Esad Kočan: Đukanović je Karadžiću isporučio izbeglice znajući da će biti ubijene

Međutim, ovde govorimo o zločinu koji je naložen od crnogorske vlade, od strane Ministarstva unutrašnjih poslova Crne Gore. Tada je ministar unutrašnjih poslova bio Pavle Bulatović, a predsednik Milo Đukanović. To je bila poznata struktura moći u Crnoj Gori iz tog vremena, kaže u razgovoru za Danas Esad Kočan, glavni i odgovorni urednik i dugogodišnji novinar Monitora.

Povod za razgovor sa Kočanom je obeležavanje 29 godina od kada je crnogorska policija uhapsila 150 bosanskih izbeglica koje su u Crnoj Gori potražile utočište od rata u BiH i zatim ih deportovala iz Crne Gore, predajući ih direktno u ruke zločincima od kojih su pobegli kako bi se spasili od sigurne smrti. Izbeglice su potom autobusima prebačene u logor u Foči koji su držale snage bosanskih Srba. Osamdeset troje ljudi je ubijeno u improvizovanim logorima na području Republike Srpske.

U martu 2011. godine, Viši sud u Podgorici oslobodio je devet optuženih bivših policajaca i službenika državne bezbednosti za taj zločin. Sud je konstatovao kako krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva nije moglo da se odnosi na pripadnike crnogorske policije koji su deportovali bosanske izbeglice jer oni navodno nisu bili deo sukobljenih strana u ratu u BiH.

Esad Kočan, koji je zajedno sa profesorom Milanom Popovićem i poslanikom u Skupštini Crne Gore Kočom Pavlovićem, pre devet godina podneo krivičnu prijavu protiv državnog vrha, napominje da u maju 1992. godine Crna Gora nije ni u kakvom ratu, da država funkcioniše, pa se deportacija bosanskih izbeglica, potpuno nevinih ljudi, može jedino nazvati – državnim zločinom, koji je organizovan, a pre toga jako dobro pripremljen.

* Kako je pripreman?

– Medijski, propagandno. Pumpala se mržnja. To se radilo na takav način da se stvori atmosfera da predaja izbeglica Radovanu Karadžiću nije nikakav zločin.

* Da li to znači da su Milo Đukanović i ostali članovi crnogorskog državnog vrha imali jasnu svest da će ti ljudi nakon isporučenja biti poubijani?

– Da, a, evo i zašto. U maju 1992. godine i list Monitor gde sam ja urednik izlazi, kao što izlazi i Pobjeda. Oni tačno znaju šta se dešava. Čak i da nisu čitali Monitor gde pišemo o tome šta se dešava u maju 1992. godine u Foči, Podrinju… Slušajte, oni slave u Pobjedi osvajanje Podrinja i sve ono što se dešava Bosni. Dakle, nema ni negiranja, već podržavanja! I, u tom trenutku, crnogorska vlada odlučuje da vrati stotinu izbeglica tamo.

* Koliko Vi tada imate godina? Kako ste doživeli i osećali se kada se to dogodilo?

– Tada sam imao oko trideset godina. Krajem osamdesetih sam bio urednik na crnogorskoj televiziji i video sam medijsku snagu priprema tog talasa ogromne fašizacije društva, taj kapacitet da se počine zločini. Samo najgore sam mogao da vidim i slutim. Dakle, još tada se sve videlo… I da će uraditi to što su uradili, ali i da to neće smatrati zločinom. To je bio deo politike, tu nema nikakve sumnje. Kada se sve rasplelo, a Momir Bulatović bio pozvan da bude svedok protiv te jedne grupe policijskih funkcionera uključenih u taj zločin, rekao je da je to je bila državna akcija, ali da nije bio zločin. Izvan sumnje je da je to bilo naređeno, odnosno da to nisu uradile nikakve odmetnute bande. Svi oni koji su učestvovali u toj akciji su kasnije napredovali u funkcijama. Čak se jedan visoki funkcioner u MUP Herceg Novog hvalio da će oni to da nastave…

* U godinama posle, recimo, dvehiljadite, kada, kao novinar, javni radnik, pitate Mila Đukanovića o tom zločinu, kako on reaguje i šta su njegovi odgovori?

– Oni su reagovali tako što su organizovali neviđenu hajku na jedinog čoveka, bivšeg policijskog inspektora iz Herceg Novog, koji je o tome javno progovorio godinama. Taj policajac, Slobodan Pejović, kasnije je umro. Na kraju su, zamislite, okrivili njega da je on učestvovao i da je on kao lokalni policajac pustio te ljude u ruke zločincima. Organizovali su strahovitu hajku protiv njega i protiv nas koji smo odbili da o tome ćutimo. Sve je učinjeno da se svako ko progovori o tom zločinu skloni i uništi.

