„Energetska nezavisnost“: Kritičari nabijaju pritisak hrvatskim LNG planovima

Za Mirelu Ahmetović, gradonačelnicu priobalnog gradića Omišalj na hrvatskom ostrvu Krk, to je maksima po kojoj valja živeti. Iako je trebalo da bude na godišnjem, prvoga dana odmora ona ostaje u kancelariji da raspravlja o energetskom projektu protiv kog se bori poslednje tri godine.

Ahmetović, 38, direktna je u govoru, misli organizuje metodično, kao i papire u debelom, crvenom povezu koji stoji na stolu ispred nje. Sve su to žalbe pisane ministrima i državnim institucijama, na koje većinom nije odgovoreno.

“Dok sam ja tu načelnica, tražiću poslednju zakonsku tačkicu na papiru ili na terenu da se obustavi ovaj projekat”, kaže Ahmetović za BIRN. “To je moja dužnost, moj posao i moje zadovoljstvo. Pisat ću predsjedniku svijeta ako treba”.

Projekat kom se protivi izgradnja je plutajućeg terminala za tečni prirodni gas (LNG), koji treba da bude izgrađen na severozapadnom obodu Krka, najvećeg ostrva u Hrvatskoj i jednog od glavnih turističkih odredišta zemlje, piše Jelena Prtorić za Balkan Insight.

Ovaj “projekat od strateškog interesa” podrazumeva usidravanje bivšeg tankera za naftu dugačkog 280 metara kom je promenjena namena u LNG terminal, nedaleko od ruševina drevnog rimskog grada Fulfinijuma kod Omišlja. Odatle se pruža pogled na Riječki zaliv u severnom Jadranu.

Terminal koji košta 234 miliona evra treba da omogući LNG tankerima da istovaruju svoj tovar (plin u tečnom stanju) koji će se na Krku obrađivati u običan gas i dalje distribuirati hrvatskim gasovodima.

Ako bi radio punim kapacitetom, terminal bi mogao da obradi 2,6 milijardi kubnih metara (bcm) gasa godišnje, što je skoro 80 odsto godišnje potrošnje u Hrvatskoj. Trebalo bi da počne s radom do 2021.

Ovaj je projekat dobio značajna sredstva od EU kao jedan od Projekata od zajedničkog interesa tog bloka – ključnih prekograničnih infrastrukturnih projekata koji povezuju energetske sisteme država članica.

Vlada kaže da je projekat “važan za energetsku nezavisnost i sigurnost” Hrvatske zato što će diverzifikovati dobavne pravce, što na učtiv način govori da Hrvatska više neće morati da se u tolikoj meri oslanja na Rusiju.

Ali mnogi stručnjaci, aktivisti i meštani koje je intervjuisao BIRN vide taj projekat kao upozoravajuću priču o posledicama slepog praćenja dogme o energetskoj sigurnosti.

Kritičari kažu da je vlada pogurala plan bez ispitivanja ili savetovanja sa onima koji će snositi posledice. Mnogi se protive planu iz ekoloških razloga, smatrajući da se radi o pretnji morskom životu u tirkiznim vodama Krka.

Takođe postoje sumnje u ekonomsku opravdanost. Vlada nikada nije objavila pravu studiju isplativnosti, ali BIRN otkriva da je Hrvatska na putu da protraći veliku količinu javnog novca.

Manje od godinu dana pre nego što terminal treba da počne s radom, prema svim pokazateljima, ovaj projekat ima male šanse da nadoknadi troškove. Takođe neće u velikoj meri sniziti cenu gasa za hrvatske potrošače.

U stvari, stručnjaci kažu da će hrvatski poreski obveznici platiti cenu rugobnog projekta od 100.000 tona, sumnjive vrednosti za energetsku nezavisnost zemlje, od kog bi korist mogle imati druge države regiona.

Energetska dogma EU

Sa nalazištima prirodnog gasa u Jadranu i istočnoj Slavoniji, Hrvatska stoji bolje od mnogih drugih članica EU po pitanju energetske nezavisnosti.

“Hrvatska trenutno proizvodi oko pola gasa koji troši”, kaže Katarina Simon, stručnjakinja za gas na Rudarsko geološkom naftnom fakultetu Univerziteta u Zagrebu.

“Ali u zadnjih par godina proizvodnja se smanjila. Posljedica toga je da se više okrećemo uvozu”.

