Foto: EPA-EFE/PABLO GIANINAZZIS obzirom na to da se približava inauguracija Donalda Trampa za predsednika Sjedinjenih Država, raspoloženje u Briselu i evropskim prestonicama kreće se od panike do pomirenja, pri čemu se mnogi nadaju da će biti moguće pronaći transakcioni modus vivendi.
Međutim, ad-hoc dogovaranje neće odgovoriti na veliko pitanje koje visi u vazduhu: Šta će značiti još jedan Trampov mandat za globalnu saradnju?
Kakve su šanse za kolektivne napore u zaštiti globalnih javnih dobara poput klime i javnog zdravlja, i za očuvanje prosperiteta kroz održavanje ekonomske međuzavisnosti?
Trampova pobeda je nesumnjivo loša vest za one koji veruju da svi imamo odgovornost prema globalnim zajedničkim dobrima, i da međuzavisnost treba da se upravlja jasnim, stabilnim i doslednim pravilima.
Tramp je tvrdi nacionalista koji globalnu upravu smatra preprekom za američku premoć. Umesto da se pridržava principa i pravila, njegov pristup je potpuno transakcijski.
Već je zapretio Kanadi i Meksiku carinama na trgovinu, osim ako ne zaustave ulazak fentanila i migranata u Sjedinjene Države, a takođe je upozorio devet zemalja BRICS-a da će bilo koji pokušaj stvaranja konkurencije dolaru naići na oštru odmazdu i rekao Evropi da mora da kupuje više nafte i gasa od SAD-a ili će se suočiti sa carinama.
Štaviše, postoji dobar razlog da se veruje da Tramp nije privremena aberacija, kao što je 2020. rekao američki predsednik Džo Bajden, već da je on aberantan izraz temeljnog pomaka u američkim stavovima prema globalnom liderstvu.
Kako se Amerika umara od svoje dugotrajne uloge na čelu međunarodne zajednice, svet je došao na raskrsnicu.
Setimo se analize ekonomskog istoričara Čarlsa Kindlbergera o Velikoj depresiji: kriza nije odražavala samo relativni gubitak moći Britanije, već i američku nevoljnost da preuzme ulogu globalnog lidera.
Međutim, od Drugog svetskog rata, SAD su u potpunosti prihvatile tu ulogu – ulogu koja kombinuje ogromne privilegije sa velikim obavezama.
Amerika uživa ogromne koristi od globalne nadmoćnosti američkog dolara – što, između ostalog, pruža međunarodne prihode od sinjoraža (baznog novca) – dok snosi odgovornost za globalnu monetarnu i finansijsku stabilnost.
To podrazumeva pružanje likvidnosti u dolarima partnerskim centralnim bankama u vremenima monetarnog stresa (kao što je bilo 2008-2010) i održavanje otvorenog tržišta američkih dobara kada je globalna potražnja niska.
Međutim, SAD više ne prihvataju ovaj implicitni ugovor, a današnji svet je previše fragmentiran i raznolik da bi bilo koja zemlja dominirala.
Iako Amerika i dalje ostaje jedina finansijska supersila (sa gotovo 60 triliona dolara tržišne kapitalizacije, naspram 9,5 triliona dolara Kine, i još većom prednošću u inovativnim tržišnim segmentima), ona više ne želi obaveze koje dolaze sa liderstvom.
Demografsko i ekonomsko opadanje evropske težine efektivno je eliminisalo Evropu iz trke. A Kina je previše usmerena na unutrašnje poslove da bi postala sledeći hegemon.
Iako je ona svetska proizvodna supersila (sa 35 odsto globalne proizvodnje), daleko je od toga da preuzme globalne odgovornosti.
Na sreću, ne zhatevaju svi problemi liderstvo jedne dominantne zemlje. U trećoj deceniji 21. veka, svet mora da pređe na nova uređenja u kojima će globalne odgovornosti biti šire raspodeljene.
U „New World New Rules: Global Cooperation in a World of Geopolitical Rivalries“, analiziramo upravljačka uređenja kroz razne političke domene – od globalnih zajedničkih dobara do tradicionalne ekonomske međuzavisnosti i onih koje nazivamo „integracija iza granica“.
U svakom od ovih slučajeva, cilj je spasiti kolektivnu akciju u svetu definisanom fragmentacijom i diverzifikovanim preferencijama.
