Erdogan i turska postmoderna

Osmanski segment predstavljen je sa njenim osnivačem i par sultana, dok se ovaj niz završavao sa bistom osnivača moderne Republike Turske – Ataturkom. Ideja koja se mogla iščitati iz ovog skulptorskog performansa je dubina turske istorije i njen progresivistički tok koji iz dubine azijskog prostora i vremena stremi Evropi, evropskim vrednostima, time i demokratiji. Istovremeno, ovaj niz je takođe ukazivao i na onu popularnu sintagmu o „kraju istorije“ koja se u turskoj svesti dovršava sa likom i delom Mustafe paše Ataturka. Poslednji događaji u Turskoj, neuspeli puč i tek okončan referendum o predsedničkom sistemu, koje se javnosti bar iz Evrope predstavlja kao uvod u diktaturu Tajipa Erdogana, postavljaju niz pitanja, prevashodno ono u kom pravcu se kreće ova zemlja? Da li iza Ataturkove biste sledi nova, Erdoganova? Kako se Erdogan pokazuje kao umereni islamist, da li bi eventualno novi niz skulptura trebalo pročitati zdesna ulevo, pa bi se tok turske istorije usmerio sa evropskih horizonata u dubinu azijskog prostora? Da li je moguć ovakav radikalni zaokret?

Sa stanovišta postmodernog mišljenja koje se lišava progresivističke linearnosti jednosmernog kretanja, u ovom slučaju Turske prema Evropi, ovakav tok istorijskog kretanja sasvim je moguć. Njemu u prilog govori nekoliko činjenica. Prvo, evidentan je proces još uvek umerene reislamizacije Turske, čega je izraz i AK partija oličena u lideru Tajipu Erdoganu. Drugo, višedecenijski proces priključenja Turske EU sve više se sagledava u neiskrenom odnosu oba subjekta, čemu dominantni izraz daje EU u sve vidljivijem antiislamskom raspoloženju prema ovoj zemlji i muslimanima uopšte. Da ovaj antiislamski diskurs takođe upotrebljava i Erdogan naglašavajući „mentalitet krstaša“ pojedinih zapadnih zemalja ne treba naglašavati. Da dešavanja na Bliskom istoku sve više primoravaju Tursku da se bavi ovim područjem i svojim položajem u njegovim okvirima vidljivo je sa sirijskom krizom pa su i pitanja evrointegracija dospela na drugi kolosek. Turski prodori u dubinu Azije i uticaj na brojne turske narode i države u velikoj meri su paralisani uticajem Rusije na ove zemlje, bivše članice SSSR. Isto bi se moglo reći i za uticaj Turske na Balkanu. S jedne strane se tu pojavljuje EU, na primer u slučaju Bugarske, a s druge strane Rusija u primerima Makedonije, Srbije, Crne Gore, BiH.

Reklo bi se da Turska biva prilično onemogućena i oslabljena u svojim ambicijama političkog i geostrateškog uticaja u regionu i među svojim susedima. Ipak, iako se ne može puno prigovoriti ovim faktima, čini se da se stvari ne sagledavaju dovoljno široko. Poslednjih decenija Turska je doživela enormni ekonomski razvoj postajući 17. ekonomija u svetu. Kao regionalna vojna sila, Turska je nezamenjiv faktor u aktuelnim bliskoistočnim dešavanjima koja šalje jasne poruke da neće dozvoliti da bude marginalizovan i njen interes na tim područjima. Uz to, u čemu se slažu brojni geostratezi, uočljivo je pomeranje strategijske ose sa Bliskog istoka prema centralnoj Aziji. Plan stvaranja „Velikog Bliskog istoka“ u kojem bi Turska uz Izrael trebalo da ima jednu od vodećih uloga uključuje i veliku nepoznanicu Iran, što Tursku nedvosmisleno stavlja u poziciju preispitivanja svoje ukupne pozicije.
Kao izraz ove težnje objavljena je opsežna „Strategijska dubina“ bivšeg premijera Ahmeta Davutoglua, u kojoj je zanimljiv stav da se Turska mora civilizacijski uklopiti u svoje bliskoistočno okruženje. Sagledani u ovom svetlu, osetljivi odnosi sa EU se ocenjuju kao izuzetno neravnopravni. Tako Davutoglu izričito naglašava: „Dok Turska svoje unutrašnje i spoljnje parametre podešava prema Evropi, Evropa u pravom smislu poseduje nezavisnost u odlučivanju o odnosima Turske sa Unijom. Dok je pre svake bitne odluke EU moguće da se, vetom Grčke, iznudi ustupak od Turske, Turska nema pravo da primeni nikakve sankcije prema EU ili njenim članicama. Trajanje neizvesnosti u ovom odnosu značajno će ograničiti međunarodna ekonomska opredeljenja Turske i postepeno će nastati struktura koja nije partner Evrope, nego zavisna od nje. Nastoji se da se Turska, koja je u ekonomskom smislu jednostrano priključena Evropi, ali izopštena u geokulturnom smislu, uhvati u klešta klatna konfrotacija-integracija“. Svestan opasnosti koje nastaju za Tursku iz ovog odnosa, Davutoglu konstatuje da će jedan od osnovnih turskih strategijskih parametara u bliskoj budućnosti biti nužnost da se, „formiranjem alternativnih politika kontinentalne sfere, koje će sprečiti osamljenje Turske u odnosu na EU, koja je u potpunosti sjedinjena sa Istočnom Evropom, razvije manevarski prostor otvoren za svaku opciju“.

Vrlo verovatno će Erdoganov najavljeni referendum o priključenju EU biti sproveden u delo. U kontekstu dosadašnjih odnosa između EU i Turske, neće biti nemoguće sagledati i njegove rezultate. Jasno je, Erdogan nije po volji evropskog političkog mnjenja. Za nju je populist i diktator, što naravno ne znači da nije, ali su i neki drugi populisti i diktatori u evropskim okvirima ili u neposrednom okruženju takvi po strukturi svoje ličnosti i ponašanju, pa nisu stavljeni „na tapet“. Štaviše, reklo bi se da su evropski miljenici. U čemu je onda stvar? U interesu koji se ima od svakog pojedinačno. Za razliku od neomiljenog Erdogana, balkanski su političari tako omiljeni evropskim velikašima. Stoga se naša postmoderna toliko i razlikuje od turske, a nije baš da nemamo toliko toga zajedničkog.