Kao i drugde u Evropi, Hrvatska uvozi gas iz Rusije – oko 2,04 bcm u 2018. godini, što je oko dve trećine godišnje potrošnje u zemlji, prema podacima ruskog gasnog giganta Gazprom.

Radi poređenja, Nemačka je iste godine uvezla 58,5 bcm, što je čini najvećom mušterijom Gazproma u Evropskoj uniji. Slovačka, po broju stanovnika samo malo iznad Hrvatske, uvezla je 5,8 bcm.

Nakon niza rusko-ukrajinskih sukoba oko gasa koje su poslednjih decenija zaustavljale isporuke Evropi, EU je počela da traži alternativne izvore gasa, a LNG je postao ključni deo njene energetske politike.

LNG je skraćenica koja govori o načinu transporta gasa više no o samom gasu.

Kako bi se minimizovala cena transporta gasa preko velikih daljina, prirodni gas se hladi na minus 162 stepena celzijusa, što ga pretvara u tečnost. Ovo smanjuje njegovu zapreminu do 600 puta.

Tečni gas se tada transportuje do LNG terminala, poput onog koji se planira u Omišlju, gde se ponovo prevodi u gasovito stanje pre nego što se pusti u gasovode i distribuira potrošačima.

Takvi LNG terminali su postali novi ulazi za dostavu gasa koji ne potiče iz Rusije u Evropu. LNG se takođe smatra “prelaznim fosilnim gorivom” i delom strategije EU da zameni ugalj i mazut.

U 2016. godini Evropska komisija otkrila je strategiju EU za skladištenje LNG i gasa koja uključuje izgradnju infrastrukture neophodne za “završetak stvaranja unutrašnjeg energetskog tržišta i identifikovanje potrebnih projekata kako bi se okončala zavisnost određenih država članica od jednog izvora gasa”.

Pasko Sabido, istraživač Opseravatorije za korporativnu Evropu, neprofitnu organizaciju iz Brisela koja prati efekte lobiranja korporacija na politiku EU, kaže da zahtevi za unapređenje LNG infrastrukture dolaze od industrija gasa i gasovoda, kao i sektora koji obezbeđuje LNG u brodarstvu kao gorivo.

“Ova infrastruktura se gradi tako da traje”, rekao je on za BIRN u telefonskom intervjuu. “Za 20 godina biće lakše ovim kompanijama da uspore proces zamene prirodnog gasa argumentom da smo izgradili svu ovu infrastrukturu i da ne treba da dignemo ruke od nje”.

U oktobru, Opseravatorija za korporativnu Evropu udružila se sa ekološkim grupama kao što su Prijatelji Zemlje i Grinpis i objavili istraživanje koje pokazuje da je od 2010. godine pet gasnih i naftnih giganata – Šel, BP, Total, ExxonMobil i Ševron – potrošili najmanje 250 miliona evra na lobiranje EU.

Izveštaj takođe navodi da je EU, uprkos svom cilju da se bori protiv klimatskih promena, velikodušno subvencionisala gasnu infrastrukturu.

“Preko 1,6 milijardi evra otišlo je na gasne projekte od 2014. iako znamo da će nas bilo kakva dodatna infrastruktura osuditi na fosilna goriva u budućnosti”, stoji u izveštaju.

Prema studiji tržišta koju je uradila nemačka energetska konsultantska kuća Team Consult, na kraju 2017. totalni kapaciteti za regasifikaciju u 24 velika LNG terminala u EU bili su 146 bcm, dok su u 2007. iznosili 90 bcm.

Očekuje se da će ova cifra značajno porasti, pošto se još 22 velika terminala za uvoz LNG planiraju ili razmatraju u Evropi (od kojih je 17 u državama EU), prema industrijskom udruženju Gasna infrastruktura Evrope.

[]

Ovaj razvoj LNG infrastrukture je toplo pozdravljen sa druge strane Atlantskog okeana, gde su SAD postale jedan od najvećih izvoznika gasa. Američka Administracija za energetske informacije očekuje da će 2019. godina probiti rekorde u izvozu prirodnog gasa.

Na sastanku sa predsenikom SAD-a Donaldom Trampom 2018. godine, bivši predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker obećao je da će “Evropa uvoziti više gasa iz SAD”.

Majk Falvud, viši istraživač u Oksfordovom Institutu za energetske studije, kaže da takve izjave daju pogrešnu sliku o tome kako tržište funkcioniše.

