Evropa i Afrika umesto Bliskog istoka

Najvažnije obeležje dvodecenijske vladavine marokanskog kralja je konstantno smanjivanje angažovanja u bliskoistočnim problemima.

Umesto toga, kralj preferira da gradi nove odnose Maroka širom Afrike, učvrsti saveze u Evropi, održava produktivne odnose s Vašingtonom i privlači nove investicije iz Kine.

Tokom 38 godina vladavine prethodnog suverena Hasana II Maroko je potrošio značajnu energiju da razvije odnose s bogatim zalivskim državama i posredovao u izraelsko – palestinskom sukobu. Bliskost Maroka sa zalivskim monarhijama posebno je bila upadljiva tokom „arapskog proleća“ 2011. kada je Maroko pokazao značajnu stabilnost.

Iako se pridružio zalivskom frontu protiv političkog islama i uspona „Muslimanske braće“, kralj je prihvatio parlamentarnu pobedu Islamske partije pravde i razvoja, koja je imala apsolutnu većinu sve do izbora 2016. Iako Mohamed nastoji da zadrži zalivske investicije, Maroko je veoma upadljivo odsutan iz mirovnog procesa od kada je došao na vlast 1999. uz nastojanja da se ne meša suvišno u bliskoistočna pitanja.

Najupadljiviji je primer saudijske vojne intervencije u Jemenu, kojoj se Maroko pridružio na početku, u 2015. godini, da bi smanjio svoje delovanje nakon obaranja jednog marokanskog borbenog aviona. Maroko se nije izjasnio o sukobu s Katarom, da bi ove godine Maroko suspendovao svoje učešće u jemenskom ratu, zbog emisije na TV El Arabija u kojoj je kritikovana pozicija Rabata prema Zapadnoj Sahari. DŽared Kušner je posetio Rabat uoči sastanka u Bahreinu, ali Maroko je poslao samo niskorangirane činovnike.

Ukratko, marokanska bliskoistočna politika ne cveta pod Mohamedom VI. On je svoju diplomatsku energiju fokusirao na razgranavanje veza širom Afrike i jačanje tradicionalnih savezništava u Evropi.

Ova politika je najveća razlika u odnosu na politiku svog oca i već je počela da daje rezultate. Maroko je sve prisutniji na afričkim tržištima, telekomunikacijama, rudarstvu, bankarstvu, osiguranju i regionalnim inicijativama nakon povratka u Afričku uniju 2017. Maroko je napustio organizaciju nakon što je AU odlučila da u članstvo primi Saharsku Arapsku Demokratsku Republiku (SADR), što je zvanično ime koje je vladajući „Front Polisario“ Zapadnoj Sahari. Ona je do danas ostala sporna teritorija.

Uz širenje prisustva u Africi, evropska politika Maroka postala je drugo dominantno obeležje njegovo spoljne politike, pošto polovina marokanske dijaspore, njih oko 4 – 5 miliona, živi u Evropi. Mohamed VI je 2000. potpisao Sporazum o pridruživanju sa EU, kojim je trgovina značajno uvećana. Od tada, odnosi su se proširili, od parlamentarnih odnosa do evropske pomoći koja iznosi 200 miliona evra godišnje, uz saradnju u bezbednosti i migracijama. Migracije su postale posebno goruće pitanje nakon prošlogodišnjeg zatvaranja „mediteranskog migrantskog pravca“ i rastućeg broja osoba koje traže put u Evropu preko Maroka.

Odnosi su se poremetili 2015 – 2018. kada je Evropski sud pravde isključio Zapadnu Saharu iz trgovinskih sporazuma za poljoprivredu i ribarstvo. Početkom ove godine, Evropski parlament je usvojio niz amandmana koji uključuju ovu spornu teritoriju, pa su se odnosi obnovili.

Iako nisu tako čvrsti kao sa najvećim evropskim saveznicima, od Mohamedovog dolaska na presto, odnosi s Vašingtonom postali su veoma snažni. Vašington je označio Maroko kao „velikog ne NATO saveznika“, a dve zemlje započele su vojne vežbe usmerene ka borbi protiv terorizma. Od Rabata se očekuje dalje uključivanje u aktivnosti američke Afričke komande (AFRICOM) i uspostavljanje bezbednosne saradnje sa Alžirom, s kojim Maroko zbog Zapadne Sahare ima veoma napete odnose, pod patronatom ove Komande.

Rabat se postavio kao ključni američki partner u borbi protiv terorizma u Sahelu, gde je Al Kaida pokušavala da učvrsti svoje prisustvo koristeći slabljenje države u Maliju i okolini. Rabat je bio veoma važan u stvaranju globalnog antiterorističkog foruma sa Alžirom, Egiptom, Jordanom, Katarom, Saudijskom Arabijom i UAE.

Vašington i Rabat potpisali su 2006. sporazum o slobodnoj trgovini i to je jedini takav sporazum koje SAD imaju s jednom afričkom državom. Takvi odnosi nisu sprečili Maroko da razvije plodne odnose sa glavnim američkim rivalom – Kinom. Početkom jula, marokanska banka BMCE i kineska kompanija CCCC saglasile su se o izgradnji visokotehnološkog grada u blizini Tangira, koji bi, kada se završi, trebalo da omogući 100.000 novih radnih mesta i investicije od 10 milijardi dolara.

Od svih kraljevih spoljnopolitičkih poteza, najviše hvaljeno je međunarodno priznanje marokanskog suvereniteta u Zapadnoj Sahari. Rabat je 2012. predstavio svoj plan autonomije regiona prema kojem bi Zapadna Sahara upravljala svojim poslovima u okviru marokanskog suvereniteta. Francuska je podržala predlog, a SAD su ocenile da je predlog „ozbiljan, realističan i kredibilan“. „Front Polisario“ i Alžir su odbili ovaj predlog.

Maroko je, međutim, ostao izložen bliskoistočnim problemima arapskog sveta, visokoj nezaposlenosti, nejednakosti, padu ekonomske aktivnosti poslednjih godina, ali to sve samo učvršćuje rešenost kralja da se drži svoje ekstraregionalne agende, koja mnogo više određuje njegov položaj, nego neposredno okruženje.