foto EPA-EFE/YURI KOCHETKOV„Šta ako su pravi Putinovi ciljevi drugačiji?“ – pita nagrađivani međunarodni ekonomski stručnjak, profesor Branko Milanović, u najnovijem članku na sajtu substack.com u kojem razmatra mogućnost da je pravi cilj vojne akcije koju je u Ukrajini pokrenuo predsednik Rusije, potpuni raskid sa Zapadom i to tako da za to ne bude kriva Moskva koja bi time dobila odrešene ruke da samostalno vodi politiku kakvu poželi.
Milanović najpre zaključuje da rat Rusije protiv Ukrajine izgleda kao neuspeh jer je Ukrajina sada „verovatno jedna od najmilitarizovanijih zemalja u svetu“, bezbednost Rusije se znatno pogoršala, a NATO je dalje napredovao i postao mnogo konsolidovaniji, dok je Zapad jači nego ranije.
Moguće je, međutim, da pravi ciljevi „specijalne vojne operacije“ ne samo da nisu objavljeni, već da su veoma različiti od onoga što je o njima rečeno i što se pretpostavlja da jesu.
Milanović zato razmatra tezu o odnosu suvereniteta i bogatstva – dva dobra kojima zemlje teže: suverenitet znači slobodu donošenja političkih i ekonomskih odluka, tako da jednu zemlju što manje ograničavaju druge zemlje; a bogatstvo znači visok nivo prihoda (visok BDP po glavi stanovnika).
Međutim, problem je to što postoji međuzavisnost ta dva cilja: Zemlje mogu postati bogate samo ako postanu manje suverene, odnosno više globalno integrisane, uz međuzavisnost privreda i poštovanje međunarodnih normi i političkih, ekonomskih i drugih pravila.
Dva ekstremna primera su, navodi Milanović, Severna Koreja i Belgija: Severna Koreja je praktično nesputana u svom donošenju odluka jer nije potpisnica međunarodnih sporazuma, ali je zbog svoje izolovanosti veoma siromašna, dok je na suprotnom kraju spektra Belgija koja je čvrsto integrisana u EU i NATO i druge organizacije, te praktično nema autonomije unutrašnje politike ili suvereniteta, ali je bogata.
Razmatrajući mogući ruski izolacionizam u kontekstu ideje međuzavisnosti dve poželjne stvari (suvereniteta i bogatstva), Milanović postavlja pretpostavku da je rusko rukovodstvo došlo do zaključka da su bili neuspešni pokušaji Rusije još od doba Petra Velikog početkom 18. veka da Rusija postane „evropejizovana“.
Milanović između ostalog navodi da je Rusija u tom procesu 1990-ih usvojila liberalizam, uvezen sa Zapada, čiji su rezultati bili dramatično siromašenje i smanjenje brojnosti stanovništva, „zapanjujuća krađa imovine koju su stvorili milioni ruskih građana“, Rusija je izgubila sposobnost da sama odlučuje o svojoj politici – sledila je Zapad, sarađivala sa EU i SAD, tolerisala širenje NATO-a i „nije dobila ništa zauzvrat“ sem kritike, privatizovala je svoju privredu kako su sugerisali zapadni stručnjaci, ali je sav novac otišao u inostranstvo.
Dakle, da bi povratila svoju ekonomsku i političku autonomiju, ona mora odlučno da raskine sa Zapadom, piše Milanović. Odnosno, Rusija mora postati nezavisna evroazijska sila čija će interakcija sa Evropom biti ograničena na minimum.
No, takvo povećavanje suvereniteta bi dovelo do nižih prihoda, a problem je što rusko stanovništvo ne bi pozdravilo ni raskid sa Evropom, ako ga najave ruski lideri, niti bi pozdravilo manje prihode.
Ruska vlast stoga ne može da sama izgradi novu „gvozdenu zavesu“, ali sasvim je druga stvar da je izgradi Zapad kao kaznu za Rusiju i to zbog nečega što bi se, s ruske tačke gledišta, moglo smatrati sasvim opravdanom ruskom politikom, a to je upad u Ukrajinu koji je oduvek bio popularan u ruskoj javnosti. Zapad to naravno ne vidi tako, već uvodi sankcije i gomila troškove Rusiji. Zapad time, i to svojom voljom, odseca Rusiju od Evrope i on, a ne ona, gradi novu, neprobojnu „gvozdenu zavesu“.
Odvajanje Rusije od Zapada koji po tom scenariju želi rusko rukovodstvo, piše Milanović, neće izvesti Moskva, već će ga izvesti Zapad, i zato rusko stanovništvo neće smatrati ruske vođe odgovornim za „poništavanje sna Petra Velikog“.
Naprotiv, smatraće Zapad nespremnim da prihvati Rusiju kao ravnopravnog partnera, i Rusija stoga neće imati drugog izbora osim da postane evroazijska sila, potpuno suverena, neometana sporazumima i pravilima, i oslobođena zapadnih ideologija.
Put do toga da raskid sa Zapadom bude trajan je to da cena eventualnog budućeg sporazuma o utvrđivanju odnosa posle ukrajinskog rata bude izuzetno visoka za Rusiju, toliko da će ga većina ruske elite i javnog mnjenja glatko odbaciti.
Na primer, taj sporazum može uključivati ne samo povlačenje svih ruskih snaga iz Ukrajine, već i povratak Krima Ukrajini, izručenje ruskih oficira odgovornih za ratne zločine, smanjenje veličine ruske vojske, kontrolu ruskog nuklearnog programa – pretpostavlja MIlanović.
Dakle, smatra profesor, Putinova vlast ima interesa da tera Zapad da on gomila zahteve od kojih će teško odustati, jer samo opsežni, čak i nerazumni zahtevi će obezbediti da ih ruska vlast odbaci i da ruska antizapadna politika koju favorizuju Putin i njegovo okruženje, ostane veoma dugo na snazi.
Iako smatra da to ne znači da je ruska vlast potpuno ravnodušna prema ceni sankcija, Milanović piše da će Moskva reagovati prihvatajući pregovore tek kada odluči da je postignut povoljan kompromis između suvereniteta i bogatstva, kada se „uveri da je dobila dovoljno sposobnosti da samostalno i dugo odlučuje o svojoj politici“.
Posledica ovakvog načina gledanja na ruske ciljeve je – zaključuje Milanović – da se sankcije i razdvajanje između Zapada i Rusije više nisu samo cena koju Rusija plaća, „već da Zapad čini ono što sadašnje rusko rukovodstvo veruje da je u fundamentalnom dugoročnom interesu Rusije: prekid svih veza Rusije i Zapada i time oslobađanje Rusije da sledi sopstveni kurs“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
