Erik Gordi analizira Trampov „Projekat 2025“: Kina je neprijatelj SAD, a da li je i Rusija?

Takav potez opisan je u priručniku, koji je više od 100 konzervativnih organizacija sastavilo za potencijalni drugu Trampovu administraciju.

Projekat 2025, koji je objavila desničarska Fondacija Heritidž, podučava predsednika kako da upostavi potpunu kontrolu nad vladom.

Erik Gordi, profesor na Univerzitetskom koledžu u Londonu i stručnjak za jugoistočnu Evropu, na svom blogu piše da nije video bilo kakvu detaljnu diskusiju o tome šta Projekat 2025 predlaže za spoljnu politiku.

Mnogo toga je, piše, nejasno i površno, ali „pokušao sam da izvučem šta sam mogao“ na osnovu uvida u četiri poglavlja: ​​ona o Stejt departmentu, o obaveštajnim podacima, o međunarodnim medijskim programima i o američkoj agenciji za Međunarodni razvoj.

Podređivanje institucija državne službe ideološkim ciljevima

Prva, sveobuhvatna tvrdnja iznesena u poglavlju o rekonstrukciji Stejt departmenta je široka: „Glavni uzrok neefikasnosti Stejt departmenta leži u njegovom institucionalnom uverenju da je nezavisna institucija koja zna šta je najbolje za Sjedinjene Države, određuju sopstvenu spoljnu politiku i ne trebaju uputstva od izabranog predsednika“.

Izjava je, tvrdi Gordi, dovoljno preterivanje da bi bila empirijski lažna. U stvari, predsednik i državni sekretar su ti koji su odgovorni za formulisanje politike, sa drugim zvaničnicima, kako imenovanim tako i službenicima dajući informacije i savete i doprinoseći njenom sprovođenju.

Osnovna strategija za uspostavljanje kontrole je jednostavna: zameniti karijerne funkcionere koji su dobili posao zbog svoje stručnosti političkim imenovanim osobama kojima se ta radna mesta daju kao nagrada za lojalnost.

Ako strategija uspe, onda neće biti načina da se od zvaničnika Stejt departmenta dobiju nepristrasne informacije, jer „niko na liderskoj poziciji ujutro 20. januara ne bi trebalo da bude na toj funkciji na kraju dana“.

Zajedno sa potčinjavanjem profesionalne državne službe, Projekat 2025 takođe ima za cilj da potkopa nadzor spoljne politike od strane Kongresa.

Zastrašivanje i kontrola karijernih službenika u državnoj službi

Dokument podstiče imenovane zvaničnike da slobodno uspostave političku kontrolu.

„Sekretar mora pronaći način da jasno stavi do znanja službenicima da, uprkos prethodnoj istoriji i načinima rada, oni ne moraju biti protivnici konzervativnog predsednika, državnog sekretara ili tima političkih imenovanih“, stoji u dokumentu.

Ovo je, naravno, obmanjujuće. Podtekst „ne moraju biti protivnici“ je „moraju biti pristalice ili že izgubiti posao“.

Promena međunarodnih obaveza u skladu sa političkom agendom

Još jedan cilj agende Projekta 2025 je praksa poštovanja sporazuma koje su sklopile druge države ili koji predstavljaju međunarodne norme, ali nisu ratifikovani.

Kao što je predloženo u tekstu: „Po inauguraciji, državni sekretar treba da naredi hitno zamrzavanje svih napora da se sprovedu neratifikovani ugovori i međunarodni sporazumi, alokacija resursa, isplata strane pomoći, domaći i međunarodni ugovori i plaćanja, odluke o zapošljavanju i zapošljavanju, itd., čekajući na političko imenovanje vođenu reviziju kako bi se osiguralo da su takvi napori u skladu sa politikom nove administracije“.

Ovde je cilj da se uveri da će Sjedinjene Države poštovati samo međunarodne obaveze koje su u skladu sa ideološkim sklonostima ljudi koji obavljaju funkcije, ili formalnije izraženo.

„On ili ona treba da nalažu državnom sekretaru da zamrzne bilo koji tekući ugovor ili međunarodni sporazum i proceni da li su ti napori u skladu sa spoljnopolitičkim pravcem novog predsednika“.

