EU i ukrajinska kriza: Mir s Rusijom ne može bez Evrope i Amerike, ali je pitanje šta SAD hoće

Francuska i Nemačka, uz podršku više članica EU, pokušava da sukob usmeri na diplomatiju i da rešenje nađe kroz pregovore o sprovođenju „Sporazuma iz Minska“ o raspletu sukoba vlasti u Kijevu i pobunjenih proruskih oblasti u Donjecku i Lugansku.

U medijima je vidno istaknuto i da je sam ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski upozorio da stalne američke tvrdnje o neminovnom ruskom upadu „izazivaju paniku…a panika je najgori neprijatelj naše zemlje“.

Francuski list „Mond“ postavlja pitanje da li su američki pozivi na uzbunu „pokušaj da se osujeti ratni sukob“, ili Vašington zasad još želi da zaoštri stav za pregovore, za koje i američki predsednik Džo Bajden kaže da su SAD spremne, isto kao i na žestoku odmazdu u slučaju ruske intervencije.

Evropski mediji prenose i ruske demantije američkih, britanskih i tvrdnji NATO da je samo pitanje dana kad će ruske trupe munjevito upasti u Ukrajinu i zauzeti i sam Kijev, pa tako italijanski list „Republika“ otkriva da su „američki obaveštajci presreli razgovore ruskih generala iz kojih proističe da će, pošto se izazove izgovor, do napada doći u sredu ili četvrtak“.

Italijanski dnevnik doduše dodaje da „nije sigurno da to nisu samo (ruske) dezinformacije da bi se zbunili protivnici“ i navodi da bi „izgovor“ za Moskvu bio da dođe do „lažnog napada na proruske oblasti Donbasa…a onda bi krenula žestoka, ali kratka ofanziva, a moguće i trajnija okupacija i samog Kijeva“.

Veliku pažnju su privukli i ruski pomorski manevri u Crnom moru, za koje je NATO ocenio da je reč o blokadi ukrajinske luke Odesa, preko koje ide zamašan deo ukrajinskog izvoza.

„Na korak od rata“, ističu neki listovi, TV i radio stanice, ali se u analizama ipak ukazuje i na činjenicu da je ruski predsednik Vladimir Putin prihvatio da razgovara o uzrocima krize i posebno se ukazuje da ocenu francuskog predsednika Emanuela Makrona da „ključni geopolitički cilj Rusije danas jasno nije Ukrajina, već da se utvrde pravila života i odnosa s NATO i Evropskom unijom“.

Visoki predstavnik EU Žozep Borel je, stavljajući do znanja da time sažima većinski stav svih članica Unije, posle razgovora s američkim zvaničnicima izjavio da „za Rusiju nije važna Ukrajina. Za Rusiju je važno ustrojstvo bezbednosti u Evropi, ustrojstvo koje osporava. Rusi su zabrinuti za bezbednost i žele da razgovaraju o tome“.

On je naveo i da cilj Moskve nije da se izvrši invazija na Ukrajinu, već da se kroz pritisak na Kijev dođe do razgovara o nečemu što je za Rusiju važno, a to je, kako je naglasio, širenje NATO i bezbednosne zabrinutosti u vezi s tim.

Pažnju analitičara u Evropi su privukle i analize u američkim vladajućim krugovima bliskom časopisu „Forin polisi“ u kojima se navodi da je bivši državni sekretar Henri Kisindžer mišljenja da Ukrajina treba da dobije status neutralnosti poput Finske, tako da može da se „pridruži politički i ekonomski Evropskoj uniji, ali da izbegne da institucionalno bude neprijatelj Rusije“.

Takođe se ukazuje na stav Grejema Alisona s Harvardskog univerziteta koji je naveo primer Belgije koja je uspela da opstane kao nezavisna zemlja zahvaljujući statusu neutralnosti u trenutku kad je formirana kao država.

Ugledne američke akademske ličnosti, piše „Forin polisi“, poput Džona Miršajmera, Stivena Volta i Berija Posena „predočavaju da bi neutralnost Ukrajine mogla stabilizovati Evropu“, dok Anatol Liven pominje i neutralnost Austrije utvrđen dogovorom velikih sila pobednica u drugom svetskom ratu.

Liven ističe da se ne može prenebregnuti činjenica da je „Rusija deo Evrope i jednostavno previše velika, previše moćna i previše ugrađena u svoje neposredno susedstvo da bi mogla biti isključena iz evropskog bezbednosnog poretka“.