika je i dalje vlada sa udarnom većinom.

Stranka bi mogla da provede narednih pet godina gledajući preko ramena na Reform UK i Torijevce. Ali priroda njihovog novog pristupa u parlamentu i izborna koalicija omogućavaju laburistima da ignorišu neobične preokupacije koje su unakazile britansku politiku poslednjih godina.

Vlada nema poslanički klub besnih pristaša Bregzita da zadovolji. Nijedna grupa poslanika NIMBY (akronim za frazu ‘ne u mom dvorištu’ je karakterizacija protivljenja stanovnika predloženom razvoju nekretnina i razvoju infrastrukture u njihovom lokalnom oblasti, kao i podrška strogim propisima o korišćenju zemljišta) neće raditi na gušenju razvoja koji podstiče rast.

Niko neće da lupa oko Ruande i Evropskog suda za ljudska prava. Dok pristalice Torijevaca kažu da im je imigracija glavni prioritet, biračko telo laburista ga stavlja na peto mesto.

Sve to predstavlja Sir Kiru ogromnu priliku da maksimizuje rast, ako samo laburisti mogu da sakupe dovoljno političke mašte.

Nova vlada bi mogla da završi HS2, skraćenu prugu velike brzine, kako bi pokazala da je ozbiljna u izgradnji.

To bi moglo da revidira britanski sistem diskrecionog planiranja i da lokalnim samoupravama 100 odsto poslovnih stopa za velike nove infrastrukturne projekte. Mogli bi da ukinu naknade za visokokvalifikovane imigrante.

Mogao bi da prestane da se plaši po Evropi i postavi put ka strukturalno dubljoj saradnji sa najvećim britanskim trgovinskim partnerom.

Potrebna je i kreativnost da bi država bolje radila. Torijevci su možda bili jedinstveno haotični, ali problemi koji muče britansku državu datiraju pre njih.

Ako Ser Kir može poboljšati hroničnu nisku produktivnost Britanije i povećati efikasnost britanske države, onda bi mogao ponuditi lekciju centristima na drugim mestima: ne samo kako osvojiti vlast, već i kako je koristiti, zaključuje Ekonomist u svom osvrtu na izborne rezultate.