Iako se ne kaže otvoreno namera je da se ponudi izgovor za odbijanje poštovanja međunarodnih standarda o zaštiti životne sredine, ljudskih prava i rodne ravnopravnosti (posebno), ali generalno predstavlja pokušaj da se sledeća vladina dozvola da funkcioniše prema sopstvenim paralelnim standardima koji mogu ali ne moraju odražavati standarde ostatka sveta i međunarodnih pravnih, naučnih i profesionalnih institucija.

Reći „Kina“ kada misliš  a „ne Rusija“

Ono što tekst kaže o međunarodnoj orijentaciji izgleda zbunjujuće i čudno, ali pažljivije ispitivanje otkriva da je to zato što govore jedno dok pokušavaju da prikriju šta misle.

Na primer, odeljak o konkretnim globalnim pitanjima počinje zloslutno, navodeći da „sledeći predsednik mora značajno da preorijentiše stav vlade SAD prema prijateljima i protivnicima – što će uključivati mnogo iskrenije procene o tome ko su prijatelji, a ko nisu“.

Zar nije za očekivati da ovakva deklaracija navodi nekoliko imena? Pa, navodi nekoliko neprijatelja (Kina se ističe), ali ne i prijatelje. To je zato što je desnici i dalje neprijatno ko su njeni međunarodni prijatelji.

Pa, počnimo sa neprijateljem. Oni tvrde da su njihovi „domaći protivnici previše prijatni sa Kinom da je predsednik Džo Bajden pokušao da normalizuje ili čak pohvali kinesko ponašanje“.

Autori Projekta 2025 kažu: „Izazov Kine je ukorenjen u kineskoj strateškoj kulturi, a ne samo u marksizmu-lenjinizmu KPK, što znači da unutrašnja kultura i građansko društvo nikada neće stvoriti normativniju naciju. Agresivno ponašanje NR Kine može se obuzdati samo spoljnim pritiskom“.

Pogledajte to izbliza: niko zaista ne zna šta se podrazumeva pod nejasnim terminima kao što su „strateška kultura“ ili „unutrašnja kultura“ ili „civilno društvo“, ali poruka je dovoljno jasna da se rivalstvo ne odnosi na politiku već na nešto istorijski starije.

Šta projekat 2025 ima da kaže o Rusiji?

Iznenađujuće malo! Ceo odeljak o Rusiji zauzima dve stranice (181-182). Ceo odeljak je posvećen ratu u Ukrajini. Dokument ne zauzima stav, ali navodi tri suprotstavljene perspektive ljudi sa desnog krila, i dalje napominje da je „sukob ozbiljno oslabio Putinovu vojnu snagu“(182).

Očekivali ste više? Nema više. Odeljak se završava pozivanjem zamišljene nove administracije da „zacrta novi put napred koji prepoznaje komunističku Kinu kao definišuću pretnju interesima SAD u 21. veku“ (182).

Odnosno, sve dok se Kina proglašava izvorom pretnje, Rusija nije izvor pretnje. I tako je Rusija na volšeban način nestala iz pogleda njenih klijenata na svet.

Previše neodređen da bi bio smislen

Uzimajući u obzir radikalnu ponovnu procenu prijateljstva i neprijateljstva obećanu u dokumentu, ima izuzetno malo toga da se kaže o bilo kakvim stvarnim prijateljima ili neprijateljima.

Postoji odeljak o „zapadnoj hemisferi“ (ne kažu gde misle da je to, ali u tekstu se čini da ukazuje uglavnom na Centralnu i Južnu Ameriku), upozoravajući da „region sada ima ogroman broj socijalističkih ili progresivnih režima, koji su u suprotnosti sa slobodom i politikom usmerenom na rast SAD i drugih suseda i koji sve više predstavljaju bezbednosne pretnje hemisfere“ (183).

Ovi režimi, međutim, nisu identifikovani.

Uporedo sa dve stranice o Rusiji, tekst ima dve stranice o Evropi (187 – 188). Ne govore mnogo.

Ponavlja se Trampova stara opsednutost idejom da druge članice NATO-a ne plaćaju dovoljno – „Ne može se očekivati od Sjedinjenih Država da obezbede odbrambeni kišobran za zemlje koje ne žele da daju odgovarajući doprinos“(187).

