„Može li Bajden biti siguran da Trampova vizija SAD-a neće imati odjeka kod glasača?“: Ema Ešford za Gardijan

Međutim, možda još neobičnije za SAD, jeste što počinju izbori na kojima su spoljnopolitički ulozi daleko veći nego inače, i na kojima dvojica predsedničkih rivala nude radikalno različite vizije uloge SAD u svetu, ukazuje u analizi za Gardijan Ema Ešford, viša saradnica programa Reimagining Grand Strategy u Centru Stimson, u Vašingtonu i autorka knjige „Nafta, država i rat“.

Politički naučnici odavno znaju da američki birači obično ne glasaju na osnovu pitanja spoljne politike, koja blede u poređenju sa ekonomskim ili socijalnim pitanjima.

Međutim, 2024. to pravilo verovatno neće važiti. Mnoštvo nedavnih anketa ukazuje na to da su Amerikanci sve više zabrinuti za spoljnu politiku; jedno istraživanje je pokazalo da četiri od 10 glasača ovo pitanje svrstavaju među svoje najveće brige.

Sve ovo može biti manje iznenađujuće nego što se na prvi pogled čini. Sa dva velika rata u inostranstvu i rastućom percepcijom pretnje iz Kine, spoljna politika se čini hitnijom 2024. nego godinama unazad.

Ali trend je takođe podržan činjenicom da političari sve više postavljaju pitanja domaće industrijske politike, energetske politike, pa čak i imigracije kao pitanja spoljne politike ili nacionalne bezbednosti.

I, za razliku od mnogih prethodnih takmičenja, postoji oštra dihotomija između dve strane. Čini se da je Džo Bajden odlučan da svoje predsedništvo fokusira na pitanja spoljne politike; njegovi govori poslednjih meseci nastojali su da povežu njegovo vođenje rata u Ukrajini – i podršku izraelskom ratu u Gazi – sa opstankom demokratije kod kuće, u Americi.

U svom govoru u oktobru u Ovalnom kabinetu je tvrdio: „Američko vođstvo je ono što drži svet na okupu“. Bez obzira da li je to mudro ili ne, Bajden jasno vidi svoje nasleđe kao prvenstveno nasleđe predsednika spoljne politike – i vidi demokratiju širom sveta kao ključno pitanje našeg vremena.

Tramp je, u međuvremenu, oduvek zastupao nacionalistički pogled na svet koji je u suprotnosti sa Bajdenovom vizijom Amerike kao svetskog policajca.

Ranije ovog meseca, rekao je pristalicama da neće štititi države članice NATO-a koje ne ispune ciljeve alijanse za odbranu – i zaista bi, možda, pozdravio ruski napad na Evropu.

Ukupna slika će verovatno biti jedna od sukobljenih velikih narativa: Trampov nacionalizam „Amerika na prvom mestu“ naspram Bajdenovog globalnog prodemokratskog krstaškog rata.

Tramp će nesumnjivo tvrditi da je Bajden globalista koji potrebe stranih zemalja stavlja iznad interesa američkih glasača, bilo da su radnici u fabrici u Ohaju ili američki vojnici stacionirani na Bliskom istoku.

Bajden će, s druge strane, tvrditi da je Tramp izolacionista koji ne razume vitalnu ulogu SAD kao nezamenljive nacije, koja promoviše globalni mir i stabilnost.

Tramp je, u međuvremenu, oduvek zastupao nacionalistički pogled na svet oštrije ivice, koji je u suprotnosti sa Bajdenovom vizijom Amerike kao svetskog policajca. Ranije ovog meseca, rekao je pristalicama da neće štititi države članice NATO-a koje ne ispune ciljeve alijanse za odbranu – i zaista bi, možda, pozdravio ruski napad na Evropu.

Neko sumnja da ova bitka – u kombinaciji sa tekućim haosom u svetskim poslovima – verovatno neće favorizovati Bajdena. Američki birači su sve skeptičniji prema ideji da je Amerika nezaobilazna nacija u svetu; a posebno mladi glasači sumnjaju u posvećenost Bajdenove administracije ljudskim pravima i zgroženi su njegovom podrškom izraelskom ratu u Gazi.

