„Turska je pobednik u Siriji“: Geopolitički uspon Ankare od Afričkog roga do Avganistana

Pad režima Bašara al Asada u Siriji obeležava kraj iranskog „šiitskog polumeseca“ (područje na Bliskom istoku u kojem većinsko stanovnišvo čine šiiti i/ili koje je pod iranskim uticajem i kontrolom, prim. prev.) i uspon turskog „punog meseca“.

Radi se o preoblikovanju geopolitičke konture od Afričkog roga pa do Levanta i Avganistana.

Podrška turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana sirijskim pobunjenicima doprinela je da Ankara postane „regionalna centrala moći“ pod čijim se uticajem nalaze svi važni igrači regiona.

Turska je imala ključnu ulogu u iznenadnom trijumfu pobunjenika u Siriji. Operacija je sprovedena sa izuzetnim nedostatkom nasilnog razaranja koje je bilo karakteristično za dešavanja u Siriji tokom proteklih 13 godina. Turska je pobunjenicima obezbedila obaveštajne podatke, smernice i političko pokriće.

U prvih par godina unutrašnjeg sukoba u Siriji mnoge države sveta su nudile sporadičnu podršku opozicionim grupacijama, ali je najčvršća bila posvećenost Turske pobunjenicima u severozapadnim enklavama blizu granice. Podrška nije bledela ni usled raznih primirja i zamrznutih frontova.

Rastegnutost Irana i njegova nemogućnost da pruži sredstva i ljudstvo usled izraelskih napada na Hezbolah i iranske veze u Libanu i Siriji, pad Asadovog režima načinili su ne samo mogućim već i neminovnim.

U međuvremenu, zbog svoje preokupiranost ratom u Ukrajini Rusija je mogla da ponudi samo ograničenu pomoć Bašaru al Asadu.

Posledice uspeha Turske osetiće se najverovatnije i u susednom Iraku.

Turska je dugo održavala prisustvo u severnim delovima zemlje i sarađivala sa iračkim Kurdima u borbi protiv Radničke partije Kurdistana.

Uspon sunitske vlade u Siriji ojačao je turski uticaj u delovima Iraka gde suniti čine većinu i gde je dominirala šiitska milicija podržana od strane nakon pada Islamske države 2019.

Turske ambicije svakako nadilaze granice Sirije i Iraka i prostiru se širom Afrike, Kavkaza i Centralne Azije.

Četiri dana nakon pobede pobunjenika u Siriji, Erdogan je uspešno izdejstvovao dogovor između Somalije i Etiopije, bliskih turskih saveznika, kako bi se smanjile tenzije između dve zemlje zbog teritorijalnog spora.

Podrobna turska umešanost u Libiji, uključujući i vojnu pomoć za vladu priznatu od strane Ujedinjenih nacija, takođe obezbeđuje njen uticaj nad Mediteranom na polju energije.

Uloga Ankare u Avganistanu je takođe rasla poslednjih godina, posebno nakon talibanskog preuzimanja vlasti 2021. kada je Turska počela da učvršćuje veze sa novim vlastima.

Turska je konsolidovala svoje prisustvo u Azerbejdžanu vojnom i diplomatskom podrškom Bakuu tokom eskalacije sukoba u Nagorno-Karabahu 2020. čime se postavila kao ključna figura na Kavkazu.

Turski uspon dosta komplikuje odnose moći u regionu, posebno za Saudijsku Arabiju i njene saveznike.

Za razliku od Irana čiji šiitski identitet od njega čini nesumnjivog rivala, sunitsko opredeljenje Turaka predstavlja suptilniji i prodorniji izazov.

Rijad (glavni grad Saudijske Arabije) dugo je držao poziciju lidera sunitskih muslimana sveta, prkoseći šiitskom uticaju Irana, ali Turska nadmoć ugrožava ovaj narativ, pružajući sunitsku alternativu za Zalivske monarhije.

Dodatno, za razliku od Irana koji se uzdaje u proksije poput Hezbolaha kako bi zadržao uticaj, Turska je svoj legitimitet stekla kroz direktnu podršku lokalnim sunitskim snagama i popularnim ciljevima kao što je Arapsko proleće 2011.

Na taj način utvrđuje se turska pan-sunitska snaga, degradirajući saudijska nastojanja za vođstvom u regionu.

Rijad i Ujedinjene Arapske Emirate ova nova dinamika podseća na uspon islamističke vlade u Egiptu pod Muhamedom Morsijem 2012. koju je podržala Turska, što je podstaklo zalivske države da podrže vojni udar koji ga je zbacio.

Više od dve decenije iranski šiitski polumesec predstavlja ambicije Teherana da dominira Bliskim istokom.
Prostirajući se od Teherana do Sredozemlja, ovaj koridor je dozvolio Iranu da projektuje svoju moć kroz proksije poput Hezbolaha i preti Izraelu i Saudijskoj Arabiji.

Do 2019. Iran je utvrdio svoju moć i uticaj nad Bagdadom, Damaskom, Bejrutom i Sanom, što je predstavljalo vrhunac regionalnog uticaja.
To je međutim dovelo do strategijskog preopterećivanja što je Teheran načinilo ranjivim za rastuću dominaciju Izraela i Turske.

Danas, iranski geostrateški polumesec je u fazi raspada.

Pobunjenička pobeda u Siriji predstavlja prepreku kanalima koji povezuju Iran i Liban, odnosno Hezbolah, čija je dominacija u Libanu klimava usled unutrašnjih problema i konstantnih vojnih pritisaka od strane Izraela.

Gubitak Irana je dobitak Turske, jer Damask polako postaje turski saveznik, nakon skoro polovine veka u kojoj je predstavljao važnog saveznika Teherana.

Međutim uspon Turske nije posledica samo iranskog nazadovanja, već odražava agresivnu spoljnu politiku determinisanu ekonomskim i bezbednosnim imperativima, kao što su kurdske pretnje u Siriji i Iraku i fundamentalno drugačiji pristup regionalnim odnosima moći.
Turska strategija kombinuje vojnu intervenciju sa diplomatskim prstupom i ekonomskim ulaganjem, što nadjačava iranski strogo verski i ideološki pristup.

Turska dominacija na Bliskom istoku predstavlja brigu i za Zalivske i za Zapadne zemlje.
Za Saudijsku Arabiju, UAE i Izrael ona je novi regionalni rival.
Za Zapad, rastuća agresivnost Turske dovodi do zabrinutosti zbog islamističkih veza koje su neophodne kako bi konsolidovala svoju ključnu poziciju na Bliskom istoku.

Pitanje za aktere regiona nije više da li će Turska dominirati Bliskim istokom – već na koji način.