Ostalo je o posledicama Bregzita, a ono što projekat 2025 ima da kaže na tu temu je čudno.

Prvo, Bregzit je postavljen kao objekat u sukobu između dva suprotstavljena bloka, od kojih su jedan Sjedinjene Države, a drugi Evropa.

Dakle, komentar o trgovini dolazi uz upozorenje: „Trgovini sa Ujedinjenim Kraljevstvom nakon Bregzita potreban je hitan razvoj pre nego što London sklizne nazad u orbitu EU“(188).

Ponovimo još jednom tu poslednju frazu, kako bi čitaoci znali da je zaista tu i da nije greška: „Pre nego što London sklizne nazad u orbitu EU“.

Imaginarni globalni sukob između SAD i EU daje kontekst za samo pominjanje koje Centralna Evropa dobija u tekstu.

„Posle Bregzita, spoljna politika EU se sada odvija bez doprinosa Ujedinjenog Kraljevstva, što ide na štetu Sjedinjenim Državama, s obzirom na to da je Velika Britanija istorijski bila usklađena sa mnogim pozicijama SAD. Prema tome, američka diplomatija mora da bude više pažljiva na dešavanja u unutrašnjosti EU, istovremeno razvijajući nove saveznike unutar EU – posebno centralnoevropske zemlje na istočnom krilu EU, koje su najranjivije na rusku agresiju“ (188).

Dakle, ipak postoji ruska agresija? Ili je to urednička greška? Nikada nećemo saznati, a ovo je u stvari sve što Projekat 2025 ima da kaže o Evropi!

Postoji nešto ubedljivo, ali i nejasno u diskusiji o učešću u međunarodnim organizacijama. Odeljak o tome sugeriše da je „angažovanje sa međunarodnim organizacijama jedan relativno lak način za SAD da brane svoje interese i da nastoje da reše probleme u dogovoru sa drugim nacijama, ali to nije jedina opcija“ (190-191) – i dalje se predlaže povlačenje iz SZO“.

Mnogo je toga nejasno što stoji iza ideja poput „efikasnosti“. „Ako je međunarodna organizacija efikasna i unapređuje američke interese, Sjedinjene Države bi trebalo da je podrže. Ako je neka međunarodna organizacija neefikasna ili ne podržava američke interese, Sjedinjene Države ne bi trebalo da je podržavaju.

One koje su efikasne i dalje će zahtevati stalni pritisak od strane američkih zvaničnika kako bi se osiguralo da ostanu efikasni. Ozbiljno treba razmotriti i povlačenje iz organizacija koje više nemaju vrednost, tiho potkopavaju interese ili ciljeve SAD ili se nesrazmerno oslanjaju na finansijske doprinose SAD da bi preživele“ (191).

Ovo u velikoj meri liči na taktiku bez obrazloženja, ali u osnovi je u skladu sa onim što Projekat 2025 ima da kaže o osoblju i nadzoru Kongresa. Kaže da sva politika treba da bude podređena ideologiji.

Prenošenje radikalno desničarske socijalne politike na međunarodnu arenu

Prethodna tačka o međunarodnim organizacijama postavlja osnovu za argument koji je mnogo detaljnije razrađen u poglavlju posvećenom Američkoj agenciji za međunarodni razvoj.

Ovde je jasna poruka da vrsta pristupa socijalnoj politici koju je desnica razvila zajedno sa verskim fundamentalistima u Sjedinjenim Državama treba da pruži model za interakciju Sjedinjenih Država sa društvima u drugim delovima sveta.

U skladu sa sklonostima autora, ovo je izloženo negativnim rečima: „Međunarodne organizacije ne bi trebalo da se koriste za promovisanje radikalnih društvenih politika kao da su prioriteti ljudskih prava“ (191).

Jezik ovde preuzet je direktno iz izveštaja Komisije za neotuđiva prava, tela koje je imenovao Trampov državni sekretar Majk Pompeo da stvori hijerarhiju prava i odredi koja bi trebalo poštovati, a koja se mogu zanemariti (rečeno, visoka na njihovoj listi je bilo „pravo na nacionalni suverenitet“).

