En Eplbaum: Sve dok Rusijom vlada Putin, onda je i Rusija u ratu sa nama

“Sloboda svakog pojedinca, sloboda privrede i trgovine, kao i sloboda uma, kulture i nauke, međusobno su neraskidivo vezane”, rekao je Meri građanima Hamburga. “One čine preduslov održive demokratije.

Njegova zemlja, koja je stekla nezavisnost od Sovjetskog Saveza nekoliko godina ranije, verovala je u ove vrednosti: “Estonski narod nikada nije napustio veru u ovu slobodu tokom decenija totalitarnog ugnjetavanja”.

Meri je takođe došao da upozori: Sloboda u Estoniji, i u Evropi, uskoro bi mogla biti ugrožena”.

Kako podseća u svom tekstu za theatlantic.com En Eplbaum, angloamerička istoričarka, novinarka i dobitnica Pulicerove nagrade, ruski predsednik Boris Jeljcin i krugovi oko njega vraćali su se jeziku imperijalizma, govoreći o Rusiji kao primus inter pares – prvoj među jednakima – u bivšoj sovjetskoj imperiji.

U Moskvi je već 1994, navodi Eplbaum, ključao jezik ogorčenosti, agresije i imperijalne nostalgije; ruska država je razvijala neliberalnu viziju sveta, a već tada se spremala da je primeni.

Meri je uputio poziv demokratskom svetu: Zapad bi trebalo da “naglašeno jasno stavi do znanja ruskom rukovodstvu da još jedna imperijalistička ekspanzija neće imati šanse“.

Tada je zamenik gradonačelnika Sankt Peterburga Vladimir Putin ustao i izašao iz sale, ukazuje istoričarka.

Strahove Lenarta Merija u to vreme delile su sve bivše zarobljene države Centralne i Istočne Evrope, i bili su dovoljno jaki da ubede vlade u Estoniji, Poljskoj i drugde da vode kampanju za prijem u NATO.

Uspeli su jer niko u Vašingtonu, Londonu ili Berlinu nije verovao da su nove članice važne. Sovjetski Savez je nestao, zamenik gradonačelnika Sankt Peterburga nije bio važna ličnost, a Estoniju nikada ne bi trebalo braniti.

Zato ni Bil Klinton ni Džordž V. Buš nisu mnogo pokušavali da naoružaju ili ojačaju nove članice NATO-a. Tek 2014. Obamina administracija je konačno postavila mali broj američkih trupa u region, uglavnom u nastojanju da umiri saveznike nakon prve ruske invazije na Ukrajinu.

Niko drugi nigde u zapadnom svetu nije osetio nikakvu pretnju. Tokom 30 godina, zapadne naftne i gasne kompanije gomilale su se u Rusiju, u partnerstvu sa ruskim oligarsima koji su otvoreno krali imovinu koju su kontrolisali.

Zapadne finansijske institucije su takođe imale unosan posao u Rusiji, postavljajući sisteme koji omogućavaju tim istim ruskim kleptokratama da izvoze svoj ukradeni novac i da ga anonimno drže parkiran u zapadnoj imovini i bankama.

Ubedili smo sebe da nema štete u bogaćenju diktatora i njihovih ortaka. Zamišljali smo, trgovina bi transformisala naše trgovinske partnere. Bogatstvo bi donelo liberalizam. Kapitalizam bi doneo demokratiju – a demokratija bi donela mir.

Uostalom, to se dešavalo i ranije. Nakon kataklizme 1939-45, Evropljani su zaista kolektivno napustili ratove imperijalnog, teritorijalnog osvajanja. Prestali su da sanjaju o eliminaciji jedni drugih.

Umesto toga, kontinent koji je bio izvor dva najgora rata koje je svet ikada video stvorio je Evropsku uniju, organizaciju osmišljenu da pronađe rešenja za sukobe putem pregovora i promoviše saradnju, trgovinu i trgovinu.

Zbog metamorfoze Evrope – a posebno zbog izvanredne transformacije Nemačke iz nacističke diktature u motor integracije i prosperiteta kontinenta – i Evropljani i Amerikanci su podjednako verovali da su stvorili skup pravila koja će sačuvati mir ne samo na njihovim kontinentima, već i u celom svetu.

Ali dok smo mi srećno živeli u iluziji da “nikad više“ znači nešto stvarno, lideri Rusije, vlasnici najvećeg nuklearnog arsenala na svetu, rekonstruisali su vojsku i propagandnu mašinu dizajniranu da omogući masovna ubistva, kao i mafijašku državu koju kontroliše mali broj ljudi i koja ne liči na zapadni kapitalizam

Ovaj liberalni svetski poredak oslanjao se na mantru “Nikad više”. Nikada više ne bi bilo genocida. Nikada više velike nacije ne bi izbrisale manje nacije sa mape. Nikada nas više neće prihvatiti diktatori koji su koristili jezik masovnih ubistava. Mi bismo bar u Evropi znali kako da reagujemo kada bismo to čuli.

