Energetska efikasnost i smanjenje zagađenosti kao nacionalni prioritet

Bilo je i mračno, jer je struja isključivana gradskim naseljima, čak i fabrikama, dva dana nedeljno (posle „utorka štednje struje“ sledio je „petak štednje“) kada niko nije radio. Uprkos tome Peking je bio veoma zagađen. Danas je nebo nad tom metropolom, u kojoj živi više od 20 miliona stanovnika, mnogo čistije. Iako najveći potrošač struje ova najmnogoljudnija zemlja postala je i najveći proizvođač gasa. To ne znači da je postala „ekološki svetac“, ali je činjenica da je prepoznala ogromnu korist efikasnijeg korišćenja goriva. Međunarodna agencija za energiju je 2008. potvrdila da je Kina najveći emiter GHG (2010. bila je najveći potrošač energije), dok je Organizacija Globalni projekat ugljenika (GGP) 2014. godine izvestila da je nivo zagađenosti po glavi stanovnika u Kini u proseku viši nego u Evropskoj uniji. Dva su načina za kontrolisanje nivoa zagađenosti – smanjiti količinu fosilnih goriva koja sagorevaju i zaustaviti seču šuma. U tom kontekstu treba podsetiti da je u Kini pokrivenost šumama (9,7 miliona kvadratnih kilometara) porasla sa 8,6 odsto, koliko je registrovano 1949, na više od 20 odsto. Šume su, nesumnjivo, „upile“ veliki deo ugljenika iz atmosfere mada je dosta učinjeno na podsticanje korišćenja drugih izvora energije. Podaci Globalnog saveta za energiju vetra pokazuju da Kina sada ima više instalirane snage vetra od bilo koje druge zemlje i na drugom je mestu po solarnim kapacitetima.

Iako su do sada alternativna goriva imala mali uticaj, trend je ohrabrujući, a način na koji Kina kontroliše nivo zagađenosti manje je „fotogeničan“ od farme solarnih ćelija, ali je mnogo moćniji. Kao i mnoge zemlje u razvoju, Kina 20. veka nije bila energetski efikasna. Zato je, kao odgovor, usledila kupovina i razvoj bezbednijih i efikasnijih tehnologija. Bio je to dobar početak, ali vratolomni tempo, kojim je Kina počela da se preobražava tokom 2000-ih značio je da su ti početni napori gubili u značaju u poređenju sa kvantitetom korišćene energije. Zato su energetska efikasnost i smanjenje zagađenosti 2006. godine proglašeni nacionalnim prioritetom.

Istraživači iz Kineske energetske grupe pri američkoj nacionalnoj laboratoriji Lorens Berkli u Kaliforniji utvrdili su da su pravi efekti usledili posle realizacije dva velika programa pokrenuta petogodišnjim planom (od 2006-2010). Reč je o programu „Hiljadu kompanija“ kojim je 1.000 vodećih kompanija naterano da osmisle način korišćenja energije. Rukovodstvima je preporučeno da imenuju kadrove za nadgledanje energetske efikasnosti i poboljšanje, redizajniranje i zamenu industrijske opreme i softvera – sve sa ciljem da kompanije postanu energetski efikasnije, a da pritom ne smanje produktivnost. Drugi program je bio drastičniji. Hiljadama malih i neefikasnih industrijskih jedinica je saopšteno da prestanu sa radom. U većini slučajeva, kompanije su zatvorile prljave pogone i modernizovale proizvodnju. Kineska ekonomija tada je bila u ekspanziji, pa su se radnici ili preorijentisali unutar iste kompanije, ili potražili priliku u bujajućoj privredi. Oba programa su ciljala čelik, cement, energiju, papir i druge „energetski gladne“ industrije. Bili su toliko uspešni da su uvrđteni i u naredni petogodišnji plan. Program Hiljadu preduzeća „izrastao“ je u Program deset hiljada preduzeća. Gašenje manjih i neefikasnijih fabrika je nastavljeno. I trud se isplatio. U prvih pet godina, Kina je smanjila, za 19,1 odsto, energetsku napregnutost (mera koliko se struje koristi za stvaranje jednog dolara ukupnog bruto domaćeg proizvoda). Cilj petogodišnjeg plana okončanog 2015, bilo je smanjenje napregnutosti za dodatnih 16 odsto i svi pokazatelji govore o ispunjenju. Vlada je takođe postavila kao cilj smanjenje količine ugljenika po jedinici BDP za 17 odsto.

Prema podacima Kineskog nacionalnog udruženja za ugalj pad potrošnje tog energenta prvi put je registrovan 2014. I dok neki analitičari misle da je do sniženja došlo usled ekonomskog pada, veliki broj ekonomista tvrdi da je usporavanje u tradicionalnom industrijskom sektoru u skladu sa rastom uslužnih delatnosti, sektorima sa niskom potrošnjom ugljenika. Na terenu stvari izgledaju prilično ohrabrujuće. Tako, recimo, tamo gde osamdesetih godina prošlog veka nije bilo transportnih veza između velikih gradova, danas postoje savršeni sistemi podzemne železnice, kao i gradski i međugradski autobuski sistemi, razvijena vazdušna mreža, više od 200 miliona električnih bicikala, oko 150 miliona automobila… I što je posebno važno, super brza železnica postepeno zamenjuje vazdušni saobraćaj na kraćim razdaljinama, što predstavlja veliku uštedu ugljenika.

Provereni recept

U ovom trenutku gotovo četvrtina električne energije u Kini dobija se iz hidroelektrana i, kako se procenjuje, taj udeo će nastaviti da raste u narednih pet do 10 godina. I mada su se hidroelektrane, zbog štete koju nanose životnoj sredini, našle na meti kritika, stručnjaci ocenjuju da izgradnja brana u Kini sledi istu matricu koja je primenjivana u Evropi, Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi u prošlom veku – solarna, zatim energija vetra i vode plus mali, ali rastući udeo nuklearne energije. To je model koji utire put ka budućnosti manje oslanjenoj na ugalj, koji je 2014. činio 65 odsto ukupne energije (pad u odnosu na 70 odsto iz 2011).