Episkop Grigorije za DW o dešavanjima u Srebrenici: Važno je da naučimo da jedni drugima iskreno kažemo „oprosti“

Nakon što je u Potočarima 11. jula obavljena sahrana posmrtnih ostataka 30 Bošnjaka stradalih u genocidu u Srebrenici, u tom gradu se ogranizovano pevalo i sviralo. Prema izveštajima lokalnih medija, okupljanje uz glasnu muziku bilo je organizovano u dvorištu pravoslavne crkve u Srebrenici.

To je izazvalo brojne reakcije i osude preživelih genocida. Udruženje Majke Srebrenice na Tviteru je ironično napisalo: „Zahvalne smo čelnicima SPC-a u Srebrenici što su večeras organizirali svirku i pjesme u čast ukopa trideset nevino ubijenih ljudi, među kojima je i dječak od petnaest godina. To je baš onako vjerski, duhovno i pomiriteljski.“

DW je za komentar tih dešavanja zamolio vladiku Grigorija Durića, episkopa srpske pravoslavne eparhije disledorfske i nemačke.

DW: Nakon što je u utorak obavljen ukop posmrtnih ostataka 30 Bošnjaka stradalih u genocidu u Srebrenici, prema izjavama očevidaca, u dvorištu pravoslavne crkve u tom gradu organizovan je koncert. Dobri poznavaoci prilika u Srebrenici za to stanje, između ostalih, smatraju odgovornim i lokalnog sveštenika, a na kraju i Srpsku pravoslavnu crkvu. Kako Vi gledate na to?

– Odgovor na Vaša pitanja, koja se tiču događaja u Srebrenici od pre neki dan, kao i odgovornosti za njih ne mogu dati, budući da sam sve to vreme proveo u putu, sa vrlo ograničenim pristupom internetu i medijima, te ne posedujem apsolutno nikakva saznanja o tome da li se, šta i zbog čega dogodilo. U tom gradu postoji nadležni sveštenik, kao i nadležni episkop, možete se njima obratiti za komentar, jer dakle smatram da bi bilo neodgovorno da sam komentarišem ono o čemu nemam apsolutno nikakva saznanja.

DW: Među pesmama koje su se mogle čuti u utorak u Srebrenici, a što je objavljeno na društvenim mrežama, pevalo se „veseli se srpski rode“, a pevalo se i „veri pravoslavnoj“, što ima posebnu težinu s obzirom na to da su počinioci zločina navodili da su to činili u ime tog naroda i te vere. Šta, generalno gledano, zapravo uči pravoslavna vera kada je reč o patnjama bližeg, o gubitku s kojim se bližnji suočava, o odnosu u situacijama u kojima neko sahranjuje svoje najbliže?

– Čini mi se da hrišćanski, a samim tim i pravoslavni odnos prema patnji i stradanju drugih najbolje opisuje Hristova priča o milostivom Samarićaninu. U najkraćem, na pitanje učenika o tome ko je njihov bližnji, Isus pripoveda o čoveku Jevrejinu koji je napadnut, opljačkan i isprebijan od strane razbojnika, te ostavljen da leži na putu. Pored njega prolaze njegovi sunarodnici, uključujući i sveštenika, i ne osvrću se na njega. Potom nailazi Samarićanin, pripadnik naroda koga su Jevreji prezirali. Drugačijih verskih uverenja, sažali se na njega, previ mu rane i odvede ga u gostionicu gde vlasniku plati da neguje bolesnika.

Isusova jasna poruka glasi, dakle, da je naš bližnji ne onaj sa kim delimo nacionalnu ili versku pripadnost, već onaj koji nam se nađe u nevolji. I ne samo to, već još važnije, on nas poziva ne da brinemo o tome ko je nama bližnji, nego upravo obrnuto, da u naznačenom smislu mi svima budemo bližnji. Hristos nas dakle uči da u susretu sa bilo kojim čovekom, koji pati, budemo ne samo oni koji će pokazati pasivno sažaljenje, već aktivno učiniti sve što možemo da tu patnju ublažimo.

DW: Brojni analitičari se slažu u tome da je stanje u BiH 30 godina nakon rata podjednako loše i da nije došlo do stvarnog pomirenja. Šta je s Vaše tačke gledišta, kao pravoslavnog sveštenika, potrebno uraditi da u BiH konačno dođe do poštovanja žrtava, pokajanja, suočavanja s prošlošću i u konačnici ponovne uspostavljanja poverenja?

– Za vreme koje sam proveo službujući kao episkop u BiH već smo napravili mnoge korake koje smatram krucijalnim na putu dostizanja ciljeva koje spominjete. Čini mi se da je to i dalje pravac, kojim pripadnici svih naroda i vera treba iskreno da nastave i u budućnosti. Religija u BiH ima izuzetan značaj, te verske vođe imaju posebnu odgovornost da svoje vernike pozovu na međusobno zbližavanje, upoznavanje i razumevanje, a ne izdvajanje u zasebne enklave i mržnju. Neke od akcija i inicijativa, koje smo ranije izvodili, a pokazale su se veoma efikasnim, su npr. zajednička poseta svih verskih vođa mestima stradanja svih naroda koji žive u BiH, organizovanje simpozijuma, poput Teologije u javnoj sferi, gde smo uvek pozivali kao učesnike i predstavnike rimokatoličke crkve i islamske zajednice. Važno je i da naučimo da jedni drugima iskreno kažemo „oprosti“, kao što sam onomad ja osetio potrebu da učinim u dubrovačkoj katedrali, što je odmah naišlo na istovetan odgovor tamošnjeg biskupa. Smatram da takvi potezi i događaji, ukoliko ih organizujemo iskreno, ne prosto reda radi, vremenom nesumnjivo mogu doprineti međusobnom zbližavanju i boljem zajedničkom životu naroda u BiH.