Ali dok smo mi srećno živeli u iluziji da “nikad više“ znači nešto stvarno, lideri Rusije, vlasnici najvećeg nuklearnog arsenala na svetu, rekonstruisali su vojsku i propagandnu mašinu dizajniranu da omogući masovna ubistva, kao i mafijašku državu koju kontroliše mali broj ljudi i koja ne liči na zapadni kapitalizam.

Dugo vremena, predugo, čuvari liberalnog svetskog poretka odbijali su da razumeju ove promene. Skrenuli su pogled kada je Rusija “pacifikovala” Čečeniju ubivši desetine hiljada ljudi. Kada je Rusija bombardovala škole i bolnice u Siriji, zapadni lideri su zaključili da to nije njihov problem.

Kada je Rusija prvi put napala Ukrajinu, našli su razloge da ne brinu. Sigurno bi Putin bio zadovoljan aneksijom Krima. Kada je Rusija po drugi put izvršila invaziju na Ukrajinu, okupirajući deo Donbasa, bili su sigurni da će biti dovoljno razuman da stane.

Čak i kada su Rusi, obogativši se na kleptokratiji koju smo mi omogućili,  kupovali zapadne političare, finansirali ekstremne desničarske pokrete i vodili kampanje dezinformacija tokom američkih i evropskih demokratskih izbora, lideri Amerike i Evrope su i dalje odbijali da ih shvate ozbiljno.

To su bile samo neke objave na Fejsbuku; pa šta? Nismo verovali da smo u ratu sa Rusijom. Umesto toga, verovali smo da smo bezbedni i slobodni, zaštićeni ugovorima, graničnim garancijama, normama i pravilima liberalnog svetskog poretka.

Trećom, brutalnijom invazijom na Ukrajinu, otkrivena je ispraznost tih verovanja.

Ruski predsednik je otvoreno negirao postojanje legitimne ukrajinske države: “Rusi i Ukrajinci,“ rekao je, “bili su jedan narod – jedinstvena celina”.

Njegova vojska gađala je civile, bolnice i škole. Njegova politika je imala za cilj stvaranje izbeglica kako bi destabilizovala Zapadnu Evropu. “Nikad više” je razotkriveno kao prazan slogan, dok se genocidni plan stvarao pred našim očima, tik uz istočnu granicu Evropske unije.

Druge autokratije su gledale da vide šta ćemo da uradimo u vezi sa tim, jer Rusija nije jedina nacija na svetu koja žudi za teritorijom svojih suseda, koja nastoji da uništi čitavo stanovništvo, koja se ne libi upotrebe masovnog nasilja. Severna Koreja može da napadne Južnu Koreju u bilo kom trenutku i ima nuklearno oružje koje može da pogodi Japan. Kina nastoji da eliminiše Ujgure kao posebnu etničku grupu i ima imperijalne planove na Tajvanu…

Ne možemo da vratimo sat na 1994, da vidimo šta bi se dogodilo da smo poslušali upozorenje Lenarta Merija. Ali možemo iskreno da se suočimo sa budućnošću. Možemo imenovati izazove i pripremiti se da im odgovorimo.

Nema prirodnog liberalnog svetskog poretka, i nema pravila bez nekoga ko će ih sprovoditi.

Ukoliko se demokratije ne brane zajedno, snage autokratije će ih uništiti. Koristim reč snage, u množini, namerno. Mnogi američki političari bi razumljivo radije da se fokusiraju na dugoročnu konkurenciju sa Kinom. Ali sve dok Rusijom vlada Putin, onda je i Rusija u ratu sa nama. Kao i Belorusija, Severna Koreja, Venecuela, Iran, Nikaragva, Mađarska i potencijalno mnogi drugi.

Možda ne želimo da se takmičimo sa njima, pa čak ni da im je mnogo stalo. Ali oni brinu o nama. Oni razumeju da je jezik demokratije, borbe protiv korupcije i pravde opasan za njihov oblik autokratske moći i znaju da taj jezik potiče iz demokratskog sveta, našeg sveta.

Možda možemo nešto naučiti od Ukrajinaca. Oni nam pokazuju kako da imamo i patriotizam i liberalne vrednosti.

Ova borba nije teoretska. Za to su potrebne vojske, strategije, oružje i dugoročni planovi. To zahteva mnogo bližu savezničku saradnju, ne samo u Evropi, već i na Pacifiku, Africi i Latinskoj Americi. NATO više ne može da deluje kao da će jednog dana morati da se brani; potrebno je da počne da funkcioniše kao što je radio tokom Hladnog rata, pod pretpostavkom da se invazija može desiti u bilo kom trenutku.

Već decenijama vodimo kulturni rat između liberalnih vrednosti s jedne strane i mišićavih oblika patriotizma s druge. Ukrajinci nam pokazuju način da imamo i jedno i drugo.

Odluka Nemačke da poveća potrošnju za odbranu za 100 milijardi evra je dobar početak; kao i izjava Danske da će i ona povećati potrošnju na odbranu.