“Nije Junker taj koji kupuje gas, niti ga Tramp prodaje”, rekao je on u telefonskom intervjuu. “Tržište kupuje i prodaje gas”.

Za Falvuda, jedna od glavnih prednosti LNG terminala je što mogu poslužiti kao poluga moći prilikom ugovaranja sa Rusijom.

“Kada postoji alternativni izvor gasa, lakše je ispregovarati nižu cenu sa Gazpromom”, rekao je on.

Ali ovo neće biti opcija za Hrvatsku u skorijem periodu, bez obzira da li će izgraditi terminal.

Jedan od glavnih distributera gasa u državi, Prvo plinarsko društvo, potpisalo je 2017. godine ugovor sa Gazpromom na deset godina, kojim je cena jedne milijarde kubnih metara gasa fiksirana do 2027.

“Hrvatska se vraća Gazpromu”, bio je naslov u ruskoj dnevnoj novini Komersant kada je vest objavljena.

‘Izbeljivač u moru’

LNG Hrvatska, državna kompanija nadležna za sprovođenje projekta na Krku, nije odgovorila na zahtev BIRN-a za intervju, niti na pitanja poslata mejlom.

Ali kritičari LNG plana kažu da je slepo praćenje strategije EU olakšalo vladi da ignoriše pitanja zbog kojih drugi infrastrukturni projekti ne bi prošli.

Vjeran Piršić, predsednik ekološkog NVO Eko Kvarner, je jedan od istaknutijih protivnika izgradnje terminala.

Piršić je krupan čovek staloženog ponašanja. Kad mu zazvoni telefon pušta umirujuću pesmu Evroazijske zlatne vuge, ptice koja je česta u ovim krajevima.

Na prozorskim daskama u njegovom domu i kancelariji u Njivicama, mestu južno od Omišlja, drži tri japanska mača. Piršić pokazuje kako drži mačeve tokom meditacije, da bi se opustio od stresa.

A stresa povezanog s aktivizmom ima. Piršić se uspešno borio protiv vađenja nafte iz Jadranskog mora, proizvodnje uglja na hrvatskom poluostrvu Istra i projekta koji je trebalo da produži ruski naftovod do Jadrana. Ovih dana, najviše ga brine uticaj LNG terminala na lokalnu životnu sredinu.

LNG Hrvatska je u novembru 2017. održala javnu prezentaciju u Omišlju sa EKONERG-om, kompanijom koja je izradila sudiju uticaja projekta na životnu sredinu koju zahteva zakon.

Oko 400 meštana u sredini koja ima 2.500 stanovnika došlo je na događaj, u okviru koga je bila predviđeno vreme za pitanja i odgovore, što je trajalo skoro pet sati.

Na audio snimku ovog dela mogu se čuti menadžeri kako daju konfuzne i nepovezane odgovore i lokalni ljudi kako izražavaju zabrinutost i postaju sve više neprijateljski nastrojeni.

U jednom trenutku, meštanin koji se predstavlja kao Branko Ban počinje da pita o zagađenju od natrijum hipohlorita koji se koristi za čišćenje industrijskih komponenti.

Stručnjaci EKONERG-a pokušavaju da promene temu ali Ban je napravio računicu na osnovu cifara iz izveštaja o uticaju. Nakon što kaže da je natrijum hipohlorit u suštini izbeljivač, kazao je: “Otpustićete oko 376.000 kilograma izbeljivača u more svake godine!”

Direktori to nisu porekli. (LNG Hrvatska je u kasnijoj objavi, u novembru 2018., prilikom naručivanja tankera, obznanio da se neće koristiti klor, nego upotrebljavati druga tehnologija za čišćenje sustava).

Piršić smatra da je cela prezentacija bila “debakl” za LNG Hrvatsku.

Kaže da kompanija nije uspela da ublaži brige meštana, uključujući negativan uticaj na turizam, opasnost za morski život i rizike koji dolaze od izloženosti terminala snažnim vetrovima po kojima je region poznat.

Tim energetskog komesara EU rekao je za BIRN putem mejla da “svi veliki infrastrukturni projekti treba da budu razvijeni u bliskoj saradnji sa lokalnim vlastima i građanima koji žive u blizini projekta”.

Ali Piršić i gradonačelnica Ametović kažu da takve saradnje jedva da je bilo.