Kirona Skiner, koja je napisala poglavlje projekta 2025 o Stejt departmentu, bila je član komisije.

Dakle, ako prava nisu na dnevnom redu, šta je na redu?

Projekat 2025 poziva buduće kreatore američke politike da „stvore konsenzus među zemljama istomišljenika u podršci ljudskom životu, zdravlju žena, podršci porodici kao osnovnoj jedinici ljudskog društva i odbrani nacionalnog suvereniteta“ (192).

Sve ovo treba da se desi u kontekstu zahteva da „sledeća administracija treba da preduzme korake kako bi obezbedila da buduća spoljna pomoć jasno i nedvosmisleno podržava predsednikov spoljnopolitički dnevni red“ (194).

Sve ove radikalne transformacije su predložene protiv percepcije da je spoljna politika SAD skrenula daleko u suprotnom pravcu.

Dakle, Projekat 2025 oslikava američku politiku spoljne pomoći koja „promoviše abortus, klimatski ekstremizam, rodni radikalizam i intervencije protiv percipiranog sistemskog rasizma“ (254), dok je takođe „transformisan u masivni i otvoreni globalni program za ostvarivanje prava putem obogaćivanja — progresivne levice“ (254).

Postoje četiri konkretna pitanja na koja se ovde koncentriše agenda Projekta 2025.

Prvo, energija. Projekat 2025 predlaže da „USAID treba da prekine svoj rat protiv fosilnih goriva u svetu u razvoju i da podrži odgovorno upravljanje rezervama nafte i gasa kao najbrži način da se okonča strašno siromaštvo i potreba za otvorenom stranom pomoći.

Sledeća konzervativna administracija bi trebalo da ukine sve klimatske politike iz svojih programa spoljne pomoći (posebno USAID-ovu klimatsku strategiju 2022–20307); zatvori kancelarije, programe i direktive agencije osmišljene da unaprede Pariski klimatski sporazum; i usko ograniči finansiranje na tradicionalne napore za ublažavanje klimatskih promena“ (257).

Drugo, Projekat 2025 predlaže poništavanje mera koje su sprovedene u cilju promovisanja jednakosti u svetu.

Prema mišljenju autora, dosadašnja politika ravnopravnosti stvorila je okruženje u kojem je „posledica bio rasizam agencije i stvaranje neprijateljskog radnog okruženja za svakoga ko se ne slaže sa politikom identiteta Bajdenove administracije.

Ova težnja za ideološkom čistoćom preti profesionalnom napredovanju zasnovanom na zaslugama za osoblje koje se ne slaže otvoreno, hiperpolitizuje ono što bi trebalo da bude vanpartijsko savezno radno okruženje, stvara institucionalizovan kadar progresivnih političkih komesara, korumpira proces dodele i obeshrabruje potencijalne izvođače i primaoce grantova da ne slažu se sa ovom radikalnom agendom apliciranja za finansiranje USAID-a“ (258).

U svojoj specifičnoj oblasti Projekat 2025 tvrdi da su „prošle demokratske administracije skoro izbrisale šta su žene, a šta je ženstvenost kroz ‘rodne’ politike i prakse” (258-259)“.

U tekstu se tvrdi da je „Promovisanje rodnog radikalizma anatema tradicionalnim normama mnogih društava u kojima radi USAID, izaziva ozlojeđenost vezujući pomoć za spasavanje života sa odbacivanjem sopstvenih čvrsto održanih fundamentalnih vrednosti primaoca pomoći u pogledu seksualnosti, i proizvodi nepotrebnu konsternaciju i konfuziju među i čak i direktnu pristrasnost prema muškarcima“ (259).

I tako Projekat 2025 sugeriše da „sledeća konzervativna administracija treba da ukine Rodnu politiku predsednika Bajdena iz 2022. i da je ponovo fokusira na žene, decu i porodice i da revidira uredbu agencije o „Integraciji rodne ravnopravnosti i osnaživanja žena u programski ciklus USAID-a“.