Drugi Bajdenov problem je, naravno, to što je lakše kritikovati nego rešavati složene međunarodne probleme.

Ono u čemu bi Bajden možda mogao da se probije jeste podsećanje glasača na to koliko je živopisno i haotično bilo Trampovo prvo predsedništvo.

Na kraju krajeva, Tramp je bio zaljubljen u Kim Džong-una – koji mu je slao najslađa pisma – mnogo pre nego što se okrenuo protiv „“malog raketnog čoveka“.

Tramp nije krio svoje pokušaje da pridobije Si Đinpinga pre nego što se okrenuo trgovinskom ratu protiv Kine. I bio je protiv intervencije u Siriji, pa za nju, a onda još jednom protiv.

Drugo Trampovo predsedništvo bi bez sumnje uključivalo većinu iste nestabilnosti.

Ali možemo da napravimo neka predviđanja o drugom Trampovom predsedništvu sa razumnom dozom samopouzdanja.

U praksi, verovatno će zauzeti znatno tvrđi stav prema Kini, uključujući nove carine i trgovinska ograničenja. Istaknuti konzervativci koji će verovatno imati uloge u njegovoj administraciji – kao što je bivši zamenik pomoćnika sekretara za odbranu Elbridž Kolbi – značajni su kineski jastrebovi, a Trampov animus prema slobodnoj trgovini je dobro poznat.

On će skoro sigurno odbaciti Evropu u korist Azije. Njegovi saveznici u Kongresu, koji su već skeptični prema pomoći Ukrajini, verovatno neće odobriti značajnu dalju potrošnju ili oružje Kijevu.

Možda najveća potencijalna spoljnopolitička opasnost leži na južnoj granici SAD, gde sve veći priliv migranata iz celog sveta koji traže azil mnogi Amerikanci sve više percipiraju kao pretnju.

Tramp je obećao da će ovo tretirati kao pitanje nacionalne bezbednosti, obećavajući da će rasporediti trupe na granicu i potencijalno čak učestvovati u vojnim akcijama protiv kartela u Meksiku ili negde drugde.

Ovo je potencijalna katastrofa. Dvadesetogodišnje pobunjeničke kampanje SAD u Iraku i Avganistanu bile su dovoljno loše; slična kampanja na njenoj južnoj granici mogla bi biti mnogo gora.

Zatim postoje elementi druge Trampove administracije koji bi mogli izgledati iznenađujuće dosledni; Bajdenova administracija je već zadržala značajan broj Trampovih politika, od kineskih tarifnih ratova do prihvatanja saudijsko-izraelske normalizacije.

Ipak, izbori se odnose na naraciju kao i na bilo šta drugo, a Tramp će tokom 2024. imati koristi od mogućnosti da kritikuje Bajdenov spoljnopolitički rekord i predstavi svoju viziju smanjenog pristupa „America First“.

Ankete sugerišu da bi ovo moglo da ima značajnu privlačnost za glasače: većina Amerikanaca smatra da je vreme da se založi za sporazumno rešenje u Ukrajini, dok većina veruje da bi SAD trebalo ili da smanje ili da potpuno povuku trupe iz Evrope i žele SAD da igra glavnu, ali ne i vodeću ulogu na globalnom nivou.

Na kraju krajeva, ostaje nemoguće tačno predvideti bilo šta kada je Tramp u pitanju; njegovo ponašanje na funkciji nikada nije imalo veliku sličnost sa njegovom retorikom.

Ali, kao što pokazuje komešanje oko obaveza SAD prema NATO-u, spoljna politika će verovatno biti značajno pitanje tokom ovogodišnje predsedničke kampanje i ono koje – možda kontraintuitivno – igra na račun Trampovih snaga.

Nakon 20 godina promocije demokratije i bliskoistočnih ratova – i četiri godine koje su doživele toliko preokreta i kriza u međunarodnim poslovima – može li Bajdenova kampanja zaista biti sigurna da Trampova vizija SAD-a koje prvo gledaju na svoje interese neće imati odjeka kod glasača? To je rizična opklada.