Meštani takođe nisu zavedeni izgledom za otvaranje novih radnih mesta, budući da terminalnom ove veličine obično rukuje svega 30-40 ljudi. Njih će zaposliti Golar Power, norveška kompanija koja će biti zadužena za održavanje i upravljanje terminalom.

Istovremeno, Ahmetović tvrdi da je ministar energetike i zaštite životne sredine Tomislav Ćorić pokušao da je ubedi da ne kritikuje projekat u medijima tako što je obećao da će obezbediti sredstva za projekat vodovodne infrastrukture u Omišlju ako zaćuti.

Dok se priseća sastanka sa Ćorićem u novembru 2017, ona kaže za BIRN: “Ja sam onda shvatila da mi je upravo ponuđen mito javnim novcem”.

Ćorić nije odgovorio na BIRN-ov zahtev za intervju, ni na pitanja poslata mejlom. Na pitanje o ovim navodima, služba za odnose s javnošću ministarstva odbila je da “komentariše ove neosnovane tvrdnje”.

Ahmetović je članica centralno-leve Socijaldemokratske partije (SDP), glavne stranke koja je u opoziciji vladajućoj koaliciji koju predvodi konzervativna Hrvatska demokratska zajednica (HDZ), čiji je Ćorić član.

Ali ona poriče da je njeno protivljenje terminalu motivisano stranačkom politikom, ističući da su lokalni većnici SDP i HDZ jednoglasno glasali protiv projekta u novembru 2017. (mada su većnici iz redova HDZ bili uzdržani tokom sledeće rasprave pet meseci kasnije).

U junu 2018. skupština je odobrila “Leks LNG”, zakon koji je omogućio izgradnju terminala i rešio pitanja oko vlasništva kako bi ubrzao izgradnju.

Projekat koji malo čini, a kasno dolazi

Bez obzira na probleme u vezi ekologije i transparentnosti, insajderi u gasnoj industriji strahuju da će se LNG projekat jednostavno ispostaviti neodrživim.

Daria Karasalihović-Sedlar, stručnjak za naftnu i gasnu ekonomiju na Zavodu za naftno inženjerstvo Univerziteta u Zagrebu, kaže da se Hrvatska prekasno uključila u LNG igru da bi bila ozbiljan igrač.

“Pre deset godina tržište nije bilo ovoliko zasićeno prirodnim gasom”, kaže ona. “Mogli smo da postanemo gasno čvorište”.

Ne samo što je broj LNG projekata drugde u Evropi skočio poslednjih godina, nego i Trans-jadranski gasovod (TAP) koji povezuje severnu Grčku sa Italijom preko Albanije treba da počne s radom 2020.

TAP je deo takozvanog Južnog gasnog koridora koji treba da sprovede prirodni gas iz kaspijskog regiona do Evrope preko Balkana i srednje Evrope.

Zamisao da se LNG terminal izgradi u Omišlju potiče još iz srednjih 1990-ih godina kada je hrvatska državna naftna kompanija INA to prva predložila, ali prvobitni plan nije prošao fazu istraživanja.

Ovaj koncept se ponovo pojavio početkom 2000-ih sa osnivanjem Adria LNG, međunarodnog konzorcijuma energetskih kompanija kao što su nemački E.ON Ruhrgas, francuski Total, austrijski OMV, češko-nemački RWE i slovenski Geoplin.

Plan Adria LNG za izgradnju terminala godišnjeg kapaciteta 10 bcm ciljao je da stvori gasni centar za region, koji bi bio izgrađen u saradnji sa Dina Petrokemijom, hrvatskom hemijskom fabrikom koja je tada radila na rtu kod Omišlja.

Da bi se LNG regasifikovao, potrebno je da se zagreje do iznad 0 stepeni celzijusa. Adria LNG je htela da za to koristi toplu vodu koja je bila nusproizvod hemijske proizvodnje u Dina Petrokemiji.

Josip Šepčić, bivši specijalista za istraživanje i razvoj u Dina Petrokemiji, seća se da se radilo o “ozbiljnom projektu”.

“(Strane kopanije) su tada izašle (iz tog posla) jer im je opao interes… A prema meni, izašli su i zbog sporosti naše administracije”, kaže on.

Adria LNG zatvorila je svoje kancelarije u Zagrebu 2010. BIRN je kontaktirao sve kompanije u konzorcijumu sa pitanjem zašto je projekat otkazan, ali one su odbile da komentarišu.