Ali dublja vojna i obaveštajna koordinacija možda zahteva nove institucije, možda dobrovoljnu evropsku legiju, povezanu sa Evropskom unijom, ili baltički savez koji uključuje Švedsku i Finsku  i drugačije razmišljanje o tome gde i kako ulažemo u evropsku i pacifičku odbranu.

 Ako nemamo sredstava da prenesemo svoje poruke autokratskom svetu, onda ih niko neće čuti.

Kao što smo nakon 11. septembra okupili Odeljenje za unutrašnju bezbednost iz različitih agencija, sada moramo da spojimo različite delove američke vlade koji razmišljaju o komunikaciji, ne da bi se bavili propagandom, već da bismo doprli do više ljudi širom sveta sa boljim informacije i da zaustavi autokratije da iskrivljuju to znanje.

Zašto nismo osnovali televizijsku stanicu na ruskom jeziku da se takmiči sa Putinovom propagandom?

Zašto ne možemo proizvesti više programa na mandarinskom ili ujgurskom? Našim emiterima na stranim jezicima-Radio Slobodna Evropa/Radio Sloboda, Radio Slobodna Azija, Radio Marti na Kubi – ne treba samo novac za programe, već i velika ulaganja u istraživanje. Znamo vrlo malo o ruskoj publici šta čita, šta bi možda želela da nauči.

Možda ne postoji prirodni liberalni svetski poredak, ali postoje liberalna društva, otvorene i slobodne zemlje koje nude bolje šanse ljudima da žive korisnim životima nego zatvorene diktature.

Treba preispitati i finansiranje obrazovanja i kulture. Zar ne bi trebalo da postoji univerzitet na ruskom jeziku, u Viljnusu ili Varšavi, gde bi bili smešteni svi intelektualci i mislioci koji su upravo napustili Moskvu?

Zar ne treba da trošimo više na obrazovanje na arapskom, hindu, persijskom? Toliko toga što važi za kulturnu diplomatiju radi na autopilotu. Programe bi trebalo preinačiti za jednu drugu eru, u kojoj, iako je svet poznatiji nego ikada ranije, diktature nastoje da sakriju to znanje od svojih građana.

Trgovanje sa autokratama promoviše autokratiju, a ne demokratiju. Kongres je poslednjih meseci postigao određeni napredak u borbi protiv globalne kleptokratije, a Bajdenova administracija je bila u pravu što je borbu protiv korupcije stavila u srce svoje političke strategije.

Ali možemo ići mnogo dalje, jer nema razloga da bilo koja kompanija, imovina ikada budu anonimni. Svaka američka država i svaka demokratska država treba odmah da učini sve vlasništvo transparentnim. Poreski rajevi bi trebalo da budu nelegalni. Jedini ljudi koji treba da čuvaju svoje kuće, poslove i prihode u tajnosti su prevaranti i poreski prevaranti.

 Potrebna nam je dramatična i duboka promena u našoj potrošnji energije, i to ne samo zbog klimatskih promena. Milijarde dolara koje smo poslali Rusiji, Iranu, Venecueli i Saudijskoj Arabiji promovisale su neke od najgorih i najkorumpiranijih diktatora na svetu.

Prelazak sa nafte i gasa na druge izvore energije treba da se desi daleko većom brzinom i odlučnošću. Svaki dolar potrošen na rusku naftu pomaže u finansiranju artiljerije koja puca na ukrajinske civile.

Shvatite demokratiju ozbiljno. Učite o tome, raspravljajte o tome, poboljšajte je, branite. Možda ne postoji prirodni liberalni svetski poredak, ali postoje liberalna društva, otvorene i slobodne zemlje koje nude bolje šanse ljudima da žive korisnim životima nego zatvorene diktature.

Teško da su savršeni; naša ima duboke mane, duboke podele, strašne istorijske ožiljke. Ali to je razlog više da ih branimo i štitimo. Malo njih je postojalo kroz ljudsku istoriju; mnogi su postojali neko vreme, a zatim propali. Oni mogu biti uništeni spolja, ali i iznutra, podelama i demagozima.

Svaki dolar potrošen na rusku naftu pomaže u finansiranju artiljerije koja puca na ukrajinske civile.

Možda, posle ove krize, možemo nešto da naučimo od Ukrajinaca. Već decenijama vodimo kulturni rat između liberalnih vrednosti s jedne strane i mišićavih oblika patriotizma s druge. Ukrajinci nam pokazuju način da imamo i jedno i drugo.

Čim su napadi počeli, prevazišli su svoje brojne političke podele, koje nisu ništa manje od naših, i uzeli su oružje da se bore za svoj suverenitet i svoju demokratiju. Pokazali su da se u otvorenom društvu može biti patriota i vernik, da demokratija može biti jača i žešća od svojih protivnika.

Upravo zato što nema liberalnog svetskog poretka, nema normi i pravila, moramo se žestoko boriti za vrednosti i nade liberalizma ako želimo da naša otvorena društva nastave da postoje.