Demokrate svih profila slave zbog toga što je proevropski orijentisan centrista Emanuel Makron, a ne Marina le Pen iz ekstremno desničarskog Nacionalnog fronta, novi predsednik Francuske. Ali, iako je Makronova pobeda dobra vest, ona ne nagoveštava poraz populizma u Evropi.
Naprotiv, Makron predstavlja tip „prosvećenog populizma“ koji nastupa sa sopstvenim paketom problema.
Makronova kandidatura, kao i kandidatura Le Penove, predstavljala je kritiku na račun francuskih političkih partija glavne struje. On je birače ubedio da glasaju za njega obećanjem kombinacije ekonomskog liberalizma i fleksibilne države blagostanja skandinavskog tipa. Ali, možda je vreme da se prizna da je Skandinavija jedinstvena i da se programi koji tamo uspevaju možda ne mogu kopirati negde drugde.
Međutim, Makronov populizam možda nije potpuno loša stvar gledano na kratke staze. Možda danas u Francuskoj i na svim ostalim mestima samo populista može da pobedi populistu. Ako je tako, Makronov prosvećeni populizam definitivno je poželjniji od nacionalističkog populizma koji zagovara Le Penova. Pitanje koje se postavlja jeste da li prosvećeni populizam može da igra ulogu u potpunom odvraćanju političkih sistema od populizma i njihovom kanalisanju ka pravim rešenjima za probleme njihovih država.
Jedini pravi protivotrov za populizam, jedini pravi način da se reše problemi s kojima se suočavaju obični ljudi, jeste veća politička globalizacija. Najzad, upravo ekonomska globalizacija bez političke stvara nacionalizam. Populisti obećavaju da će zaustaviti ekonomsku globalizaciju; oni u stvarnosti mogu da zaustave (ili preinače) samo političku globalizaciju. Tako uspon populista do vlasti stvara samoosnažujuću dinamiku u kojoj nacionalizam postaje sve očigledniji.
Ipak, kako Makron dokazuje, nije celokupni populizam nacionalistički. Istorijski gledano, levičarski populizam je češći od desničarske varijante, čija se jačina na Zapadu danas odražava u percepciji u očima mnogih građana da levica postaje elitistička. Zato postoji argument da se populizam može povratiti od nacionalista i iskoristiti za napredak evropskih integracija i političke globalizacije.
Ali, uprkos široko rasprostranjenom entuzijazmu za Makronovu pobedu, većina nas smo i dalje podsvesni fatalisti kada je reč o političkoj globalizaciji. Ko danas veruje u globalnu demokratiju ili čak u Sjedinjene Evropske Države?
Evropljani su mnogo pre aktuelnog talasa nacionalističkog populizma odbacili oprezni evropski ustav. U poređenju s tom ambicijom, čak najsmeliji Makronovi predlozi za integraciju evrozone zapravo predstavljaju minornu reviziju. Pošto je čestitala Makronu, nemačka kancelarka Angela Merkel je stavila jasno do znanja da neće razmatrati izmene fiskalne politike, što je stav koji isključuje zajednički trezor evrozone.
Iskustva iz prošlosti s prosvećenim populizmom snaže ovu nekako sumornu perspektivu. Osnivač prosvećenog populizma bio je Donald Tusk, bivši poljski premijer koji je sada predsednik Evropskog saveta. Pre nego što je postao poljski premijer Tusk je kao i Makron napustio stranku glavne struje da bi osnovao sopstveni narodni pokret Građansku platformu. I poput Makronovog En Marche taj pokret je isticao mladost, optimizam i obećanje o angažmanu talenata i energije ljudi.
Tusk je kao premijer imao običaj da odgovara na pitanja o njegovoj političkoj viziji dosetkom da svi koji imaju vizije treba da posete lekara. On je za članove svoje vlade birao ljude i iz levičarskih i iz desničarskih redova (pristup koji se odražava u Makronovoj tvrdnji da njegov brend politike prevazilazi podelu na levicu i desnicu). Tusk je pravio kaleidoskop stavova i ljudi, a kaleidoskop je protresao svaki put kada je postojala potreba za novom perspektivom.
Ali, Tusk se kao i Makron suočio sa strašnim izazovom nacionalističkog populizma koji se u Poljskoj pojavio u obličju stranke Zakon i pravda (PiS), koji je predvodio pokojni Leh Kačinjski i njegov brat Jaroslav, koji je danas defakto lider Poljske. Čak pošto je Tusk došao na vlast, braća Kačinjski su bili ti koji su oblikovali agendu i ton poljske političke debate. Pošto je Tusk bio primoran da i dalje bude u defanzivi, došlo je do toga da se poljska politika sastoji od PiS i snaga koje su protiv PiS.
Makron može da se nađe u sličnoj situaciji, koju karakterišu tri ključne opasnosti. Prvo, Le Penova, koja je u govoru u kojem je priznala poraz apelovala na „patriote“ da se obavežu na „odlučujuću bitku koja sledi“, može da nastavi da određuje ton političke debate. U tom slučaju Makron treba da se primora da se usredsredi na „sanitarni kordon“ koji se sastoji od onih čije se perspektive ukrštaju samo po jednom pitanju – protivljenju Le Penovoj.
Drugo, pritisak da se zaustavi Le Penova bi mogla da prisili Makrona da odustane od smelih reformi umesto da rizikuje da odbije više birača nego što može da priušti sebi da izgubi i da otvori put Le Penovoj i Nacionalnom frontu da ojačaju svoju poziciju. U Poljskoj su reforme realizovane uprkos politici, ne zahvaljujući politici. Umesto da primeni ambicioznu agendu, Tuskova politika je postala ekvivalent „čuvanju tople vode u slavinama“. Makron bi mogao da završi tako što će raditi isto.
Treće, Makron bi mogao nesvesno da pomogne da se Nacionalni front dovede na vlast. Postojeća politička podela na ispravno i pogrešno umesto na desno i levo može da postane proročanstvo koje samo sebe ispunjava. Čak će i najbolji političari gotovo izvesno u nekom trenutku napraviti grešku ili će jednostavno dosaditi izbornom telu. Ako Le Penova ostane Makronov glavni rival, samo je pitanje vremena kada će doći na vlast kao što je Kačinjski i uništiti zemlju. Makron je tako i bastion protiv Le Penove i garant uspeha.
Samo ispravna podela na levicu i desnicu može da zagarantuje opstanak liberalne demokratije, pošto biračima daje više bezbednih izbora. Ali elementi takve strukture su mogući samo u okviru političke zajednice koja uživa ekonomski suverenitet, a to neće biti moguće dok ne budemo imali političku globalizaciju. I sve ide u krug.
Da bismo nazreli da li prolazimo kroz plimu ili oseku populizma u Evropi, rezultati pojedinačnih izbora malo toga znače. Fokus mora i dalje da bude na strukturalnim faktorima – pre svega na ekonomskoj globalizaciji u odsustvu političke globalizacije – koji podupiru uspon populizma. A u tom pogledu se ništa nije promenilo.
Autor je osnivač pokreta Politička kritika i direktor Instituta za napredne studije u Varšavi
Copyright: Project Syndicate, 2017.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