‘Plaća se besplatna vožnja drugima’

Koristeći zvanične vladine podatke, BIRN je analizirao aktuelni projekat izgradnje terminala.

U ukupnu cenu izgradnje LNG terminala od 233,6 miliona evra ulazi 159,6 miliona za kupovinu norveškog tankera napravljenog 2005. i promena njegove namene u Ploveće postrojenje za skladištenje i regasifikaciju.

Od ukupnih troškova Evropska unija obezbeđuje 101,4 miliona evra.

Hrvatska vlada platiće 100 miliona evra iz državnog budžeta. Evropska komisija je u julu odobrila ovo korišćenje novca poreskih obveznika rekavši da je “u skladu sa pravilima EU o dodeli državne pomoći” koja služe da zaštite konkurenciju.

Preostalih 32,2 miliona evra doći će od matičnih kompanija LNG Hrvatske: elektroprivredne kompanije HEP i operatera gasovoda Plinacro, koje su u državnom vlasništvu.

Da bi dobili sredstva od EU, infrastrukturni projekti moraju da dokažu da će biti ekonomski održivi. Ovo se postiže iniciranjem takozvanog „Open seasons“ (“otvorene sezone”) licitiranja kako bi se utvrdilo interesovanje na tržištu i identifikovali potencijalni kupci.

Tokom drugog kruga “otvorene sezone” LNG Hrvatska primila je obavezujuće ponude od samo dva kupca. Jedan je bila državna kompanija za naftu i gas INA, a druga je bio HEP. One su se obavezale da kupuju ukupno 50 miliona kubnih metara gasa godišnje.

Ovo je daleko ispod 1,5 bcm gasa, koliko Evropska komisija kaže da bi bilo potrebno kako bi terminal povratio sredstva uložena u njega.

Uprkos tome što računice ne obećavaju, vlada je početkom 2019. odlučila da finansira projekat.

Riječki dnevni Novi list preneo je navode direktorke LNG Hrvatske Barbare Dorić koja je rekla da je “ekonomski test terminala bio pozitivan” i da će “cene LNG biti konkurentne”, nagoveštavajući da će kupci biti privučeni niskom cenom gasa i tako učiniti terminal profitabilnim.

Ali analizičari kažu da njeno samopouzdanje može biti bez osnova.

Za početak, LNG Hrvatska nema kontrolu nad cenom gasa koji protiče kroz terminal, pošto se ugovori dogovaraju direktno između kupaca (kompanija koje prodaju gas krajnjim potrošačima) i prodavaca (kompanija koje izvoze LNG).

Pošto je LNG Hrvatska suštinski treća strana i pružalac usluge, čija je uloga da regasifikuje LNG koji drugi kupuju i prodaju, jedina cena na koju može da utiče je operativna tarifa koju naplaćuje.

“Koliko god vaše tarife bile konkurentne, nijedna kompanija neće kupiti vaš LNG ako mogu da dobiju jeftiniji gas preko gasovoda”, kaže Karasalihović-Sedlar sa Univerziteta u Zagrebu.

Evropska komisija rekla je u julu da na osnovu licitacija tokom “otvorene sezone”, “Hrvatska tvrdi da će jaz u finansiranju dovesti do gubitka od 193 miliona evra”.

Čak i ako mogućnost kupovina LNG od izvoznika širom sveta može poslužiti kao poluga prilikom pregovaranja oko cene sa Rusijom, ne izgleda kao da će građani Hrvatske plaćati manje račune za gas, kaže Falvud sa Oksfordovog Instituta za energetske studije.

“Pošto se terminal gradi od javnog novca, hrvatski poreski obveznici suštinski plaćaju ‘besplatnu vožnju’ drugim državama koje će možda imati koristi od njega”, kaže on.

Jedna od takvih zemalja je Mađarska.

Hrvatski ministar životne sredine i energetike saopštio je u aprilu da je Mađarska zainteresovana za kupovinu 25 odsto udela u LNG Hrvatska (pogledajte antrfile).

Pal Šagvari, ambasador za međunarodne energetske odnose pri mađarskom ministarstvu spoljnih poslova, rekao je za BIRN u telefonskom intervjuu da su pregovori u toku.

“Mađarska je oduvek bila zainteresovana za terminal zato što nam je cilj da diverzifikujemo izvore snabdevanja gasom”, kaže on.

Gazprom je 2017. obezbedio sedam od 10,3 bcm gasa koji je te godine potrošila Mađarska, prema podacima ruskog izvoznika gasa.