Što se tiče klime, najsimboličnijeg čak i egzistencijalnog globalnog zajedničkog dobra, SAD će verovatno ponoviti svoje povlačenje iz Pariskog sporazuma iz 2015. (kojem se administracija Bajdena ponovo pridružila nakon što je Tramp istupio tokom prvog mandata).
Međutim, SAD su sekundarni akter u ovom pitanju, odgovorne za samo 13 odsto globalnih emisija, a mnoge inicijative na nivou američkih saveznih država za smanjenje emisija će se nastaviti.
Štaviše, Evropska unija i Kina bi mogle zajednički pružiti neophodno liderstvo kako bi okupile velike zemlje u razvoju, mobilisale privatno finansiranje za ciljeve neto-nula i podstakle civilno društvo.
Što se tiče međunarodne trgovine, glavnog kanala ekonomske međuzavisnosti, Trampove carine bi mogle biti poslednji ekser u kovčegu multilateralnog režima zasnovanog na pravilima.
Pokušaće da podeli evropske zemlje diferenciranjem carina kako bi kaznio ili ucenjivao pojedinačne vlade.
Ipak, Evropa može da se odupre održavajući jedinstveni front (zajedno sa Ujedinjenim Kraljevstvom). To bi joj omogućilo da ponudi Trampu dogovor koji uključuje kupovinu energije i odbrane, efikasno se osveti ili formira koalicije sa trećim zemljama (zbog čega je važan nedavni trgovinski sporazum EU sa zemljama Latinske Amerike iz Mercosura).
U svakom slučaju, postalo je jasno da su sadašnji multilateralni trgovinski propisi previše zahtevni za fragmentirani svet. EU bi trebalo da sarađuje sa ključnim partnerima kako bi razlikovala ponašanje koje je zaista neprihvatljivo od ponašanja koje je samo nepoželjno.
Što se tiče makrofinansija, drugog glavnog kanala međunarodne ekonomske međuzavisnosti, trend prema deglobalizaciji počeo je već neko vreme.
Dok institucije koje čine srž sistema (Međunarodni monetarni fond i Svetska banka) ostaju robusne, Tramp bi mogao da iskoristi pravo veta SAD kako bi promenio njihove politike u vezi sa nizom pitanja, pa čak i sa ublažavanjem i prilagođavanjem klimatskim promenama – što je činilo ogromnih 44 odsto kredita Svetske banke prošle godine.
Da bi očuvala međunarodnu finansijsku sigurnosnu mrežu, Evropa bi trebalo da se fokusira na komplementarnost između regionalnih institucija.
Ali, da bi podstakla konstruktivnu saradnju, moraće da prihvati da njen udeo u glavnim globalnim organizacijama treba da bude razblažen kako bi se prilagodila usponu Kine i različitih srednjih sila.
Iza ovih ključnih političkih oblasti nalaze se pitanja integracije „iza granica“, kao što su konkurencija, bankarstvo i poresko upravljanje, gde široko prihvatanje ekstrateritorijalnosti i neformalnih mreža može proizvesti poželjne rezultate čak i u odsustvu strogih pravila.
Poreska saradnja se čini malo verovatnom da preživi još jednu Trampovu administraciju, barem što se tiče multinacionalnih kompanija. Međutim, neki tehnički pregovori i procesi mogli bi i dalje da se nastave.
Postupak koji je više inkrementalan i detaljan može biti najbolji način da se očuva napredak koji je postignut do sada.
Po svim ovim pitanjima i mnogim drugim, donosioci odluka će morati da se prilagode svetu u kojem nijedna pojedinačna sila nije na čelu. To zahteva definisanje, za svaku oblast, koji oblici globalne uprave su najbolje prilagođeni nepopravljivo raznolikom i fragmentiranom terenu.
Autori su Jorgos Papakonstantinou, bivši ministar finansija Grčke koji je pregovarao o prvom grčkom paketu pomoći, autor je knjige „Game Over: The Inside Story of the Greek Crisis i koautor sa Žan Pizani-Feri, viši istraživač u briselskom think tanku Bruegel i profesor je na Sciences Po, knjige „New World New Rules: Global Cooperation in a World of Geopolitical Rivalries (Columbia University Press, 2025).
Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org
Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