*A, javno mnjenje, građani Crne Gore, kako reaguju?

– Oni svi znaju, ali, vidite, istovremeno, odbijaju da znaju. Većina je uvek odbijala da zna. Nikada nije bio problem neznanja činjenica nego je bilo problem da se prizna. Radovana Karadžića i Ratka Mladića masovno su podržavali, ali kada kažete nešto o nekom konkretnom zločinu, da je odvedeno sto nevinih ljudi i da su ubijeni, oni se prave da to ne znaju.

* Porodice stradalih izbeglica su 2008. godine obeštećene.

– Da, neki su obeštećeni, neki su stali uz Đukanovića i to je sve stopirano.

* Kako vidite tu transformaciju Đukanovića, od nekoga ko je spreman na tako nešto, takav zločin, do danas, kada se ispostavlja kao zaštitnik od diskriminacije na nacionalnoj osnovi i kao nekakva brana nacionalizmu?

– To je kompleksno savremeno političko pitanje. Problem je takozvanih propuštenih šansi. Đukanović je promenio retoriku, on je okupio lidere manjinskih naroda u svoju evropsku retoriku, zločine Srebrenice adresirao Slobodanu Miloševiću i počeo da se izvlači iz te priče. Broj nas koji smo hteli da svedočimo o kontinuitetu njegove politike bio je sve manji. Problem je što u sadašnjoj vlasti imamo ljude koji ne priznaju genocid u Srebrenici. To olakšava poziciju Đukanoviću, to što ova vlast nije izašla iz hoda devedesetih.

* Da li je realno očekivati da se to desi?

– Nije realno očekivati brze promene na bolje. Mi smo u jednom haosu u kojem ratuju svi protiv svih, unutar vlasti su jedni protiv drugih. Mi smo od jedne dominantno loše opozicije dobili vlast, a od loše vlasti smo dobili opoziciju. Niti je lako od loše opozicije napraviti dobru vlast, niti je od loše vlasti moguće napraviti dobru opoziciju. Đukanović je kidnapovao opozicionu energiju. On drži to pod apsolutnom kontrolom, ne dozvoljava da se razvije normalan opozicioni pokret u Crnoj Gori, a ova vlast je slaba jer su dominantne snage u parlamentu izrazito konzervativne, nacionalističke, one koje baštine devedesete godine i kada su u pitanju zločini, ratovi… Nalazimo se u vrlo nezgodnoj situaciji.

* Ima li specifičnosti u odnosu ovih naših država, Srbije, pre svega, pa i Crne Gore, prema zločinima, koji su najbrutalniji i najveći na evropskom tlu još od Drugog svetskog rata, naspram drugih država, sa sličnim teretima i njihovog suočavanja sa ratno zločinačkom prošlošću?

– U Crnoj Gori najveći zločinac je ispao neki kuvar Ivo, koji je bio u logoru u Morinju. Ovde niko nije kažnjen ni za jedan zločin… To nam govori da je moć onih kada su činjeni ratni zločini u međuvremenu narasla toliko da su mogli da kontrolišu društvo, a nažalost, i oni koji su bili opozicija, bili su promiloševićevska opozicija. Kada je Đukanović promenio retoriku, oni su ostali sa Miloševićevom retorikom. Mi smo ostali u jednom procepu i sve nas je manje i manje, sve smo ranjiviji.

* Koliko je to povezano sa procesima koji se dešavaju u Srbiji?

– Sigurno jeste povezano ali ne treba nikako to stavljati tako da je to nama neko uvezao ili da mi nemamo odgovornost za to. Naprotiv, Crna Gora nikako ne sme da to sebi dozvoli. Argumente poput – mi smo bili prva žrtva Miloševića… Ne, mi smo bili saveznik Miloševićev do poslednje granate u BiH. Ogroman broj građana je u tome učestvovao, ne samo političari. Nije lako suočiti se sa vlastitom odgovornošću.

* Ima li za Vas ikakvog smisla pojam kolektivne krivice?

– Ne, krivica može biti samo pojedinačna. Druga je stvar kada govorimo o nivoima odgovornosti. Odgovornost jednog društva za svoju sudbinu, te generacije koja je glasala i glasa, to su dva različita pojma.

* Koliko siromaštvo i uslovi života imaju veze sa svim tim?

– Tih devedesetih godina mi nismo bili tako siromašni. Još su radile fabrike, koje je trebalo tek uništiti, pretvoriti te radnike u vojnike, zavisnike i napraviti ovaj novi sistem mafiokratije koji je nastao na zločinima rata i zločinima pljačke. I to je duboko utemeljen sistem, a tražio je saveznike među svojim žrtvama tako što im je stavio u ruke ratne zasluge.