Budimpešta se nada da će ispregovarati nove uslove i cene pošto veliki gasni ugovor između Mađarske i Rusije ističe 2021.

“[Hrvatski terminal] za nas može biti veoma korisna alatka u pregovorima”, rekao je Šagvari. 

Nezavisnost u baltičkom stilu

Da bi stekli utisak o tome kako izgleda kad imate LNG terminal na svom pragu, ne morate da tražite dalje od baltičke luke Klajpeda, trećeg najvećeg grada Litvanije.

U dobro održavanom centru Klajpede, saksije sa cvećem ukrašavaju prozore kuća u nordijskom stilu dok ostatkom grada uglavnom dominiraju stambeni blokovi iz vremena Sovjetskog saveza.

Usidren tačno u centru prometne luke u Klajpedi je Nezavisnost, prvi i jedini LNG terminal u Litvaniji.

Stručnjaci koji ga pozdravljaju kao primer dobro isplaniranog LNG terminala, koji je zaista doprineo energetskoj nezavisnosti, kažu da uspeh Nezavisnosti poseduje jasnoću svrhe koja nedostaje planovima LNG Hrvatske.

Terminal je izgrađen za gotovo 450 miliona evra od poreskih obveznika, prema Evropskoj komisiji koja je odobrila tu državnu pomoć 2013. na osnovu toga što “doprinosi energetskim ciljevima EU bez nanošenja nepotrebne štete po konkurentnost”.

Projekat Nezavisnost završen je od početka do kraja za manje od četiri godine. Terminal u Omišlju planiran je sa prekidima 15 godina od strane različitih aktera.

Bivši tanker za naftu dužine 294 metara je neznatno veći od onog koji se priprema u Krku, ali može da obradi do četiri bcm prirodnog gasa godišnje – skoro duplo više od hrvatskog terminala.

Ritis Savickis, portparol Klajpedos Nafte, državnog operatera terminala, rekao je da je Nezavisnost samo u junu regasifikovala dovoljno gasa da proizvede 2,4 teravat časa energije, što je otprilike jednako potrošnji u baltičkim zemljama Estoniji, Letoniji i Litvaniji za taj mesec.

Pre nego što je Nezavisnost počela s radom 2014. godine, tri miliona stanovnika Litvanije bilo je 100 odsto zavisno od ruskog gasa. Postojao je jedan gasovod, preko Belorusije, i jedan dobavljač, Gazprom.

Do 2018. Litvanija je gotovo prepolovila uvoz gasa iz Rusije, i kupila je 1,4 bcm u poređenju sa 2,7 bcm u 2013, pre nego što je terminal izgrađen.

“[Izgradnja terminala] bila je politička i ekonomska odluka”, rekao je zamenik litvanskog ministra spoljnih poslova Albinas Zananavičijus za BIRN u intervjuu u Viljnusu, prestonici Litvanije.

Sa bujnim biljkama, niskim stolom za kafu i belim kožnim stolicama, Zananavičijusova kancelarija daje utisak dnevne sobe – sa izuzetkom zastave Litvanije i predsednikovog portreta na zidu.

“Plaćali smo jednu od najviših cena gasa u EU”, kaže Zananavičijus.

Vlasti su odredile da Klajpedos Nafta bude operater a državna kompanija za trgovinu gasom Litgas (deo državne firme Litvanska energija) potpisala je petogodišnji sporazum sa norveškom energetskom kompanijom Statoil (sada Ekvinor) o uvozu 540 miliona kubnih metara gasa godišnje.

Kako kaže Andrijus Šimkus, pravnik za energetiku koji je napisao nacrt prvog litvanskog zakona o LNG 2010. godine, sama gradnja infrastrukture nije bila dovoljna da slomi monopol Rusije na tržištu gasa.

Za to je bilo potrebno da zakonodavci propišu posebne ugovorne obaveze elektranama koje proizvode toplotu i električnu energiju a koriste gas.

“Uveli smo pravni mehanizam koji propisuje obaveznu nabavku 25 odsto gasa preko LNG terminala”, kaže Šimkus.

Odmah po završetku izgradnje terminala u 2014. Litvanija je uspela da ponovo ispregovara ugovore sa Gazpromom. Mediji, uključujući rusku državnu agenciju Sputnjik, su izvestili da je Gazprom smanjio cene Litvaniji za preko 20 odsto.