Trebalo bi da ukloni sve reference, primere, definicije, fotografije i jezik na veb stranicama USAID-a, u publikacijama i politikama agencija, kao iu svim agencijskim ugovorima i grantovima koji uključuju sledeće termine: „pol“, „rodna ravnopravnost“ „rodno različite osobe“, „rodno svesne“, „rodno osetljive“ itd.

Takođe bi trebalo da ukloni reference na „abortus“, „reproduktivno zdravlje“ i „seksualna i reproduktivna prava“ i kontroverzne materijale o seksualnom obrazovanju“. (259).

Dakle, možda bi bilo pošteno sugerisati da Projekat 2025 ima u vidu rod. I za pol. I za zdravlje. I za ljude.

Četvrto, Projekat 2025 predlaže političko prestrojavanje politike spoljne pomoći SAD. „Najpre, trebalo bi da se udruži sa lokalnim pokretima da eliminiše reproduktivni izbor i „zaustavi stranu pomoć SAD u podršci globalnoj industriji abortusa…“ (261).

Drugo, trebalo bi da obuči svo osoblje USAID-a o vezi između verskih sloboda i razvoja; integriše ga u sve programe agencije, uključujući petogodišnje strategije razvoja i koordinacije zemlje koje treba da budu ažurirane 2025; ojača odnose misija sa lokalnim verskim vođama; i gradi na lokalnim programima koji služe siromašnima“ (262).

Ukratko, Projekat 2025 predlaže da politička formula koja je stvorila bazu podrške radikalnoj desnici u Sjedinjenim Državama nudi dobar model za način na koji Sjedinjene Države treba da se suoče sa ostatkom sveta.

Možda bi bilo korisno razmišljati o tome kao o pretvaranju spoljne politike kao izraza ideološki vođene socijalne politike.

Šta to znači?

Iskreno govoreći, ceo dokument pokazuje upadljivo površno razumevanje pitanja koja su uključena, potpuno bez obzira na to koliko su predlozi dobri ili loši.

Ono što je suštinsko (za razliku od ideološkog postavljanja) u dokumentu uglavnom se odnosi na podređivanje politike političkoj kontroli.

Zapanjujuće je videti način na koji ceo dokument Projekta 2025 vidi administraciju koju zamišlja da predstavlja ne javnost, već „konzervativni pokret“, koji se pominje nekoliko puta.

Ovo je naznačeno u nekoliko poglavlja Projekta 2025. Odeljak o obaveštajnim službama tvrdi da „obaveštajna funkcija mora biti zaštićena od politizacije odozdo prema gore i odozgo nadole“ (212), ali se predlozi ne odnose na to da li je obaveštajna delatnost politizovano ali u čijem interesu treba da bude politizovano.

Odeljak o međunarodnim medijskim programima uglavnom je posvećen predlaganju načina da se umanji nezavisnost i integritet novinara koji rade za medijske organizacije koje finansiraju SAD.

Osim toga, dve glavne spoljnopolitičke poruke se često ponavljaju: 1) Kina je neprijatelj Sjedinjenih Država, čime se misli da Rusija nije neprijatelj Sjedinjenih Država, i 2) socijalna politika desničarskih verskih fundamentalista u SAD treba da se izvoze u ostatak sveta.

Ovo su, naravno, prilično loše ideje i bilo bi dobrog razloga za zabrinutost ako je verovatno da će biti sprovedene.

To naravno zavisi od rezultata američkih predsedničkih izbora u novembru 2024. Iz današnje perspektive izgleda da se najgore verovatno neće desiti.

Ko je napisao Projekat 2025?

Poglavlja koja se citiraju u ovom tekstu delo su četiri glavna autora (u fusnotama oni priznaju pomoć, ali svi preuzimaju primarnu odgovornost za svoja celokupna poglavlja). Neki su poznatiji od drugih.

Ono što im je zajedničko je da su svi postavljeni na funkcije tokom Trampove administracije i da nisu obavljali te funkcije (ili bilo koje druge funkcije) kasnije.

Kiron Skiner, koja je napisala poglavlje o Stejt departmentu, Dastin Karmak, koji je napisao poglavlje o obaveštajnoj zajednici, Mora Namdar, koja je napisala poglavlje o međunarodnim medijskim programima i Maks Primorac, koji je napisao poglavlje o USAID-u.