„Emigranti iz Rusije predstavljaju bezbednosni rizik“: Ruski revanšizam seže dalje od Putina

Pavel, koji je i kandidat na predsedničkim izborima u Češkoj naredne godine, veruje da ruski revanšistički način razmišljanja ide mnogo dalje od predsednika Putina, i da ga prihvataju i mnogi građani Rusije.

„Protivljenje mobilizaciji nije pobuna protiv režima, niti bilo kakva podrška Ukrajini“, rekao je on. „Mladići koji pokušavaju da napuste Rusiju zabrinuti su za svoje živote – to ne znači da su protiv rata. Siguran sam da će mnogi od njih nastaviti da podržavaju Putinovu nacionalističku politiku“, dodao je on.

„Definitivno se ne bih složio da su svi koji beže iz Rusije naši prijatelji“.

Umesto toga, Pavel veruje da bi priliv Rusa predstavljao neprihvatljiv bezbednosni rizik, naročito u trenutku kada protesti velikih razmera u Pragu ukazuju da podrška Ukrajini možda nije jaka u nekim delovima češke javnosti.

„Možete li da zamislite da država poput naše, koja već ima jaku rusku ’petu kolonu‘, prihvati još 40.000 ili 50.000 ruskih muškaraca? Ljudi koji ne bi podržali demokratske režime, koji ne bi bili zahvalni Češkoj kao demokratskoj zemlji, koji bi ostali na svojim nacionalističkim pozicijama? To bi predstavljalo rizik za našu unutrašnju bezbednost.“, ukazuje.

Češka vlada je zauzela oštar stav o ratu u Ukrajini, ali sada neki okrivljuju taj stav za ekonomske probleme zemlje.

A proteste kojima je prisustvovalo desetine hiljada ljudi na Vaclavskom trgu u Pragu obeležila su snažna antizapadna osećanja, pri čemu su mnogi pozivali da zemlja napusti Evropsku uniju i NATO, sugerišući da su te institucije izazvale rat u Ukrajini.

Tokom predsedničke kampanje, Pavel čuje takve stavove širom zemlje i kaže da je postalo previše lako okriviti Zapad za globalna pitanja.

Svako ko zna za funkcionisanje EU i NATO-a shvata da bi nam bilo mnogo gore da nismo članovi ni jednog ni drugog. Ali tako je lako ukazati na spoljni izvor naših problema“.

Bes se, takođe, pothranjuje nedostatkom poverenja u mejnstrim medije i političare – nešto za šta Pavel veruje da se delimično može pripisati zlonamernom ruskom uticaju.

„Mislim da su Mađarska, Slovačka i Češka jasni primeri uspeha ruskog hibridnog ratovanja, zbog čega stanovništvo ne veruje svim stubovima moći – uključujući političare i medije“.

Ali i mi na Zapadu smo delimično odgovorni što nismo u stanju da priznamo da pravimo greške, priznaje. „Toliko se plašimo da priznamo slabost da stvaramo mnogo prostora za neprijateljsku propagandu“.

On, takođe, žali zbog domaćeg uspeha Putinove propagande i jačanja nacionalističkog načina razmišljanja.

„Neće biti demokratske revolucije u Rusiji u doglednoj budućnosti“, uveren je. „Ne samo zbog jake pozicije režima, već i zbog mentaliteta mnogih Rusa“.

Nema prostora da raste istinski opozicioni pokret. Čak ni Aleksej Navaljni nije pravi opozicioni lider, dodaje Pavel.

„On definitivno nije liberalni demokrata, on je druga vrsta ruskog nacionaliste, iako bi, naravno, bio bolji pregovarački pandan od sadašnjeg rukovodstva“.

Toliki nivo javne podrške Putinovoj agendi pruža uznemirujući alibi za insistiranje ruskog predsednika da „ne blefira“ kada je u pitanju i potencijalna upotreba nuklearnog oružja. Pavel napominje da je oslanjanje Moskve na nuklearnu pretnju „jedini preostali parametar koji imaju kako bi se predstavili kao supersila“.

Ogorčenost zbog ovog izgubljenog statusa supersile takođe je ozbiljno ometala pregovore tokom Pavelovog mandata kao šefa Vojnog komiteta NATO-a u godinama nakon aneksije Krima.

„Bio sam u bliskom kontaktu sa Rusijom i trudio sam se da budem fer, nisam uvek gledao stvari crno-belo. Ipak, nije se moglo zaobići činjenica da je Zapad napravio nekoliko koraka ka Rusiji. Bilo je nekoliko napora da se angažuju i da im se ponudi veći udeo u rešavanju globalnih pitanja.”

Ali Rusija, ukazuje, nije videla nikakvu vrednost u tom partnerstvu jer ne veruje u princip „vin-vin“, kaže on.

Po njihovom mišljenju, ili dobijate ili gubite.

U Rusiji postoji izreka: „Ako sam ja general, ti si glup; ako si ti general, ja sam glup.’ Nema razumevanja da obe strane mogu nešto da izvuku iz situacije.“

On podseća da je sugerisao „da umesto da se fokusiramo samo na Ukrajinu, treba da razgovaramo o celokupnoj bezbednosnoj situaciji od Crnog do Severnog mora, uključujući vežbe, vojno prisustvo na granicama, novo oružje i tako dalje. Ali oni nisu hteli da vode tu diskusiju. Oni bi samo tvrdili da Zapad približava Ukrajinu NATO-u, kao još jedan deo zapadne izdaje.

U isto vreme, Pavel priznaje da je NATO potcenio Putinovu spremnost da upotrebi grubu silu za postizanje svojih ciljeva – nešto o čemu Zapad više ne može imati iluzije.

„Rusi su često veoma direktni“, upozorava on. „Kada je Putin govorio o ruskom svetu, mi ga nismo shvatali ozbiljno. Ali on je to mislio.”