U leto 2016. predsednica Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović posetila je terminal u Klajpedi. Dve njene fotografije na kojima pozira sa posadom vise uramljene na zidu konferencijske sobe na brodu.

U Omišlju se pak meštani žale da Grabar-Kitarović još nije posetila lokaciju LNG terminala koji će promeniti njihov gradić.

Tokom posete ostrvu u julu, našla je vreme da priča o turizmu sa gradonačelnikom grada Krka i sretne se sa lokalnim proizvođačima vina, sira i maslina. Ali držala se podalje od Omišlja.

Ostrvo Krk planira da prestane da emituje ugljen-dioksid do 2030. Lokalni gradići su pioniri recikliranja i korišćenja alternativnih izvora energije poput solarne. Meštani strahuju da će projekat terminala izvrnuti ruglu njihove ekološke planove.

Na gradilištu u poznu jesen, zvuk pneumatskih čekića ispunio je vazduh dok su desetine radnika sipale cement, podizali betonske stubove i polagali armaturu. Nasip koji će povezati plovilo sa obalom polako je uzimao oblik.

Na vidiku gradilišta preko puta uskog zaliva, ruševine rimskog Fulfinijuma – omiljenog mesta za održavanje klasičnih i džez koncerata kada je vreme lepo – stoje uspravno na travnjaku koji se prostire do šljunkovite plaže.

Na leto, zaliv je popularna lokacija među meštanima i turistima koji dolaze da plivaju i opuste se u senci širokih borova.

Barem jedan stanovnik Omišlja smatra da izgradnja terminala može doneti i nešto dobro.

“Možda je ovo nepopularno mišljenje među lokalcima ali Omišalj je industrijsko mesto već dugo”, kaže Ivan Leko, 34-godišnji stručnjak za digitalni marketing čiji balkon gleda na lokaciju novog terminala. „Ali cevovodi su dobri jer barem nema aktivnog zagađenja”.

Dok gleda na gradilište, dodaje: “Industrija u Omišlju je primarni razlog zbog kog nas talasi masovnog turizma nikada nisu dosegli ovde. Ako dovedu brod, barem će nas to zaštititi od masovnog turizma.“

Već viđeno?

Za mnoge u Hrvatskoj, vest da je Mađarska zainteresovana za kupovinu udela u LNG Hrvatskoj je loš slučaj već viđenog.

Vlada je 2002. godine počela privatizaciju državne energetske kompanije INA. U narednoj deceniji, mađarska energetska grupa MOL preuzela je firmu kao najveći pojedinačni deoničar. Kasne 2012. posedovala je 49 odsto INE, dok je Vlada Hrvatske posedovala 45 odsto.

Hrvatska anti-korupcijska institucija optužila je 2011. godine bivšeg premijera Iva Sanadera da je primio mito od 10 miliona evra od MOL-a 200. godine da “proda INA”.

Sanader je osuđen na osam i po godina zatvora, ali je presuda oborena pred Ustavnim sudom i naređeno je ponovno suđenje. Ono je počelo u februaru 2019. a MOL-ovom direktoru Žoltu Hernadiju sudi se u odsustvu. 30. decembra 2019., Sanader je osuđen za korupciju na šest godina zatvora, a Hernandi na dvije.

Mito koji je Sanader navodno uzeo završio je na bankovnom računu Roberta Ježića, švajcarsko-hrvatskog preduzetnika i bivšeg vlasnika medija i fudbalskog kluba, prema navodima tužilaštva.

Ježić je prethodno kupio hemijsku fabriku DINA u Omišlju kada je postao većinski vlasnik konglomerata po imenu Dioki d.d. 2005. godine.

Plan konzorcijuma međunarodnih energetskih kompanija Adria LNG, koji je predviđao izgradnju LNG terminala na kopnu u Omišlju 2000-ih, predviđao je da se projekat radi na zemljištu u vlasništvu Dioki.

Ali Dioki je od tada bankrotirao, a Ježić je postao ključni svedok na suđenju Sanaderu.

Jelena Prtorić je slobodna novinarka koja piše na engleskom, francuskom i svom maternjem hrvatskom jeziku. Ovaj članak je nastao u okviru projekta Balkanske stipendije za izvrsnost u novinarstvu, uz podršku Fondacije ERSTE, u saradnji sa Balkanskom istraživačkom mrežom. Uređivao Timoti Lardž.